Šećerna vodica Velimira Viskovića

Piše Radivoje Mikić

Zašto su ovakve poruke hrvatskog književnog kritičara i glavnog urednika „Hrvatske književne enciklopedije“ upućene u srpski javni prostor? Zato što je on nezaštićen, jer ova zemlja nema kulturnu politiku pa se njene vrednosti mogu slobodno uzimati

U intervjuu za „Večernje novosti“ (nedelja, 17. XI 2013.) Velimir Visković se čitaocima obraća kao „hrvatski književni kritičar“, ali i neko kome poseban autoritet treba da pribavi to što je „glavni urednik Hrvatske književne enciklopedije“. Iako se najveći deo pitanja odnosi na aktuelnu problematiku hrvatsko-srpskih odnosa, Visković je ipak predstavljen kao književni kritičar i leksikograf, verovatno i zato da bi se dala potrebna težina delovima intervjua koji za temu imaju područja za koja je kompetentan baš književni kritičar – a to su pitanja jezika i književnosti. Nema čitaoca „Večernjih novosti“ koji neće pozdraviti neke od Viskovićevih političkih stavova, posebno one koji se tiču barem socijalnog statusa (preostalih) Srba, te „šačice od četiri odsto populacije Hrvatske“, mada kad sva ta pitanja budu preneta u kontekst koji obrazuje aktuelna politička scena u susednoj zemlji („Delom je sve što se sada radi u Vukovaru indukovano iz HDZ, delom iz Katoličke crkve. Na levoliberalnu vlast crkva nema mnogo uticaja, smeta im društvena promena koja vodi sekularizaciji Hrvatske. I tako se stvara snažna interesna sprega između HDZ i Katoličke crkve i sve ono što se događa oko ćirilice i dvojezičnih napisa doživljavam kao sredstvo pritiska na sadašnju vlast“) postaje jasnije koga, u osnovi, žali Visković. To je najpre aktuelna vlast u Hrvatskoj koja je zbog te „šačice od četiri odsto populacije Hrvatske“ dovedena u neugodan položaj i izložena pritiscima , a tek potom (možda) nesrećni Srbi.

Argumentacija Ono što takođe može da zabrine preostale Srbe u Hrvatskoj je svakako i Viskovićev stav da u celom kolopletu oko dvojezičnih tabli i ćirilice treba videti i nešto sasvim neobično: „Apsurd je u svemu tome što hrvatski Srbi govore jezikom kojim govore i Hrvati“. Drugim rečima, Visković jednim potezom (a sve u pozi branioca njihovih prava) Srbima koji danas (još) žive u Hrvatskoj ukida srpski jezik i proglašava ih za ljude koji govore „jezikom kojim govore i Hrvati“. Da li bi iko za bilo kog Hrvata u Srbiji (kao što smo videli za vreme nedavne Josipović-Nikolićeve posete Tavankut ) smeo da kaže da on, u stvari, ne govori hrvatskim, već srpskim jezikom. A svoj stav da preostali Srbi u Hrvatskoj, u stvari, govore hrvatskim jezikom Visković argumentuje na neočekivan način. On, naime, uzima Milorada Pupovca, lingvistu i političara, za uzornog govornika hrvatskog jezika: „Kao čovek koji ponešto poznaje filologiju usudio bih se reći da je govor Milorada Pupovca najnegovanija, ortoepski najispravnija, najčišća hrvatska varijanta“. Ako Milorad Pupovac usred Zagreba ostaje bez jezika naroda kome (valjda) pripada, šta li tek ostaje nekom Srbinu u Kistanju ili u nekoj drugoj zabiti, Srbinu koga Visković nije imao prilike da čuje pa ne može da proceni ortoepsku ispravnost njegovog govora.

