Однос према жени није исламски, али јесте муслимански проблем!

Објављујемо разговор који је  с професором Танасковићем недавно вођен за „Политику“, али је у овом листу потом  процењено да интервју није за објављивање у „Политикином“ „Културном додатку“

Разговарао Славко Трошељ

Универзитетски професор, исламолог, филолог, књижевник и европски академик прича о учењу од Бога и Алаха, муслиманском браку са четири жене,  „тајнама“ у Ватикану, својим разговорима са папом Бенедиктом Шеснаестим, личним животним опредељењима…

Дарко Танасковић, универзитетски професор, исламолог, филолог, књижевник и академик, али не Српске академије наука и уметности, већ Европске академије наука и уметности у Салцбургу, представљен је недавно у књизи Милоша Јевтића „Аутономија мишљења“. Прворазредни је интелектуалац који се упушта у авантуру расправе и закључивања о традицији, религији, науци и политици, а у нашем сусрету покренута су и питања међусобних људских односа, посебно жена у исламу.

Рођен је 4. јануара 1948. у Загребу.

Основну школу, Класичну гимназију и Филолошки факултет завршио је у Београду. Током професорске каријере, на матичном Филолошком факултету у Београду, предавао је и у Скопљу, Сарајеву, Паризу, Риму… Био је амбасадор Југославије у Турској, Азербејџану , Ватикану и при Малтешком витешком реду. Говори француски, енглески, арапски, турски, италијански и руски језик.

Живи у Београду у браку с Весном, историчарем уметности. Има троје деце- сина Марка (34), публицисту и писца, и ћерке, близнакиње, (25): Јелену, дипломираног италијанисту и Марију, дипломираног политиколога.

 

У ком окружењу сте одрасли?

Син сам генерала Рајка Танасковића, првог правог доктора војних наука у Југославији после „почасног доктора“ Јосипа Броза Тита и проф. др Инес Веслај Танасковић, водећег светског стручњака за информатику у биологији и медицини, која је била и председница Савета Универзитета УН у Токију. Њихов утицај на моје укупно животно усмерење, а свакако и на школовање и образовање, био је подстицајно пресудан. Од њих сам научио колико су у животу важни поштење, доследност и одговорност, као и то да човек може бити истински успешан на више животних и радних поља само ако је, условно речено, „мајстор свог заната“, односно суверен у једној матичној професији, што му омогућава да појаве, и свет, сагледава системски, односно у њиховом органском јединству и у повезаности с другим појавама. Поред, а можда и пре тога, њихови животни избори и постављање у различитим ситуацијама, укључујући и оне најтеже, уверили су ме у драгоценост очувања независности мишљења и моралног интегритета у свим приликама.

 

Које сте вере?

Иако сам се с хришћанством упознао у католичкој средини, традицијски и културно осећам се припадником саборне породице православних. Нисам, међутим, сигуран имам ли право и на то да се сматрам верником у пуном смислу речи, јер то је велика одговорност и изискује поседовање скупа врлина за који, искрено, сумњам да сам га досегао.

 

Шта Вас је повукло у исламологију?

Крећући се, превасходно филолошки, кроз арабистику и туркологију, постепено сам закључивао да ниједну историјску или савремену језичку, књижевну и културну појаву у муслиманским заједницама није могуће до краја разумети и протумачити без познавања ислама и његове свете књиге Курана. Политизација ислама пред крај XX века и, посебно, драматична збивања на простору бивше Југославије, у којима је муслимански чинилац играо важну улогу, померили су моје претежно културолошко занимање за ислам ка социолошком и политиколошком.

 

Чему Вас је научио „ Бог“…

Велико и вечно питање о Богу стално ме опомиње на ограниченост моћи људске спознаје и недоличност и испразност сваке гордости, нарочито оне интелектуалне.

…а чему „Алах“?

Моћни налог Алахове воље уверио ме је у то да веровање у једнога Бога није довољно да би они који се сматрају монотеистима могли да се препознају и сусретну у једној Истини.

 

Колико и како се у исламским земљама  поштује традиција…

Традиционализам је у муслиманским друштвима знатно израженији него у хришћанским, иако се неретко манифестује на упадљиво формалан, па и површан начин. Традиционалне заједнице  Истока начелно теже остваривању једног идеала за који се држи да је био реализован у (давној) прошлости, тако да ток историје за њих нема еволутивни и прогресивни, већ инволутивни и регресивни карактер. Исламски свет је већ одавно разапет између савремених модела живота које, упркос свему, широко прихвата, и неспособности да на задовољавајући начин рационализује ту сопствену живљену модерност.

