Овако не мора бити

Милорад Вучелић, главни уредник

а су радници ФАП-а из Прибоја и њихови суграђани редовно пратили информативне емисије Јавног сервиса и сличних средстава информисања, не би ни штрајковали ни протестовали. Видели би да њихов премијер отвара радни дан на Лондонској берзи од које наша земља много очекује. Знали би да им већ дуго и ефикасно, колико и издашно, помаже Берман група у оквиру УСАИД пројекта Одрживог локалног развоја и да су одавно реализовани разни меморандуми о разумевању са страним компанијама. Знали би да већ увелико сарађују са МАЗ-ом из Белорусије, са турским Албајакром, руским ЛИАЗ-ом, да производе хиљаде камиона за кинески Догфенг и немачки Мерцедес, да је ту и Финком капитал из Кијева, да их је већ купио Тим констракшн инвестмент из Лондона, а ту је и кинеска компанија Јинбеи…
Знали би да о томе брину бројни министри који се ређају последњих година а за које су они на изборима гласали, њихови локални политички челници за које су такође гласали, а пре свих од државе постављени менаџмент. О свему томе сви смо били уредно и свакодневно обавештавани.
Пошто су Прибојчани пропустили да прате ове информације, суочили су се са стварношћу и ситуацијом у којој су се нашли и одлучили су да штрајкују и протестују блокирајући пругу Београд -Бар.
Праве информације ради, то је она пруга на којој возови испадају из шина и када иду двадесет километара на сат и на којој путовање на релацији Београд – Подгорица траје рекордних тридесет и шест сати, са посебним шесточасовним задржавањем у тунелу. Железница је, баш као и ФАП, у државном власништву. Држава преко ФАП-а блокира државу оличену у Железници. Железница је државна била одувек, а ФАП је то постао онда када је Србија после 2000. године бескомпромисно решила да гради капитализам. Реформска влада Зорана Ђинђића је новим Законом о приватизацији подржавила сву тадашњу затечену друштвену имовину и решила да је, као државну својину, прода. Од тада је кренула продаја свега што се продати могло и што је пробитачно, а оно што је претекло остало је у власништву државе. Можда би ту било места за неке финесе, али у основи је ово сасвим тачно и довољно. Нема дана у коме се није ширила пропаганда како је приватна својина супериорна, ефикасна, и како ће у приватизованим фирмама бити повећана производња. То се показало у много случајева потпуно нетачним, па је производња знатно опала, радници растерани, понекад чак и са вучјацима или бодљикавом жицом, а највећи број тих предузећа је потпуно уништен. У томе су здушно и активно учествовали бројни садашњи економски спасиоци Србије.
Али да би се оснажио стереотип да је држава лош власник, владе су на руководећа места у тим државним и јавним фирмама постављале најгоре, и то по чистом политичком критеријуму. Вршена је партијска парцелизација државних и јавних предузећа и установа. И дан-данас су ти најгори на челу неких великих државних фирми. Поменимо овом приликом само Србијагас и Галенику. Ти, од министарстава постављени директори својски су се трудили да униште предузећа која су им запала, доказујући још једном инфериорност државе, а са циљем да их по умањеним ценама продају некој приватној, а првенствено страној компанији, све то уз помоћ министара и разних агенција који и које су у међувремену добро омастили брке. Како им продаја није полазила за руком, а није имао ко да их због злоупотреба похапси, фирме су, тако и ФАП, пропадале и потпуно пале на терет државних субвенција.