Govoreći i o nerazumnim protestima protiv ćirilice u Vukovaru, Visković će nešto reći i o „jakoj tradiciji hrvatske ćirilice“, o tome da je to „i pismo Hrvata koje je uraslo duboko u hrvatsku tradiciju katolika istočno od reke Krke“. Ta dubina tradicije hrvatske ćirilice je tolika da njeni odjeci sežu sve do Vukovara i zato je Viskovića podstakla i na plemenite akcije: „Zato sam želio razbiti mit da je ćirilica nekakvo neprijateljsko pismo“. A da bi razbio taj mit, Visković je (preostalim) Srbima u Hrvatskoj morao najpre da uzme jezik, da ih jezički prevede u Hrvate i tako trajno zaštiti. „Kao čovek koji ponešto poznaje filologiju“, Visković svakako „ponešto“ zna i o tome iz koje tradicijske dubine proističu akcije protiv ćirilice, mada on ne skriva da mu ćirilica „istočno od reke Krke“ možda treba i zbog toga što se „tim pismom služio bar u mladosti i Nikola Tesla, čiji je otac bio pravoslavni sveštenik“. Iako je otac Nikole Tesle bio „pravoslavni sveštenik“, pa, valjda, i Srbin, jer na ovim prostorima još nije bilo pravoslavnih sveštenika koji nisu Srbi, Visković samog Teslu ne određuje nacionalno. A to može da znači samo jedno – da Tesla koji se „bar u mladosti“ služio ćirilicom i nije Srbin. Možda dobar deo Viskovićevog razumevanja za prava manjina u Hrvatskoj, pa i prava Srba u tom kontekstu, proističe i iz njegovog isticanja da „status Srba nije nešto što se rešava samo unutar Hrvatske, već se i međunarodna zajednica, pogotovo u istočnoj Slavoniji, pojavljuje kao garant za prava Srba“, što, drugim rečima, znači da postoji neko koga Hrvati ne bi hteli previše da iritiraju, pogotovu sada kada je od Srba ostala „samo šačica od četiri odsto populacije Hrvatske“ koja uz to „govori jezikom kojim govore i Hrvati“.

[restrictedarea]

Poruke Hrabreći (preostale) Srbe u Hrvatskoj da „govore jezikom kojim govore i Hrvati“, Velimir Visković želi da se obrati važnim porukama i Srbima koji (još) žive u Srbiji, a jednako su nezaštićeni od raznih hrvatskih akcija kao i oni u Hrvatskoj. On njima najpre nudi Miroslava Krležu, pisca koji je bio „i te kako svestan delikatnosti i važnosti srpsko-hrvatskih odnosa, a bilo mu je neobično stalo i da njegova dela budu prisutna u Beogradu“. A kad je već o Krleži reč, Visković smatra i da je potrebno da istakne da „postoji Krleža iz različitih faza“, da je „Krleža bio čovek eruptivne naravi“, da njegov „odnos prema Srbima, ali i prema Hrvatima, nije bio jednoobrazan, tu je bilo velikih amplituda, bilo je oštre kritičnosti“, ali da, uprkos svemu, „Krleža sigurno nije bio mrzitelj Srba“. To kakav je Krležin odnos prema Hrvatima nas ne zanima, to je pitanje o kome će sami Hrvati raspravljati i o kome su već i raspravljali. Ali zašto se nama i danas stalno nudi Krleža? Zašto mi i sada treba da brinemo o sudbini njegovih dela? Ako je Hrvatima (a verovatno i samom Krleži) bilo tesno u nekadašnjoj zajedničkoj državi, u kojoj je on uživao zaštitu sa najviše političke adrese i uvek bio više nametan nego tražen pisac, zašto se i sada traži da on bude objavljivan i čitan u Srbiji? Možda mi hoćemo neke druge pisce? I, konačno, da li je Hrvatska spremna na neku recipročnu ponudu iz Beograda i Srbije? Mada je teško dati odgovor na sva pitanja koja se povodom stalnog nuđenja Krleže Srbiji mogu postaviti, možda neko misli da je Krleža suma hrvatske kulture bez koje ne bismo smeli da ostanemo. Čak i kada bismo možda želeli da Krležin prostor u našoj kulturi zauzmu Marsel Prust i Tomas Man, na primer.

