Sa kritičarske trake – Slutnja i sigurnost

Piše Vasa Pavković

Posao književnog kritičara pre svega je posao čitača, onoga koji se svakodnevno druži sa piscima i knjigama. Sa knjigama dobrim i lošim, važnim i suvišnim, slavnim i neprimetnim… Potom, to je i posao pisca, skoro izveštača o onome što je pročitao. Knjige dolaze do njega ili po njega i odlaze od njega kao na traci. Ovo su vesti  sa te trake.

Česlav miloš: Poslednje pesme, Kraljevo, 2013.

Već desetak godina Kraljevo je prestonica srpske poezije. To je postalo zahvaljujući preduzimljivosti i vidovitosti ljudi iz kraljevačke biblioteke „Stevan Prvovenčani“. Kao i razumevanju grada. Na ovogodišnjem Sajmu knjiga pojavile su se, uz desetak zbirki domaćih pesnika, i tri prevedena naslova u novoj ediciji „Posle Vavilona“. Teško da se mogao zamisliti bolji početak od „Poslednjih pesama“ Česlava Miloša, knjige koju su uredili Živorad Nedeljković i Dejan Aleksić, a sa poljskog sjajno prevela Ljubica Rosić. U knjizi se nalaze 43 pesme, nastale u periodu 2002-2003, neposredno pred Miloševu smrt, a priredila ju je Agnješka Kosinjska, pesnikova pozna sekretarica. U kraljevačkom izdanju se, sem Miloševe poezije i pogovora Kosinjske, nalazi niz beležaka koje nam jasnije osvetljavaju junake i značenja ovih pesama, kao i fina, informativna beleška Ljubice Rosić o pesniku.

U pesmama koje je Časlav Miloš napisao mahom u Krakovu, opraštajući se od života i poezije, nema ni sentimentalizma ni patetike, ali ima preciznih, mudrih opservacija u kojima nam Miloš slika svet vlastitog detinjstva i mladosti i ima iskrenih mudrih refleksija o biti prirode i suštini ljudske sudbine. O statusu poezije u svesti Miloševe starosti možda najbolje svedoči pesma s naslovom „Stidim se“ koja glasi: „Stidim se da sastavljam pesme/ posao neskroman/ laskam čitaocu/ sve dok ne kaže da je pesma dobra.// Više bih voleo da progovorim/ drugačijim rečima/ tako da niko razuman/ ne poželi da me čuje“.

Šta da kažem posle tih gorkih reči? Ne moramo se složiti s Brodskim po kojem je Česlav Miloš najveći pesnik 20. veka – ali mirna srca možemo reći da spada u najveće koje znamo, uopšte.

Slavica GARONJA: Žene govore, Beograd, 2013.

U biblioteci sa zgodnim naslovom „KALEM preko“ beogradska Altera je objavila knjigu intervjua sa savremenim srpskim spisateljicama Slavice Garonje. Podnaslov naznačuje interesovanja autorke i glasi: „ Razgovori sa književnim savremenicama jednog stoleća“.

Dakle, polazna ideja je bila da se putem dijaloga sa sagovornicama govori kako o njima i njihovom delu tako i o prohujalom veku i njegovom duhu, odnosno posledicama. Raspoređeni po hronologiji rađanja spisateljica, ovi intervjui donose često opsežne i uvek ozbiljne razgovore Slavice Garonje sa Radmilom Marinković, Verom Cenić, Svetlanom Velmar-Janković, Anom Šomlo, Ljiljanom Nikolić, Milicom Mićić Dimovskom, Ljiljanom Šop, Gordanom Ćirjanić i Mirjanom Mitrović – a kao naročita poenta celog projekta, na kraju se nalazi interesantan dijalog sa Dragicom Srzentić, koja je u momentu razgovora navršila vek života (a bila je i junakinja jednog romana Milke Žicine).

