Са критичарске траке – Слутња и сигурност

Пише Васа Павковић

Посао књижевног критичара пре свега је посао читача, онога који се свакодневно дружи са писцима и књигама. Са књигама добрим и лошим, важним и сувишним, славним и неприметним… Потом, то је и посао писца, скоро извештача о ономе што је прочитао. Књиге долазе до њега или по њега и одлазе од њега као на траци. Ово су вести  са те траке.

Чеслав милош: Последње песме, Краљево, 2013.

Већ десетак година Краљево је престоница српске поезије. То је постало захваљујући предузимљивости и видовитости људи из краљевачке библиотеке „Стеван Првовенчани“. Као и разумевању града. На овогодишњем Сајму књига појавиле су се, уз десетак збирки домаћих песника, и три преведена наслова у новој едицији „После Вавилона“. Тешко да се могао замислити бољи почетак од „Последњих песама“ Чеслава Милоша, књиге коју су уредили Живорад Недељковић и Дејан Алексић, а са пољског сјајно превела Љубица Росић. У књизи се налазе 43 песме, настале у периоду 2002-2003, непосредно пред Милошеву смрт, а приредила ју је Агњешка Косињска, песникова позна секретарица. У краљевачком издању се, сем Милошеве поезије и поговора Косињске, налази низ бележака које нам јасније осветљавају јунаке и значења ових песама, као и фина, информативна белешка Љубице Росић о песнику.

У песмама које је Часлав Милош написао махом у Кракову, опраштајући се од живота и поезије, нема ни сентиментализма ни патетике, али има прецизних, мудрих опсервација у којима нам Милош слика свет властитог детињства и младости и има искрених мудрих рефлексија о бити природе и суштини људске судбине. О статусу поезије у свести Милошеве старости можда најбоље сведочи песма с насловом „Стидим се“ која гласи: „Стидим се да састављам песме/ посао нескроман/ ласкам читаоцу/ све док не каже да је песма добра.// Више бих волео да проговорим/ другачијим речима/ тако да нико разуман/ не пожели да ме чује“.

Шта да кажем после тих горких речи? Не морамо се сложити с Бродским по којем је Чеслав Милош највећи песник 20. века – али мирна срца можемо рећи да спада у највеће које знамо, уопште.

Славица ГАРОЊА: Жене говоре, Београд, 2013.

У библиотеци са згодним насловом „КАЛЕМ преко“ београдска Алтера је објавила књигу интервјуа са савременим српским списатељицама Славице Гароње. Поднаслов назначује интересовања ауторке и гласи: „ Разговори са књижевним савременицама једног столећа“.

Дакле, полазна идеја је била да се путем дијалога са саговорницама говори како о њима и њиховом делу тако и о прохујалом веку и његовом духу, односно последицама. Распоређени по хронологији рађања списатељица, ови интервјуи доносе често опсежне и увек озбиљне разговоре Славице Гароње са Радмилом Маринковић, Вером Цeнић, Светланом Велмар-Јанковић, Аном Шомло, Љиљаном Николић, Милицом Мићић Димовском, Љиљаном Шоп, Горданом Ћирјанић и Мирјаном Митровић – а као нарочита поента целог пројекта, на крају се налази интересантан дијалог са Драгицом Срзентић, која је у моменту разговора навршила век живота (а била је и јунакиња једног романа Милке Жицине).

Јасно је да ће понеко ставити примедбу што нема разговора са овом или оном савременицом – рецимо, мени на памет падају Радмила Лазић, Тања Крагујевић, Љубица Арсић, Марија Шимоковић, Даница Вукићевић – али свеукупно, ова књига плени комплексном сликом успона „женске“ књижевности, односно важношћу исказа појединих ауторки за сагледавање њихових интенција и амбиција пре и током каријере. Питања Славице Гароње су колико интересантна толико и важна, а она је пажљива слушатељка, која се не намеће и пушта саговорницама да дођу до изражаја. Док се чита и кад се прочита књига „Жене говоре“, читалац мисли како би било лепо да је у своје време неко урадио књиге разговора у којима бисмо могли да чујемо гласове Исидоре Секулић, Јелене Димитријевић, Мирјам, Јеле Спиридоновић, Анице Савић Ребац, Ксеније Атанасијевић, Милице Јанковић, Надежде Тутуновић или пак Фриде Филиповић, Гордане Тодоровић, Роксанде Његуш или Јудите Шалго… То још више истиче значај ове књиге – за будућност српске литературе.

Бранко ТАРАБИЋ: Пројекат: Венус, Операција Берлин, Београд, 2013.

Продукција квалитетних стрип издања никад није била издашнија, тако да постоји реална опасност да се неки вансеријски пројекти нађу у незаслуженој сенци. Та судбина посебно виси над главом домаћих уметника. Верујем да се то неће догодити Бранку Тарабићу и његовом серијалу, чији су први албум објавили београдски Систем комикс и Моро до. Овај аутор се појавио „право ниоткуда“ необично сигурном приповешћу и још успелијим цртежом. Заснован на „теорији завере“ и њеним фантастичким консеквенцима, наративно започет у време нацизма и вођен кроз Други светски рат, тангирајући Хладни рат у својим последњим страницама, „Пројекат : Венус“ је рађен у црно-белом цртачком маниру који неодољиво асоцира на Мајка Мињолу и његовог Хелбоја. Доста сигуран у фигурама и портретима, Тарабић је импресиван у ратним масовкама борби или сликама покоља, који нас подсећају на базни жанр овог стрипа – хорор. Понекад је довољан само један корак па да се учини извесним будући успех дугог пута.

 

ИЗЛОГ КЊИГЕ

Бернхард Шлинк, „На граници”

Плато,

Београд, 2013.

У овим есејима, аутор-један од најпознатијих савремених немачких писаца (и творац култног „Читача”), бави се домашајима и границама права, ценом правде, верским слободама, слободом уметности…Како напомињу и приређивачи, ови текстови пак нису „сабрани стручни радови правника већ настојање морално сензибилног интелектуалца да унесе што више светлости у сложене ситуације које намеће живот”. По професији правник и професор јавног права на немачким и америчким универзитетима, Шлинк се бави темама које су блиске теорији и пракси права, али „свестан да књижевност може да издржи тезу само до извесне границе”. Речити су наслови ових есеја, између осталог су: Колективна кривица, Жене и моћ, Домовина као утопија, Између секуларизације и мултикултуралности….

Др Чедомир Антић,

„Српска историја“

„Vukotić media“

Београд, 2013.

Новоизашла „Српска историја“ оригинална је, занимљива, поучна књига из пера проф. др Чедомира Антића.

У књизи се, кроз 70 поглавља, прича дуга и узбудљива историја српског народа од неолита до данашњих дана. Није реч само о историји Србије, него је, први пут, обухваћен живот и положај Срба и ван матичне државе – у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији… Сажета и популарно написана, својеврстан је уџбеник историје.

Доктор Антић, оригиналан и модеран историчар, не тражи и не узима „временску дистанцу“, као многи други, него самосвојно тумачи збивања, све до доласка данашње власти у Србији.

Ово дело на око 360 страна, које потписује издавачка кућа „Vukotić media“, већ је изазвало велико интересовање читалачке публике. Продаје се по повољној цени – од 500 динара – на свим киосцима широм Србије и у књижарама.

Марко Парезановић, „Политички преврат- Савремени приступ“

НСПМ,

Београд, 2013.

Предмет истраживања књиге др Марка Парезановића односи се на изучавање политичких преврата као специфичног начина освајања власти и политичке моћи у одређеном друштву или држави. Намера аутора да из мултидисциплинарног угла изучи и научно опише феномен политичких преврата, исказује се након увида у рад као сасвим друштвено оправдана и научно валидна јер је предмет књиге коју је урадио аутор један од значајнијих проблема у домену истраживања и објашњења наше науке на тему идеја о нелегалној редукцији политичке моћи која, зачудо, и поред своје атрактивности није довољно истражена.

Овим речима Парезановићево обимно и студиозно дело (560 страна, резиме на руском и енглеском) читаоцима препоручује проф. др Драган Симеуновић, један од рецензената књиге.

Политички преврати су још од давнина, па све до данашњих дана, политичка реалност и један од најефикаснијих начина нелегалног преузимања власти. Иако су историјски процеси допринели да се облици испољавања овог сложеног политичкобезбедносног феномена с временом промене, суштина је заправо остала иста и своди се на успостављање политичко-економске и војнобезбедносне доминације у унутрашњим и међународним политичким односима, појашњава аутор.

Рави Хејг,

„Бубашваба“

Алгоритам

Београд, 2013.

Ово је књига чија је тема постала доминантна у западноевропској и америчкој књижевности последњих деценија, а то је судбина блискоисточног емигранта/избеглице у западном свету. Рави Хејг је аутор који долази из Либана, пише на енглеском, а своју причу и свог јунака смешта у франкофону средину и културу – у канадски Квебек. Његов јунак био је осујећен у извршењу самоубиства у централном градском парку у Квебеку, и док похађа сеансе код психијатра, из којих се откривају детаљи и тајне његовог породичног живота у постојбини, истовремено читалац прати и секвенце актуелног живота који се одвија на линији ситног криминала, по јефтиним прљавим становима, у локалима које држе Иранци и Пакистанци, уз напоре да се дочепа мало хране и дроге.

Метафора бубашвабе у овој књизи: претвара се на моменте у персонификацију. Огромни, многобројни инсекти који гамижу у јунаковом запуштеном стану, претварају се од гамади коју уништава у нешто попут пријатеља и животних пратилаца и алтер ега. Животна средина у којој обитавају и из које бубашвабе долазе, с једне стране, и њихова виталност и неуништивост с друге стране, постају особине и околности које јунак препознаје у себи самом…

Васа Казимировић, „Црна рука“

„Прометеј“

Нови Сад, 2013.

Архивска грађа, страна и домаћа, необјављени дневници, забелешке личности које су биле у прилици да сазнају многе тајне, које за свог живота нису смеле или нису биле у могућности да обелодане – чини основу књиге која верно, пратећи до сада непубликоване и прећутане чињенице слика време од преврата 1903. до Солунског процеса 1917. године. Време које је обележено многим крупним догађајима и жестоким унтрашњополитичким сукобима, и људи који су у њему деловали – припадници краљевског дома, државници, политичари, црквени великодостојници, официри, новинари и други – главни је предмет казивања ове књиге. Аутор тежиште у књизи (фототипско издање, 800 страна; према оригиналу из 1997.) ставља на казивање о тајном официрском удружењу „Уједињење или смрт“ названом „Црна рука“, основаном од непосредних извршилаца убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић, које је од једних окатегорисано као патриотска а од других као превратничко- терористичка организација.