Zajedništvo Ali, manimo se Krleže. Ima Velimir Visković Srbima u Srbiji još štošta da ponudi. Naime, komentarišući polemiku „između Stanka Lasića i Igora Mandića oko toga hoće li se naše kulture toliko udaljiti da će Hrvatima srpska kultura biti ista kao i bugarska“, Visković ističe da mu je daleka ta ideja Stanka Lasića i „ bio sam i ostajem na strani Mandića. Mislim da nama nikada neće bugarska kultura biti isto što i srpska kultura. Pored toga, Visković će reći i da mi ( Srbi i Hrvati ) „govorimo jezikom kojim se razumemo, nemamo tu barijeru i to je velika prednost za stvaranje kulturnog tržišta“. Da je Srbija za Hrvatsku poželjna kao tržište to već odavno znamo, ali nismo znali nešto drugo. A to je da mi i Hrvati, po rečima Velimira Viskovića, „imamo i niz velikih književnika koji su nam zajednički, da spomenem Desnicu i Andrića, kao najveće“. Sada se, na samom kraju intervjua, došlo i do osnovnog razloga zbog kog je Visković čitaocima „Večernjih novosti“ predstavljen i kao enciklopedista i kao književni kritičar. Da nam se obraćao u nekom drugom svojstvu, a ne kao neko ko „ponešto poznaje filologiju“, njegova završna poruka ne bi imala potrebnu težinu. Zato nam je Velimir Visković ponuđen kao „književni kritičar“, i to književni kritičar, to svi čitaoci srpske književne periodike sa kraja prošlog veka dobro znaju, koji je dobro upućen i u srpsku književnost. Ali, kako neko ko je dobro upućen u srpsku književnost može reći da je Ivo Andrić naš zajednički pisac i kako je do tog otkrića došao tek sada?

Geneza Stvari su, naravno, vrlo složene i imaju dugu genezu. A pre nego što se pozabavimo Andrićem, da vidimo kako stoje stvari sa Vladanom Desnicom. Ovaj pisac se zaista opredelio za mogućnost da bude i srpski i hrvatski. A da li se to poštuje? U „Književnom leksikonu“ Milivoja Solara iz 2007. godine je rečeno da je Vladan Desnica hrvatski pisac i dodaje se da je on poreklom iz ugledne srpske porodice, i ništa više. Sada Visković čini korak unazad u odnosu na Solara, daje nam pola Desnice, dakle ono što, prema opredeljenju samog Desnice, i nije moglo biti sporno, uz svu zamršenost srpsko-hrvatskih književnih poslova. Zašto? Pa da bi mogao da uzme pola Andrića. Bilo bi dobro da Velimir Visković, ili bilo koji drugi od hrvatskih proučavalaca književnosti, navede kad i gde je Ivo Andrić iskazao volju da bude i hrvatski pisac. Od tridesetih godina prošlog veka pa do neposredno iza Drugog svetskog rata (1947.) bilo je više pokušaja da se Andrić, ovako ili onako, uvede u hrvatski književni kontekst. Sam Andrić je sve te pokušaje odbio i o tome ostavio pisana svedočanstva. Posle toga takvih pokušaja, barem vidljivih, uvedenih u prostor javnog delovanja nije bilo. Zašto? Zato što ih je, jednostavno rečeno, sam Andrić, dok je bio živ, činio nemogućim. A kako? Tako što je, u više prilika, a o tome postoje i pisana svedočanstva koja ni Velimiru Viskoviću kao glavnom uredniku „Hrvatske književne enciklopedije“ nisu nepoznata, potvrđivao svoje srpsko opredeljenje.

