Отписани у бунту

Пише Смиљка Исаковић

Усред жустре расправе између Министарства културе и Националног савета за културу, десила се у новембру музичка смотра БУНТ-а (Београдско удружење непослушних талената). Кад се у „Политикином“ суботњем „Културном додатку“ појавиo велики текст (Ивана Стефановић) апотеозе овом wannabe револуционарном фестивалу, било је јасно да је цела акција одлично смишљена, као и својевремени „неполитички“ антирежимски концерти из 1991. и 1992. под називом „Одлази, молим те!“, у којима су учествовали исти људи из БУНТ-а. Ништа није случајно, па они који памте могу повући паралелу, политичку, наравно. О музици се овде најмање ради.
Фестивал БУНТ је – шта? Према изјавама учесника, то је „самоодбрана музичке уметности : уживање у музичкој уметности, промоција највиших уметничких вредности као и професионалних и занатских стандарда. Етички и естетички однос према професији и морална одговорност за музичаре свих профила. Отпор естрадизацији уметничке музике и владајућој психологији „тезге“. Лепо звучи, па да видимо шта је овде суштина.
Програм „највиших уметничких стандарда“ на фестивалу БУНТ био је састављен као интерни час у некој бољој музичкој школи, по принципу „покажи шта знаш“. Иако су учествовали одлични музичари, свако у свом фаху, „освајање и проширење репертоарских оквира и форми“ није се десило, јер је свако свирао оно што одувек свира. „Као што смо научили из серије Отписани, ми смо нека врста уметничких илегалаца, Тихи и Прле“, изјавио је пијаниста Дејан Синадиновић. Па ипак, нису се предали. Како то гордо звучи! Да, да, баш је то дирљиво, само што необавештени медији и јавност не знају да су на овој новопеченој смотри наступили београдски музичари који последњих десетак година стално наступају и то са врло пристојним хонорарима. Код идејног покретача БУНТ-а, као и 1991, флаутисте Љубише Јовановића, нисмо приметили прокламовано „дистанцирање од републичких и градских финансијера културе“, јер је он добро наплатио све своје музичке услуге у прошлости, од оркестра Камерата сербика преко наступа на фестивалима, веома лукративног дуета са челисткињом Сандром Белић, све до професуре флауте у неколико музичких институција. Познат је и по изјави да не отвара футролу своје флауте испод 500 марака/евра. Певачица Катарина Јовановић не само да је наступала по неколико пута у Београду сваке године него је и као директорка Опере Народног позоришта певала на БЕМУС-у у главној улози премијерног извођења Моцартове опере баш у НП, у опери која је много коштала, а мало приказала. Ни у њеном случају нигде се није видело „дистанцирање од републичких и градских финансијера културе“, све док касица-прасица није пресушила. Клавирски ЛП дуо (Соња Лончар и Андрија Павловић) као изразити миљеници Удружења композитора Србије (једино уметничко удружење које је имало свог члана, Ивану Стефановић, за државног секретара Министарства културе 2007-2008, самим тим и завидно финансирање) протеклих година нису престајали са наступима и промоцијама. Како то они пружају „отпор естрадизацији уметничке музике и владајућој психологији „тезге“. Баш су највећи „тезгароши“ наступили на БУНТ-у. О каквој „илегали“ се овде ради ?
Што се тиче самог назива, Београдско удружење непослушних талената сугерише да ван Београда нема талената, да тамо немају право на уметност. „Непослушност“ ћемо схватити као шалу, јер су управо ови музичари били врло послушни од 2000, делећи буџетски новац на много маштовитих начина. Тако да дефиниција БУНТ-а као „аполитичног и непрофитног“ делује као виц. Учинак и утицај на нашу музичку стварност овог фестивала-протеста су ништавни, из више разлога. Прво, професионални класични музичари не треба да наступају бесплатно, јер су се за наступање на сцени школовали и жртвовали се од малих ногу. Нису ваљда бесплатни концерти циљ БУНТ-а? Ако јесу, у чему је то све револуционарно, када ми сви деценијама наступамо врло често без хонорара – учесници БУНТ-а у ту област нису се раније мешали. И шта ту траже гости из Хрватске и Словеније, осим да позову организаторе у узвратну посету? Чиста рачуница. Уосталом, окупљања пријатеља који уз то и свирају нису ништа ново, постоје од ренесансе, само су некада свирали и дружили се Бах и пријатељи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *