Противуставни поредак

Милорад Вучелић, главни уредник

Често се може чути да „нико није јачи од државе“. То су најбоље на својој кожи осетили они који су очекивали да ће држава на достојан начин обележити  200-годишњицу Његошевог рођења. Држава их је потукла до ногу.

Наравно, данашња српска држава није победила Његоша зато што то не може бити. Брукање Његоша и није у њеној компетенцији, али је зато својом снагом и небригом обрукала данашње генерације и утиснула им на чело жиг понижења. Јер нико за коју деценију неће знати ко је у Србији тада, односно сада, био министар културе и просвете или премијер, али ће знати да су се сви они који су тада живели, а то смо ми, обрукали и осрамотили. Исто се догодило и са Стефаном Немањом и његовим јубилејом. И сећање на њега је држава прећутала, па тако уверљиво победила.

Они који мало боље познају ову „материју“ знају да је то део  пројекта „Изградња наслеђа“. Реч је о конференцији о раду међународних кривичних судова која се одржава у Нирнбергу, у којој је активно и у име београдског режима учествовао и наш надалеко чувени државни тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић. Он је у нирнбершкој Судници 600, у којој је суђено нацистима, на челу са Херманом Герингом, изјавио како је, према његовим сазнањима, у Београду „на слободи још најмање 300 лица која би могла бити осумњичена за ратне злочине и против којих прикупљамо информације како бисмо их привели правди“. Сажето у наслов : „Београдом шета око 300 злочинаца!“

Шта би некадашња Аустроугарска дала да је имала оваквог државног тужиоца? Нема тог Србина и нема тог припадника Народне одбране и Младе Босне који би њему промакао и извукао се, нити би Принцип и другови онако јефтино прошли. Њему би и Никола Пашић, краљ Петар и престолонаследник Александар Карађорђевић, а не само Апис и сви црнорукци, били, по командној одговорности, одмах 1914. утамничени. Не би се њему провукао младобосанац Иво Андрић, са оних годину и по робије.  Да га је запало, не би се он либио да оптужи Његоша за истрагу потурица. А можда би се у овој држави, колико је снажна, и то могло ретроактивно десити. Зато у „Изградњи наслеђа“, у којој учествује евроатлантска Србија, за Његоша и оне налик њему нема места. Када већ не допадоше у руке Вукчевићу и Хагу, нека почивају у миру.

Тужилац Хашког трибунала Серж Брамерц каже да је „делимично и сам крив што поступак против Шешеља траје тако дуго“, али српски тужилац за ратне злочине, као симбол и чврст ослонац  данашње власти, баш као и претходне, не осећа се ни због чега кривим и одговорним, сем због тога што по Србији шетају хиљаде ратних злочинаца. Кажемо хиљаде, јер ако их је само у Београду 300, онда их у Србији мора бити на хиљаде.

Држава убедљиво показује да је јача од Устава Србије и толико је јака и најјача да третира свој Устав као обичну лаж и потпуно необавезујући папир. Ствара се на власти и око власти у Србији  широка антиуставна коалиција или, још прецизније, противуставни блок и поредак. Поред владајућих странака, ту је сада и ЛДП Чеде Јовановића, лигаши Ненада Чанка, сви аутономаши, било да су војвођански, било да су санџачки, или прешевски, затим Грађанска иницијатива, Жене у црном, сав вештачким дисањем од стране власти оживљени политички отпад жутог картела, партије националних мањина на челу са Иштваном Пастором и Ризом Хаљимијем, нови посланички клубови који се претварају у странке,  Хелсиншки одбор, тушта и тма невладиних организација, па и оних за рехабилитацију фолксдојчера и хортијеваца (о њиховим учинцима појединости можете прочитати у овом броју „Печата“ у тексту Невенке Стојчевић „Maђарски нацизам исписан крвавим трагом“) и  сличних. Посебно се у овом блоку уочавају фигуре најистакнутијих другосрбијанских интелектуалних перјаница – као старих улизица и нових миљеника, и највећих узданица данашњег режима. Данашња власт у Србији је потпуно и нескривено опчињена и фасцинирана овом врстом политике, вредности и људи. Нека им је наздравље!