[restrictedarea] Радници су овај марш у капитализам мање или више мирно и са одобравањем гледали. Синдикати су их у тој опуштености одржавали, а сваку боговетну власт подржавали колико су највише могли. Нека је и дивљи, али само да је капитализам. И сада када је деиндустријализована Србија стигла до великог сиромаштва и обрела се на самом прагу банкрота, драматично се поставило питање у чему се то нашла? Одговор је једноставан и очигледан: стигла је готово на сам жељени циљ свог давно започетог транзиционог путовања. Дакле, где смо стигли – видимо. И само остаје питање : када смо на тај пут ступили? Да ли је то било 2001. или 2008. или 2012. године? То би, напокон, требало установити баш као и то од када је ко за шта одговоран. И како је, и ко је потрошио и страћио паре које су се продајом привреде слиле у буџет. Неприхватљив је одговор да је реч само о јавној потрошњи.
Треба установити и од када је – и како- држава решила да престане да брине о имовини коју је приграбила од друштва, о имовини коју су стварале претходне генерације, а држава је прогласила државном. Увредљиво је и готово огавно слушати министра који са нескривеном насладом говори како је неопходно и нужно отпустити нових сто-двеста хиљада радника и изручити их на милост и немилост незнано коме. Ако је највећа квалификација за некога као што је министар Радуловић да је специјалиста за стечајеве, шта треба друго да очекујемо него да он постане стечајни управник целе српске привреде! Не би ли још једном потврдио своју стручност.
Онај ко има намеру да прогласи датум реконструисања владе датумом почетка новог доба и владавине нових правила мора да зна нешто о привреди и друштву којима жели да управља. Када се неком субвенционираном или јавном предузећу тражи лична карта, мора се знати да је, када је о случају Прибоја на пример реч, готово сва имовина – имовина ФАП-а. И топлана и зграде школа, вртића, општинске управе, и шта све не. Прибој је ФАП и обратно. (И налази се тамо где се разговетно чује: Турска је Косово и Косово је Турска!) Како је до тога дошло и да ли је то добро, није право питање за актуелну владу. За њу проблем постоји и она треба да нађе и понуди право решење, али не тако што ће се понашати као неко ко по празној или виртуелној табли пише шта му падне на памет и што он мисли да је идеално. Можда држава треба да од саме себе, и из буџета, купи и откупи све ове зграде, установе и ситан инвентар ФАП-ов, и израчуна колико би то онда и кога коштало. Можда би тако паметни министри могли и да себе легитимишу и посредују у продаји ових зграда или установа, када већ не могу да нађу стратешког партнера за ФАП.
Да ли је могуће да се нико ваљано не запита како то да се после свих реформи, уступака, колаборација и капитулација, по условима привређивања њима свете Светске банке, иза Србије а на самом дну планетарне лествице налази само непостојећа држава БиХ . Да ли је тако морало бити? Да ли је то био циљ и прави смисао транзиције?
Да ли је уопште било могуће не упропастити толику имовину и толико индустрије и пољопривреде када смо се онако глатко, ћутке и без икакве надокнаде или противуслугеодрекли Косова и Метохије и када смо са онолико истинског усхићења и славодобитно напунили хашке тамнице Србима и њиховим вођама?
Јевреји су, после Другог светског рата, међу собом водили тешке расправе о томе да ли Израел има морално право да прими материјалне компензације од Немачке. Многи међу њима сматрали су да је уопште увредљиво добити било шта за непроцењиво страдање и да се тако обешчашћују јеврејске жртве. На крају је Израел, наравно, и као што је познато, прихватио немачко обештећење. У званичној Србији, великим делом и у Цркви и међу интелигенцијом, никоме и не пада на памет да у вези са Косовом постави овакво или слично питање, јер ЕУ, ММФ и НАТО немају алтернативу. Нити нам пак ко шта нуди, нити ми нешто тражимо, нити мислимо да нам нешто припада. Што нам узму, узму, а ако и не узму, ми им понудимо и дамо. Србија је постала географски простор „на изволте“.
Шта се од државе која не уме да газдује својом територијом може очекивати у економији? Шта очекивати од државе која се сама полако одриче свих својих јавних добара попут енергије и телекомуникација ? Шта очекивати од државе када знамо да ће свако то одрицање и продаја коштати посла нових сто хиљада радника? Шта очекивати од државе чији министри не смеју ни да дирну у стотинак сулудих агенција са енормним примањима и огромним трошковима, али могу сваке боговетне вечери да прете отпуштањем радника као спасом? Шта очекивати од државе која се добровољно одриче прихода од царина и оставља без икакве и ванцаринске заштите домаће мале и велике производне погоне који одлазе у ликвидацију и стечај?