 

…религија…

Укупно узевши, религија је у исламским земљама значајнији чинилац друштвеног живота него у хришћанским (или постхришћанским) која су неупоредиво секуларнија. Већина муслимана упориште свог идентитета и даље дубински темељи на исламском систему вредности, што не значи да лична вера муслимана и званична религиозност улеме и верских институција почесто не долазе у раскорак.

 

…наука…

У муслиманским друштвима се прагматично прихватају и примењују сва она научна достигнућа која нису у директној супротности с исламским учењем, а развијају се и амбициозна  истраживања у различитим областима, уз премису постојања једног несазнатљивог и трансцендентног врховног Принципа ( Алаха) који је људе обдарио разумом и подастро им свет да га упознају, у складу с Његовом вољом.

 

[restrictedarea]

… политика…

Уобичајено је сматрати да су ислам и држава, а самим тим и ислам и политика, у нераздвојној спрези, па неки држе да је, рецимо, излишно употребљавати термин „исламизам“, за означавање политичког деловања на основу неке исламске платформе, јер ислам сâм по себи подразумева и политику. Ствар, међутим, није ни изблиза тако једноставна и једнозначна. Током највећег дела историје исламског света, религија и политика биле су оперативно раздвојене, иако је државна власт за своје поступке настојала да бар формално добије покриће верских ауторитета. Исламски фундаменталисти се радикално супротстављају управо таквом фактичком стању које сматрају „великом смутњом“ у светској муслиманској заједници.

… дата реч..

Незахвално је уопштавати, али бих рекао да се у традиционалним муслиманским друштвима дата реч више поштује него у секуларизованим хришћанским.

 

… пријатељство…

Пријатељство је међу муслиманима високо на лествици врлина, али мислим да то важи за неотуђене и човекољубиве припаднике свих култура и цивилизација.

 

…а жена?

Жена, нарочито као мајка, међу муслиманима се поштује, али у складу с мерилима која се ван исламских друштава претежно доживљавају као дискриминација и обесправљивање. То, међутим, није исламски, али јесте муслимански проблем.

 

Како се  објашњава брак мушкарца са четири жене?

Историјско објашњење би било да се увођењем регуларног и регулисаног, ограниченог вишеженства настојао решити проблем несразмерно већег броја жена у Мухамедовој исламској заједници, настао услед погибије многих мушкараца у борбама против непријатеља и кривотворитеља ислама.

 

Која су права и обавезе жена у тим браковима?

Обавезе жена у полигамној брачној заједници  једнаке су онима у моногамној, с тим што се функције и задужења распоређују према годинама и способностима, док је основна обавеза мушкарца да према свим супругама буде једнако правичан.

 

Чиме се објашњава сунећење  дечака…

У исламу, као уосталом и у јудаизму, обрезивање има ритуални смисао, премда се као мотив за увођење овог обичаја наводе, поготово у новије време, и хигијенски и медицински разлози.

 

… а чиме сакривања лица девојака и жена?

Жену треба максимално сачувати од погледа мушкараца који не припадају најужем породичном кругу, јер се сматра да их она својим телесним чарима изазива, при чему је, заправо, реч о томе да се покривањем жене штите мушкарци од сопствене похоте која се очито сматра природним поривом и не подлеже никаквој верској осуди!

 

До којих  „тајни“ сте дошли у Ватикану?

До сазнања да у „тајнама“ углавном нема тајни, већ непознавања чињеница и склоности мистификацијама различитог реда, као и духовне тромости и неспремности за суочавањем с појавама које изискују излажење из безбедног забрана самодовољности без покрића. У Ватикану, наравно, има много срачунато скривеног и тешко доступног, али мало тајанственог. Влада гвоздена логика у коју ваља истрајно проницати.

 

Колико сте били блиски са изузетно интелигентним папом Бенедиктом 16.?

Не може се никако назвати блискошћу то што сам с овим истински раскошно образованим, умним и смерним човеком био у прилици неколико пута да разговарам, једном и дуже, док је још био кардинал Рацингер. Знаком нарочите пажње, али и његовог уважавања сваког саговорника, сматрам то што ме је пригодом опроштајне аудијенције запитао да ли ћу наставити дипломатску каријеру или се вратити на универзитет, уз напомену да њему катедра и даље недостаје, иако ју је  одавно напустио.

 

Шта све може да се сазна на „часу“ литургије у Ватикану?

На литургији мало, сем осведочења у то до које је мере миса у Католичкој цркви, поготово „на највишем нивоу“, постала формално ритуалистичка и готово позоришна, некако испражњена од верског набоја и тајне. Оно што је у Ватикану стварно битно одвија се пре и после литургије. Једино се у папиним омилијама (проповедним беседама) у мисама о значајним датумима хришћанског календара могу наслутити смерови којима ће се у наступајућем периоду кретати верска и световна политика Ватикана.