[restrictedarea]

Држава је јача и од Уставног суда, и то је толико позната, ноторна и доказана чињеница да је не треба посебно образлагати.

Држава је убедљиво победила и Резолуцију 1244. Савета безбедности УН о Косову.

На вест да је, припремајући се за суђење Србији за геноцид пред Међународним судом правде у Хагу, Загреб ојачао правни тим, наша држава је, показујући своју надмоћ и супериорност, великодушно том тиму придружила и Соњу Бисерко, једну од идеолошких утемељивачица новог евроатлантског противуставног поретка у Србији. Она ће бити крунски сведок који треба да докаже геноцидност српског народа пред МСП у Хагу.  Да би је подржали на том задатку, она ће у наредним месецима имати пуну медијску подршку у Србији, пре свега преко Јавног сервиса и Б92, али се ипак највише очекује од Владимира Вукчевића који би такође могао бити сведок оптужбе против Србије.

Држава је наставила са демонстрацијом своје силе и супериорности и ојачала свој тим у МСП, па и онај за контратужбу против Хрватске и показала да и ми коња за трку имамо, и то у виду „голишаве саветнице“, младе социјалисткиње Вање Хаџовић. Пред нама је једно потпуно ново виђење вештине дипломатије са којом иначе хронично имамо проблема. Коначно, за дипломатију, добијамо праве и школоване кадрове. Ту се потенцијално крије и нека наша Мата Хари. Већ смо имали прилике да на фоткама објављеним у таблоидима спазимо таква појачања у  виду разних ногатања чланица кабинета, високих чиновница Министарства унутрашњих послова, а посебно шефице маркетинга „Дунав осигурања“, компаније која се последњих годину дана систематски уништава. Неке неверне Томе би можда рекле да је државна служба помешана са пословном пратњом, али то само сведочи о њиховом неповерењу у евроатлантски пут Србије и њену модернизацију.

Држава је видно јача од свог ћириличког писма и свог језика. Наши највиђенији језички стручњаци (текстове Јове Бајића о томе сте могли и можете прочитати у овом и у претходном броју „Печата“) са обиљем аргумената показују да је данас државна снага и сила довела дотле да се српски језик налази у претправописном и предграматичком добу те да се суочавамо са стварањем неког језичког мутанта, новојезика и новоговора.

Као што видимо, државним победама нема краја. Небројени су докази да нико нема шансе у борби против државе. Ипак, има поља и подручја на којима држава, заузета победама у великим биткама, не пролази добро у одмеравању снага.

Тако, рецимо, државу порази епидемија шуге и туберкулозе. Држава у сарадњи са својим западним пријатељима прикрије чињеницу да смо бомбардовани осиромашеним уранијумом а онда је демантују поразне епидемије леукемије и карцинома. Власти подрже НАТО младеж Србије у широкој пропагандној акцији за учлањење у Западну војну алијансу али се онда појаве неки младићи из СКОЈ-а и прекину, осујете и омету ову акцију. Влада широм отвори врата и подржи УСАИД, одговара јој што ова организација финансира њеног придруженог коалиционог партнера Дерету из ЛДП, а појаве се они који то хоће да омету као што се може закључити читајући текст Николе Врзића „Сир за НАТО“ у овом броју „Печата“.

Држава одлучно крене у решавање проблема очувања здравља становништва. Онако принципијелно, у неким болницама и домовима здравља, уместо да се пацијентима закаже специјалистички преглед, заказује им се датум када треба поново да се јаве и тада сазнају када ће их лекар примити! Колосално решење! Они који су тешко болесни, чекајући на специјалисту, можда ће и умрети и тако државу лишити узалудних трошкова. Код оних који су нешто мање болесни болест ће се развити тако да се неће морати лутати у дијагностици и непотребно излагати трошковима. Што мање буде пацијената прегледано то ће мање лекова бити преписано и ето опет уштеде. Што се буде  мање лекова трошило много ће се мање примећивати њихова несташица и нико неће поново потезати питање Галенике… Али народ се буни и држава се сада колеба.