Jasno je da će poneko staviti primedbu što nema razgovora sa ovom ili onom savremenicom – recimo, meni na pamet padaju Radmila Lazić, Tanja Kragujević, Ljubica Arsić, Marija Šimoković, Danica Vukićević – ali sveukupno, ova knjiga pleni kompleksnom slikom uspona „ženske“ književnosti, odnosno važnošću iskaza pojedinih autorki za sagledavanje njihovih intencija i ambicija pre i tokom karijere. Pitanja Slavice Garonje su koliko interesantna toliko i važna, a ona je pažljiva slušateljka, koja se ne nameće i pušta sagovornicama da dođu do izražaja. Dok se čita i kad se pročita knjiga „Žene govore“, čitalac misli kako bi bilo lepo da je u svoje vreme neko uradio knjige razgovora u kojima bismo mogli da čujemo glasove Isidore Sekulić, Jelene Dimitrijević, Mirjam, Jele Spiridonović, Anice Savić Rebac, Ksenije Atanasijević, Milice Janković, Nadežde Tutunović ili pak Fride Filipović, Gordane Todorović, Roksande Njeguš ili Judite Šalgo… To još više ističe značaj ove knjige – za budućnost srpske literature.

Branko TARABIĆ: Projekat: Venus, Operacija Berlin, Beograd, 2013.

Produkcija kvalitetnih strip izdanja nikad nije bila izdašnija, tako da postoji realna opasnost da se neki vanserijski projekti nađu u nezasluženoj senci. Ta sudbina posebno visi nad glavom domaćih umetnika. Verujem da se to neće dogoditi Branku Tarabiću i njegovom serijalu, čiji su prvi album objavili beogradski Sistem komiks i Moro do. Ovaj autor se pojavio „pravo niotkuda“ neobično sigurnom pripovešću i još uspelijim crtežom. Zasnovan na „teoriji zavere“ i njenim fantastičkim konsekvencima, narativno započet u vreme nacizma i vođen kroz Drugi svetski rat, tangirajući Hladni rat u svojim poslednjim stranicama, „Projekat : Venus“ je rađen u crno-belom crtačkom maniru koji neodoljivo asocira na Majka Minjolu i njegovog Helboja. Dosta siguran u figurama i portretima, Tarabić je impresivan u ratnim masovkama borbi ili slikama pokolja, koji nas podsećaju na bazni žanr ovog stripa – horor. Ponekad je dovoljan samo jedan korak pa da se učini izvesnim budući uspeh dugog puta.

 

IZLOG KNJIGE

Bernhard Šlink, „Na granici”

Plato,

Beograd, 2013.

U ovim esejima, autor-jedan od najpoznatijih savremenih nemačkih pisaca (i tvorac kultnog „Čitača”), bavi se domašajima i granicama prava, cenom pravde, verskim slobodama, slobodom umetnosti…Kako napominju i priređivači, ovi tekstovi pak nisu „sabrani stručni radovi pravnika već nastojanje moralno senzibilnog intelektualca da unese što više svetlosti u složene situacije koje nameće život”. Po profesiji pravnik i profesor javnog prava na nemačkim i američkim univerzitetima, Šlink se bavi temama koje su bliske teoriji i praksi prava, ali „svestan da književnost može da izdrži tezu samo do izvesne granice”. Rečiti su naslovi ovih eseja, između ostalog su: Kolektivna krivica, Žene i moć, Domovina kao utopija, Između sekularizacije i multikulturalnosti….

Dr Čedomir Antić,

„Srpska istorija“

„Vukotić media“

Beograd, 2013.

Novoizašla „Srpska istorija“ originalna je, zanimljiva, poučna knjiga iz pera prof. dr Čedomira Antića.

U knjizi se, kroz 70 poglavlja, priča duga i uzbudljiva istorija srpskog naroda od neolita do današnjih dana. Nije reč samo o istoriji Srbije, nego je, prvi put, obuhvaćen život i položaj Srba i van matične države – u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji… Sažeta i popularno napisana, svojevrstan je udžbenik istorije.

Doktor Antić, originalan i moderan istoričar, ne traži i ne uzima „vremensku distancu“, kao mnogi drugi, nego samosvojno tumači zbivanja, sve do dolaska današnje vlasti u Srbiji.

Ovo delo na oko 360 strana, koje potpisuje izdavačka kuća „Vukotić media“, već je izazvalo veliko interesovanje čitalačke publike. Prodaje se po povoljnoj ceni – od 500 dinara – na svim kioscima širom Srbije i u knjižarama.

Marko Parezanović, „Politički prevrat- Savremeni pristup“

NSPM,

Beograd, 2013.

Predmet istraživanja knjige dr Marka Parezanovića odnosi se na izučavanje političkih prevrata kao specifičnog načina osvajanja vlasti i političke moći u određenom društvu ili državi. Namera autora da iz multidisciplinarnog ugla izuči i naučno opiše fenomen političkih prevrata, iskazuje se nakon uvida u rad kao sasvim društveno opravdana i naučno validna jer je predmet knjige koju je uradio autor jedan od značajnijih problema u domenu istraživanja i objašnjenja naše nauke na temu ideja o nelegalnoj redukciji političke moći koja, začudo, i pored svoje atraktivnosti nije dovoljno istražena.

Ovim rečima Parezanovićevo obimno i studiozno delo (560 strana, rezime na ruskom i engleskom) čitaocima preporučuje prof. dr Dragan Simeunović, jedan od recenzenata knjige.

Politički prevrati su još od davnina, pa sve do današnjih dana, politička realnost i jedan od najefikasnijih načina nelegalnog preuzimanja vlasti. Iako su istorijski procesi doprineli da se oblici ispoljavanja ovog složenog političkobezbednosnog fenomena s vremenom promene, suština je zapravo ostala ista i svodi se na uspostavljanje političko-ekonomske i vojnobezbednosne dominacije u unutrašnjim i međunarodnim političkim odnosima, pojašnjava autor.

Ravi Hejg,

„Bubašvaba“

Algoritam

Beograd, 2013.

Ovo je knjiga čija je tema postala dominantna u zapadnoevropskoj i američkoj književnosti poslednjih decenija, a to je sudbina bliskoistočnog emigranta/izbeglice u zapadnom svetu. Ravi Hejg je autor koji dolazi iz Libana, piše na engleskom, a svoju priču i svog junaka smešta u frankofonu sredinu i kulturu – u kanadski Kvebek. Njegov junak bio je osujećen u izvršenju samoubistva u centralnom gradskom parku u Kvebeku, i dok pohađa seanse kod psihijatra, iz kojih se otkrivaju detalji i tajne njegovog porodičnog života u postojbini, istovremeno čitalac prati i sekvence aktuelnog života koji se odvija na liniji sitnog kriminala, po jeftinim prljavim stanovima, u lokalima koje drže Iranci i Pakistanci, uz napore da se dočepa malo hrane i droge.

Metafora bubašvabe u ovoj knjizi: pretvara se na momente u personifikaciju. Ogromni, mnogobrojni insekti koji gamižu u junakovom zapuštenom stanu, pretvaraju se od gamadi koju uništava u nešto poput prijatelja i životnih pratilaca i alter ega. Životna sredina u kojoj obitavaju i iz koje bubašvabe dolaze, s jedne strane, i njihova vitalnost i neuništivost s druge strane, postaju osobine i okolnosti koje junak prepoznaje u sebi samom…

Vasa Kazimirović, „Crna ruka“

„Prometej“

Novi Sad, 2013.

Arhivska građa, strana i domaća, neobjavljeni dnevnici, zabeleške ličnosti koje su bile u prilici da saznaju mnoge tajne, koje za svog života nisu smele ili nisu bile u mogućnosti da obelodane – čini osnovu knjige koja verno, prateći do sada nepublikovane i prećutane činjenice slika vreme od prevrata 1903. do Solunskog procesa 1917. godine. Vreme koje je obeleženo mnogim krupnim događajima i žestokim untrašnjopolitičkim sukobima, i ljudi koji su u njemu delovali – pripadnici kraljevskog doma, državnici, političari, crkveni velikodostojnici, oficiri, novinari i drugi – glavni je predmet kazivanja ove knjige. Autor težište u knjizi (fototipsko izdanje, 800 strana; prema originalu iz 1997.) stavlja na kazivanje o tajnom oficirskom udruženju „Ujedinjenje ili smrt“ nazvanom „Crna ruka“, osnovanom od neposrednih izvršilaca ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, koje je od jednih okategorisano kao patriotska a od drugih kao prevratničko- teroristička organizacija.