 

Какав је став Ватикана према исламу…

Ватикан настоји да се декларативно и тактички приближи исламу и одржава дијалог с муслиманима, што је свакако израз мудрости и реалистичности, на трагу одлука Другог ватиканског концила, али у том односу нема ни присности ни стварног поверења. Другачије, вероватно,  не може ни да буде.

 

…православљу…

Строго догматски узевши, православци су за католике шизматици којима би најбоље било да се врате „на прави пут“, под папино окриље. С друге стране, живот налаже екуменски (не и екуменистички!) дијалог, јер су и хришћанство и ислам, а посебно две највеће хришћанске цркве,  у савременом свету изложени растућим изазовима. И у Ватикану се, стога, све наглашеније о православнима говори као о браћи у Христу, а има немало католика отвореног ума и срца који у православљу препознају управо ону исконску и непатворену светоотачку духовност чија је осека на Западу више него приметна.

 

…национализму…

Као престоница Цркве која себе сматра универзалном, Ватикан је начелно против сваког израженијег национализма код католика, а и национализма уопште. Истовремено, друштвено, па и политичко деловање појединих католичких цркава,  на пример у Пољској или у Хрватској, као изразито националних/националистичких организација, стално доводи у питање доктринарну наднационалност католицизма, о чему кардинали, свесни ове противречности, махом не воле да се изјашњавају.

… и култури Запада?

Ватикан је забринут и узнемирен појавама које су у нескладу или супротности с хришћанском етиком и погледом на свет, а које задобијају све истакнутије место у (пост) хришћанској култури Европе и Запада уопште.

 

Зашто се Срби противе могућој посети папе?

Срби у великом броју сматрају да би Ватикан, с обзиром на огрешења према српском народу у прошлости, укључујући и најближу, која још траје, требало да се на јаснији и недвосмисленије самокритички начин, укључујући и извињење, од таквих поступака огради. Овакво резоновање је морално чврсто утемељено, али и животно спутавајуће у времену које из више разлога налаже међурелигијски дијалог и јачање општехришћанске солидарности, без обзира на ризике и препреке.

 

А зашто вера, и даље, дубоко квари односе Срба и Хрвата?

Првенствено зато што Католичка црква у Хрватској наставља да се поставља изразито националистички и, објективно, антисрпски, што је дошло до израза и у реаговањима  неких представника клера поводом недавних острашћених протеста против ћирилице у Вуковару или, нешто пре, у вези с ослобађајућом пресудом хрватским генералима у Хагу. Има повода због којих хришћанска звона ни под којим условима не би смела поздравно да звоне.

 

Какво је стање хришћанства у свету?

Требало би да дође до орођавања (екуменских разговора и договора) све три вероисповести хришћанске религије (католици, православци, протестанти)

Или, да, по ставу Умберта Ека, италијанског књижевника и филозофа „завађени хришћански народи забораве прошлост“?

Држим да је искрени и отворени екуменски дијалог, уз пуну равноправност и узајамно уважавање, императив за хришћане у савременом свету. Поред историјског неповерења између православних и католика, чини ми се да данас деловање појединих протестантских деноминација и секти копа све теже премостив јаз између њих и римокатолицизма.

 

Није тајна да људе и државе, у првом реду, приближава – новац и секс?

То и није најгоре. Требало би да нас плаши злоћудна спрега између новца и свега онога што се подразумева под сексом и коруптивно се провлачи уз сасвим природну узајамну привлачност полова. Међу првим и далекосежно погубним жртвама те спреге пала је породица.

 

Шта је за Вас савршена срећа?

Да знате да су срећни они које волите. И мало слободног времена…

 

Коју своју особину највише волите?

Кад боље размислим, и како живот одмиче, закључујем да није препоручљиво, поготово самозадовољно, бавити се сопственим особинама. Јер, наше су особине стварне и битне једино у огледалу представе коју о њима имају други.

 

Шта је или ко највећа љубав вашег живота?

Моја супруга Весна и породица коју смо у љубави створили.

 

А шта је ваше омиљено занимање?

Свако оно којим се без принуде бавим.

 

Ко су ваши хероји у стварном животу?

Људи слободни од зависти и довољно снажни за захвалност.

 

Шта је ваш вечити мото?

Могао бих навести више њих, а и ниједан… Ипак: „Себе поштуј,  другог уважавај“ (персијска изрека).

[/restrictedarea]