Ово што се дешава већ постаје крајње увредљиво за нормалну људску памет. Не може се мерама које су понуђене, нити тренутним политичким и стручним капацитетима владе релевантно одговорити на изазове и искушења пред којима се српски народ нашао.
Одговори на ту понуду, као потврда претходне констатације, стигли су пре очекивања, о чему сведоче догађаји у Прибоју, Смедереву, Крагујевцу, Зрењанину… Нико ту више и не помиње ни премијера ни министре постојеће владе. У ту сврху треба обавезно прочитати текст Маријане Милосављевић „Пруга за под главу“ у овом броју „Печата“.
Нема никога коме је пошло за руком да вишекратном смртоносном дозом лека излечи болесног пацијента. Наш случај је много гори јер ми смо на правди Бога проглашени пацијентима. Шчепали су нас, нас оболеле од назеба и неког чудног тренутног заноса и посрнућа, принципијелно и транзиционо нас опљачкали, територијално и историјски обогаљили и прогласили нас болесницима од најтежих болести, и онда се постарали да нас одиста заразе тим болестима, настављајући да на нас примењују смртоносне третмане и дозе тобожњих лекова.
Најгоре од свега је то што се овакав поредак ствари и тренутни исход покушава приказати као неминовност и као нека врста судбине и поретка највиших небеских сила. То, наравно, није тачно. Не треба бркати неспособност, незнање и неспремност политичких, црквених и интелектуалних елита са највишом вољом.
Једноставно, овако није морало и не мора бити.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Sanjao sam LUDU KUCU…velika,ko zgrada Vlade…daleko bilo.
    U njoj ljudi i dogadjaji…ljudi su stvarni,a dogadjaji izmisljeni…IZVINJAVAM SE DOGADJAJIMA…istine radi.
    Udjem u zgradu,sretnem Alisu Maric…zdravo draga Alisa,kazem,pa znam da te nisu smenili zbog mnogih izgubljenih bitaka NA VIDOVDAN…ali,ne mogu da verujem da si smenjena sto smo izgubili u Londonu bitku sa onim Skotom (skotom) Marejon,NA VIMBLDAN?
    Zamalo da i Predsednik licno,ispusti svoju dusicu na bojistu???
    A,bio je tamo…da glumi Tadica,a ne da pogine…kazem.
    Ona se nasmeja…
    Idem dalje,udjoh u neku salu,krevet,dosta ljudi,Dinkic na samrti…hoce da kaze zadnju zelju,jedva kaze,”ide mi se na Kajma,na Kajma,na Kajma…”,NA KAJMAKCALAN !!!,dreknu neki pukovnik iza mene.Cuti covece,prekorise ga…A Dinkic rece…NA KAJMANSKA OSTRVA…i ode…
    Pukovnik me sapatom pripita,a koja su to ostrva?
    Nemam pojma,kazu neki fiskalni raj,rekoh.
    Znaci,zeli u raj…jadnik,zakljuci tiho,istopljeni pukovnik.
    Idem dalje,mala soba,metar i po,visine…Srbljanovicka oralno zlostavlja Gavrila Principa…znas li Gavrilo da su Austrijanci moralni,nisu te streljali samo zato sto si bio za malo maloletan,kaze ova…a on joj rece,CUTI KUCKO,znam da su ubili svestenika koji nije hteo da mi falsifikuje datum rodjenja,da bi me ubili…A ona,kao da joj nista nije rekao…
    Odoh dalje.
    U jednoj sobi,Krstic,Djelic,Zaharije Trnavcevic i jos neki…unose se u lice Krletu,zavaljenom u fotelju,dva broja vecu nego sto mu odgovara…ZNANJE IMANJE,covece,kaze Zagarije…razumes?
    Ne,kaze Krle…ZNANJE NA POKLON (d.o.o.),pa se obogatis,podvlaci Zaharije…nista,mali ne kapira.
    Dodje Djelic,razdrljen sa casicom od jedan deci ohladjenog vermuta…pripit viknu,AKO SI PAMETAN,ZASTO NISI BOGAT?!
    Krle kaze da je vec bogat,cim je pametan,a Djelic ispi vermut i zafrljaci casu prema vratima…ja zbrisah,da me ne ubije…
    Idem dalje…
    Vidim,neka soba,unutra Vuk Karadzic i Guzenbauer,koji dreci,NICHT CIRILICA,SHAJZE,SAMO LATINICA!!!!A Vuk rece tiho,pa pre zmo uveli latinicu zbog Hrvata,to me natera tvoj prethodnik…a sada ukidamo cirilicu,opet zbog Hrvata???A Srbi,zapita se Vuk…
    Naidje Big Aca…ACA,SHAJZE,zali se Guzenbauer,VUK NIHT VORSHTEN?
    Ne brini,smiri se “prijatelju”,resicu to ja sa Vukom…od sutra ni krim odelenje policije,nece naci tragove cirilice…utesi ga skroz.
    Svasta sam sanjao…
    Kao…umro neki direktor “javnog” preduzeca,vazno preduzece ,od opsteg interesa,ne samo srpskog,nego i evropskog…kao da je juce bilo…a stranci,posto su tu medju nama,MASOVNO…i brinu o nasem ,KAO O SVOM…izjavljuju spontano saucesce porodici,ali i OKUPIRANOM NARODU…
    Ma uzimaju zito na sprovodu,kao nemacki oficiri ,u sred Beograda,kada su nas “saveznici” bombardovali…i pobili,ko niko.
    Nekako,okupacija i nije toliko surova…cim se i sam okupator ponekad razali,na nas i nasu sudbinu.