Dovoljno je u ovoj prilici podsetiti na samo jednu činjenicu. Ivo Andrić je 1960. godine bio član Uređivačkog odbora edicije „Srpska književnost u 100 knjiga“. U toj ediciji su objavljena i dela samog Ive Andrića. Da li nam ovaj podatak pokazuje da Velimir Visković 2013. godine zna ono što Ivo Andrić nije znao o sebi ni 1960. godine niti do kraja života – da nije srpski pisac? I da li je tako nešto moguće? Viskoviću protivureče i dva druga podatka. Stanko Lasić, kome niko ne može da ospori da je Hrvat i da je umeo da vodi računa o interesima hrvatske kulture, 1987. godine je napisao: „Bosanski katolik Ivo Andrić postao je srpski pisac i samo srpski pisac“. A onda je to 1989. godine saopštio i u nešto razvijenijem obliku: „Andrića nije samo jezik pretvorio u srpskog pisca nego njegova volja da bude srpski pisac“. Tako je Stanko Lasić, a to nije nepoznato ni Velimiru Viskoviću, ukazao na dva osnovna razloga zbog kojih se jedan pisac svrstava u neku književnost – a) jezik na kome piše i b) njegovo nacionalno opredeljenje, njegova svest o nacionalnoj pripadnosti. Da li je to Velimir Visković, „koji ponešto poznaje filologiju“, došao do zaključka da je, primera radi, „Prokleta avlija“ napisana na nekom jeziku koji nije srpski i da Ivo Andrić, uz sav dar koji ga je odveo i do Nobelove nagrade i svetske slave, nije znao kom narodu pripada? Odgovor je, naravno, negativan i on nije svedočanstvo o Viskovićevom znanju ili neznanju. U pitanju je nešto drugo – hrvatska kulturna politika. A hrvatska kulturna politika ima jednostavno i u dugoj praksi provereno pravilo. Ono što je (samo) srpsko (u ovom slučaju Ivo Andrić) treba najpre proglasiti za zajedničko a kasnije prevesti u (samo) hrvatsko. Prvo što treba kao neprijatnu prepreku ukloniti su činjenice. One se kod Velimira Viskovića nigde i ne pojavljuju, mada je teško pretpostaviti da mu nisu poznate. Isto tako, pravde i istine radi ne može se reći da je Velimir Visković neki zadrti nacionalista. Ali, on samo poštuje uspostavljena pravila hrvatske kulturne politike. Da ih ne poštuje, ne bi mogao da opstane u onom javnom prostoru koji odavno već pokriva.To je slučaj i sa Milivojem Solarom, koji i više od Viskovića zna o filologiji, ali tom znanju uprkos piše da je Hasanaginica hrvatska usmena balada. A zašto su ovakve poruke upućene u srpski javni prostor? Zato što je on nezaštićen, jer ova zemlja nema kulturnu politiku pa se njene vrednosti mogu slobodno uzimati. Srpski najviši političar, primera radi, da bi se dopao drugima, da bi bio „lider u regionu“ i sam je pre koju godinu nudio Ivu Andrića za zajedničkog pisca bivšoj braći znajući da, kod kuće, neće trpeti ono što bi u svakoj kulturi trpeo – javnu osudu što se meša u stvari koje ne razume. Ali da se vratimo Velimiru Viskoviću i njegovoj ponudi da obrazujemo zajedničko „kulturno tržište“. Neka ponudi da se kao prvi artikal pojavi dubrovačka književnost. Čini mi se da bi takva ponuda bila izuzetno korektna. Šteta što se tako dugo ne pojavljuje. Obrazloženje je još 1909. godine dao Pavle Popović u svom „Pregledu srpske književnosti“. A ako Visković ne može a da nešto ne uzme za hrvatsku književnost, tu su, kako bi sami Hrvati rekli, u pričuvi, Sibe Miličić i Niko Bartulović. Samo neka pruži ruku.

[/restrictedarea]