Лако је победити оне противнике са почетка овог текста али како држава да изађе на крај са Ђолетом Слинавим из Лазаревца и свим оним наркодилерима које је Удружење грађана Свети Сава из овог града ставило на свој сајт да би у одсуству деловања полиције заштитило децу од дроге и криминала. Најбоље је ту државну муку објаснио један представник полиције који је изјавио да им то што раде грађани и користи и штети јер они то већ годинама држе под контролом и сада постоји велика опасност да неки од наркодилера престане са радом и извуче се испод те специфичне опсерваторске контроле полиције. Како им, све ове године, не паде на памет да неког од тих дилера дроге ухапсе и како то да у сваком мањем граду нешто тако важно сви знају, а само полиција не зна?

Ни у вези са генетски модификованом храном ствари не иду баш најбоље. Држава и њен министар одлучно крену са подршком ГМО (а шта подржава може се прочитати и у овом броју „Печата“ у интервјуу Биљане Ђоровић са Џоном Фејганом) али онда се опет појаве они који су спремни да нам подмећу клипове у точкове. Држава застане, али се спрема за одлучујућу победу: „Па нећемо ваљда допустити да нас то омете у преткандидатури за кандидатуру за кандидата за ЕУ, ради чега ћемо ући у НАТО, што нам је циљ који више и не кријемо, о чему јасно говори политика оних са којима смо у противуставном поретку који се дограђује“!

С хулиганима на стадионима се снаге одмеравају периодично. У мандату овог министра унутрашњих послова, то је већ пети пут. Резултат је више него видљив. Муфтија Зукорлић гради шта хоће и где хоће, и без икакве дозволе и то јавно саопштава. Не може му нико ништа па ни држава. Нека агенција СИЕПА се данима бори са владом Србије. Држава оличена у овом саставу владе не сме ни да заметне кавгу, не сме ни да помене огроман број потпуно бесмислених агенција које се финансирају из буџета. Пре ће се продати Телеком и ЕПС него што ће неко подићи прст на ту чудовишну мрежу агенција и комисија, а у циљу кресања јавних расхода.

Политичар пред носом Агенције за борбу против корупције не пријављује две плате од по десет хиљада евра које му даје држава. А „Чанков посланик је за две године спискао 11,5 милиона динара“. Држава је и ту немоћна. Можда државни врх не може ни да стигне до тога јер је био потпуно преокупиран хватањем белешки на предавању Џефрија Сакса од чијих се „реформи“ и приватизација Русија још увек опоравља. Хоће ту да науче како ће економски спасити Србију. У истој школи чији су ученици већ готово уништили Србију реформама и приватизацијом после 2001. године.

Све ове победе и предаси одвијају се у једној великој неизвесности која мучи целу српску јавност. Сви су у тој званичној и не само званичној јавности у једном великом очекивању могућег пољупца министарке енергетике Зоране Михајловић и свемоћног директора Србијагаса Душана Бајатовића. Министарка је директору Бајатовићу ускратила право да је пољуби али је и поручила: „Пољубићу Дулета после реформе Србијагаса!“ У ишчекивању смо.  Некако се осећамо почаствовани том привилегијом да живимо у неком новом миту магичног пољупца из Трноружице и Снежане и седам патуљака. Можда ће се и за Зорану и Дулета наћи место у новим бајкама које ће ићи од уста до уста и преносити се са колена на колено.

Неко ће нам можда замерити да смо побркали појмове државе, режима, власти и владе, и да се нисмо прецизно држали нијанси и разграничења. Грех на нашу душу.

Цар Душан и његов Законик су најубедљивији симболи наше државе. Цар силни, цар освајач, цар победник, цар војсковођа, цар ковач новца, цар државник који је решио да обузда своју свемоћ закоником и заштити и регулише слободу човека и држављанина. Душановим закоником. Кип цара Душана налази се данас пред Палатом правде у Београду и његова слика је на насловној страни овог броја „Печата“. Законик у његовим рукама је симбол државе, и он на слици нашег фоторепортера гори. Време је да се озбиљно запитамо откуд тај пламен и на чију душу иде тај грех.

[/restrictedarea]