    Zena me gurnu,sta to buncas,pita?
    Ma LUDA KUCA,rekoh,ajde stavi vodu za kafu…

  2. Jeste tesko FAP u i Priboju,Ali ovo smo sami trazilik.No interesantno je mnogo protesta do izbora na KiM,do cutnje.Danas niko nestrajkuje.Sta mislite ko je organizovao nazovi strajkove.Neverobvatno ali istinito.

  3. Желим да знам. Које критеријуме треба да задовољи посланик у Парламенту и Председник једне државе? Питам, зато што држава налаже да нама раде психотестове и једно од питања је било да ли бисмо се шверцовали у градском. Већина је одговорила са не, осим мене која сам рекла да. Мислите ли Ви да су они поштени а ја да имам мафијашки ген тиме што сам ставила на парче папира тај одговор који незначи ништа. Занимало ме да ли ће психолог да примети и које ће бити последице?Па зато питам, ако ја кажем да нећу красти да ли то значи да заиста нећу или значи само мртво слово на папиру?Да ли то значи да ако политичар тврди и куне се својом речју да ћемо да просперирамо тако што изгубимо 16% територије, оставимо народ на милост шиптарима да се потурче да је то заиста тако? Да ли то значи да ако Ви новинари на вашем папирчету објавите да су Срби са Космета сепаратисти да ја заиста морам да верујем у то и да је заиста тако? И ако нам објасните како је гладовање благотворно за наш организам и да невладине организације најбоље знају шта је најбоље за нас да је то тако? да треба да шаљемо децу у ратна подручја да ратују за НАТО, али да домаће шиптарске сепаратисте треба да милују, како ја то да схватим?Или како да објасним сину да мора да промени сексуалну оријентацију да би ушао у ЕУ? И најважније, како је могуће да за промену пола има пара а за трансплатације нема? Односно, зашто држава не сакупи новац да се операцвије раде у Србији а не да финансира запад?треба ли Срби и без срца да уђу у Европу?

  4. Да све је виђено господо. Што створи Краљевина Србија то растури
    грађански рат.Што створише радне акције и раднички савети то
    растурише брозови наследници Милошевић скрпи неку малу Југославију то растури пети Октобар и сад имамо ЖУТИ КАРТЕЛ СА
    ПРЕОБРАЖЕНИМ СНС+ СПС докрајчише са целином која се звала Србија
    име још нисмо добили из кухиње бриселске.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *