Pax Hitleriana

Пише Матија Бећковић

Ако је истина да је Aдолф Хитлер доскора живео, штета да то нисмо знали. Ако ништа друго могли смо његову колекцију допунити бар оном другом спомен-плочом која је у Сарајеву подигнута и скинута после оне која му је поклоњена

Таман смо се договорили да се манемо прошлости и окренемо будућности кад однекуд бану фотографија за коју још нисмо сигурни да ли је стигла из прошлости која још није прошла или из будућности која само што није дошла.

Ако нас очи не варају на фотографији је нико други до Aдолф Хитлер, а пред њим ништа мање од спомен-плоче Гаврилу Принципу. Плоча је својевремено била постављена на месту атентата, а скинута 17. априла 1941. године после уласка Вермахта у Сарајево и већ 20. априла однета као рођендански поклон Хитлеру који је славио са елитним гостима, грофом Ћаном, адмиралом Хортијем и бугарским царем Борисом, у вагону специјалног воза „Америка“ на прузи Беч – Грац.

Затечени, трљамо очи покушавајући да се не залећемо и останемо мирни како не бисмо насели на провокацију и трзали на авети прошлости, помишљајући да је пре реч о фотомонтажи или каквој менталној вежби.

Али и поред све неверице брзо смо се прибрали и примили к знању да фотографија није фалсификат и да је на фотографији лично Адолф Хитлер, а пред њим, као на тацни, спомен -плоча Гаврилу Принципу која је, као ратни трофеј, стигла из Сарајева. И поред највећег изненађења нисмо ни за тренутак заборављали да Хитлер није ни Немачка ни Немачки народ што се, за Гаврила Принципа, Србе и Србију и поред најбоље воље још увек не би могло рећи. Хитлер је залутали појединац, изузетак у једној великој нацији, док је Гаврило Принцип правило које важи за све мале, поробљене и гладне народе.

[restrictedarea]

У јеку борбе против сваког насиља, тероризма и терориста можемо само да зажалимо што Хитлер није поживео дуже и дочекао срећније дане. Кад смо мало заимали могли смо му за рођендан послати још нешто осим једне једине скромне мермерне плоче исписане ћириличним словима.

Ако је истина да је доскора живео, штета да то нисмо знали. Ако ништа друго могли смо његову колекцију допунити бар оном другом спомен-плочом која је у Сарајеву подигнута и скинута после оне која му је поклоњена. Али зашто би Хитлер као рођенданске поклоне добијао само спомен-плоче и само из Сарајева. Али кад смо већ код плоча зар га не би веселило да је одваљена и донета и она са споменика на Газиместану, у знак захвалности и сећања на дан кад су Немци први пут после Другог светског рата, борећи се против агресора и терориста, запуцали да ослободе Косово и Метохију.

Уосталом, ако није жив, зар га и мртвог не би радовало кад би се такви ратни трофеји полагали на његов гроб? Као што на Монпарнасу остављају цигарете на гроб Бекета и Сартра.

И не морају то увек бити спомен-плоче. Ко би могао замерити, а најмање он, ако би то била нека нагорела књига или икона, мост или ТВ торањ. Конзерва пепела неког непослушног народа.

У сваком случају, после открића ове фотографије остаје једна брига мање. Више нико не мора не само да главобољи шта да неком кога воли и поштује изабере за рођендански поклон. Тако ће се и после Хитлера увести у обичај овај мали знак пажње, а сувишно је да се поново фотографише пошто је све једном заувек фотографисао и то нико други до лични Хитлеров фотограф.

Уосталом, ко се боље загледа у ову фотографију видеће да су се на њој нашли и сви после Хитлера које је Хитлер тако вешто заклонио да се нису могли видети до наших дана.

Живимо у модерним временима људских права, толеранције и разумевања, кад млади људи не знају и неће да знају и да се оптерећују трицама и кучинама историје, а сам тај предмет, укида се у највећем броју срећних земаља.

У какофонији ко у Хитлера ко у плочу, борећи се свакодневно против ксенофобије и искључивости међу завађеним странама ми заузимамо неутралан став. Не правимо питање ни од чега, немамо ништа ни против кога, на све пристајемо, све разумемо све прихватамо све праштамо и заборављамо, свесни да суштина није ни у датумима ни у стопама ни у плочама ни у правдама ни у кривдама ни у кривим Дринама ни у жртвама ни у злочинцима ни у дуплим стадардима ни у јаловим расправама.

Па ипак, било би практичније и економски оправданије да континуитета и културе сећања ради све повеже једна нит и обједини један датум. А нема датума који би био свеобухватнији, симболичнији и речитији од Хитлеровог рођендана.

Дајемо подршку свему и свакоме, поздрављамо све домаће и међународне пројекте, као пожељне и добродошле, под условом да се све манифестације одржавају на Хитлеров рођендан и под овом фотографијом као једином декорацијом.

Према томе свеједно је да ли ће се поводом 100-годишњице Првог светског рата подићи споменик Францу Фердинанду или поставити спомен-плоча или одржати међународни симпозијум, једино је важно да то буде на Хитлеров рођендан.

[/restrictedarea]