Од поетике интиме до азијске варијанте поп-арта

Пише Дејан Ђорић

У изложбеним проторима УЛУС-а, Графичког колектива, Музеја историје Југославије, Мале галерије „Миљковић“ Библиотеке „Вук Караџић“, на велика врата вратила се – стварност

Стварност се на велика врата вратила у уметност а реализам у београдске галерије. Почело је у Галерији Медија центра „Одбрана“ са једномесечним представљањем слике „Велика Иза“ Влаха Буковца, излагане на Париском салону. Изложбу су пратила стручна предавања а наставило се са изванредном изложбом слика Небојше Здравковића у Галерији УЛУС-а, коју су, као најбољу у граду, запазили и историчари уметности посвећени авангарди. Реч је о уметнику способном не само за најсуптилнија ткања светлости и сенке, боје о форме, већ и за најдубља дискурзивна промишљања (сопствене) уметности. По заврштку, његова је изложба оправдано побудила пажњу као свеж израз естетике, по страни од преовлађујуће поделе на урбани хиперреализам и завичајни реализам. Здравковић је пре свега сликар осетљивог духовног састава а његово дело обнавља финоћу, скоро несталу из огрубеле и сирове актуелне уметности.

ТАЈНА БОЈЕ, „ЛОГИКА“ ФОРМЕ До 9. новембра у Галерији Графичког колектива може се видети изложба акварела ништа мање надарене сликарке Љубице Радовић. Школована као германиста и као сликарка, успела је да се изражава искључиво у тзв. старим медијима графике, цртежа, акварела и уљане слике а да буде поштована међу уметницима који познају тајне сликарског заната и међу напредним експериментаторима. Реч је о образованој сликарки, која веома добро познаје светску, пре свега немачку сцену, за коју није необично да отпутује на три месеца у Њујорк само да би посећивала музеје и галерије. Теоријски и практично највише истражује боју и том смислу бележи у каталогу изложбе: „Како помешати боје а да оне једна другу не угасе? … Почињем тако што пигменте поверим води, потом крећем у потрагу за формом. Сваким бојеним слојем та форма се повлачи у дубину, непредвидљивошћу воде стижем до слике провидности и телесности света који нас окружује…“ Са годинама постајући ликовно све боља, када је уметност многих њених сабораца опала, образујући се и излажући само у одабраним галеријама, Љубица Радовић је успела да настави тамо где су стале представнице Београдске школе и да поетски реализам типично међуратног духа грађанског интимизма преведе у савремену естетику, прихватљиву посетиоцима изложби у двадесет првом веку, који аналитички, нимало пасивно, доживљавају уметност. Бавећи се чиста срца поетиком детињства, без зломисли према деци, толико присутној у садашњем свету и његовој уметности, прозрачним акварелима на већем формату, приказала је људску интиму, женски и мушки акт, децу тако чаробно занету игром, њихове играчке и београдске призоре. Интима и искреност су феномени угрожени јаросним играма глобалног поружнелог села. Њен ликовни свет је сентименталан, али не и сладуњав, естетски колико и етички, улива поверење у живот и уметност. Зато је свака изложба ове сликарке догађај за публику, критику и колекционаре.

КИНЕСКА САВРЕМЕНА УМЕТНОСТ У Музеју историје Југославије у току је изложба „Пекинг – Београд. Нови видици у кинеској савременој уметности“. После Софије, Букурешта и Прага, дошла је у Београд у оквиру програма сарадње између Министарства културе Народне Републике Кине и Министарства културе и информисања Републике Србије за период 2013-2016. На највећој изложби савремених кинеских уметника у Источној Европи, приказани су радови четрдесет уметника из три генерације, представљена су уља на платну, скулптуре, фотографије, видео, инсталације и дизајн. Кинеска ликовна сцена једна је од најживљих у свету и међу малобројним за коју је држава преузела бригу. Изванредним откупима, цене дела кинеских уметника у свету и у земљи вртоглаво су порасле, али то не би било могуће да уметници нису нашли кључ за излазак на светску сцену. На основу у занатском смислу сјајних уметничких школа из доба социјализма, кључним вредносним обртом, Кинези су соцреализам превели у азијску варијанту поп-арта, у цинични полит-арт, сада преовлађујући у тој уметности. Учинили су да се сликарство и фигурација врате на савремену светску сцену у новом виду, праћене бочно бројним авангардним појавама. По свежини, масовности и квалитету остварења, по стратегији наступа, кинески уметници су сада међу првима у свету, идејно актуелни критичким односом према симболима моћи капитализма у виду Кока-Коле, Дизнија и долара, али и према слабостима постсоцијалистичког друштва у доба транзиције. Борећи се иронијом, интелигенцијом и одличним занатским извођењем за бољи свет, у духу марксистичког програма критике и самокритике, пронашли су партнера у држави која је, за разлику од наше, схватила да је кулутура моћно оружје за позиционирање у свету. Кинеске државне институције су се из опресивних и локалних преобразиле у глобално заштитничке за уметност, спремне да прихвате критички модел мишљења, што је већа духовна револуција од уметничке.

[restrictedarea]

СВАКО ИМА ПРАВО… Уколико бисмо уметност просуђивали са онтолошког или божанског становишта, поставило би се питање да ли је вредније мање вешто изражено дело до кога се дошло пуног срца, страсно, са љубављу и посвећењем, или хладни професионализам чији је једини циљ материјална корист? Поједини међу најбољим српским хиперреалистима, као Александар Јовановић, каријеру су започели у мање угледним галеријама. Треба бити свестан да и међу аматерима понекад има уметника који обећавају, као и да друштво које жели шире и квалитетније заснивање уметничке сцене не сме да запостави базу. Лазара Трифуновића једном су позвали на суд за експертизу више фалсификата слика старих мајстора. Захтевао је да се све униште, али је после увидео колико су власници везани за те слике и упитао се има ли било ко право да љубитељима уметности одузме дела која им се свиђају, ма каква она била? Иванка Денда, дипломирани филолог, надрасла је хобистичко бављење уметношћу а њену посвећеност препознали су и најбољи наши историчари уметности као др Станислав Живковић и Здравко Вучинић. По други пут у све актуелнијој Малој галерији „Миљковић“ Библиотеке „Вук Караџић“ на Звездари до 21. новембра излаже своје слике. Злонамерни посматрач, циник или познавалац авангардне уметности сликарство Иванке Денде могао би вредновати као анахроно, тим пре што она нема амбицију да до краја уђе у арену ликовне уметности. Смисао таквог деловања исходи најпре из историје модерне уметности. Однедавно је широко прихваћено и ликовно дело композитора Арнолда Шенберга за кога је Оскар Кокошка рекао: „Шенберг може себе као сликар изразити онако како му треба“. Сврстан у круг око Василија Кандинског, Шенбергу се приређују велике ретроспективе, публикује се чак и каталог дела. При том је он изразити антиталенат, неликовни аматер, који би код Иванке Денде могао да узима часове цртања и сликања. Њено стваралаштво не оправдава само садашњи западни поглед на уметност већ ни мање-ни више легендарни историчар уметности Лазар Трифуновић. Пред крај живота је зажалио што је ликовност уважавао само у (пост)модерним крајностима, рекавши да свако има право да ствара онако како жели и да то може да буде уметност. Тиме је узео у заштиту и уметнике којима није хтео да се бави.
Иванка Денда има добро стваралачко залеђе. Још као сасвим млада па све до одласка познате београдске сликарке Гордане Јовановић (1912-1997) добијала је од ње сликарске поуке. Деценијама је била на извору, вођена од једне од последњих представница велике међуратне Београдске школе. Не само да је учила приватно у њеном атељеу, затим код Жељка Тоншића, кога многи сматрају најважнијим садашњим српским сликаром и у другим школама као оној Ђорђа Секулића већ је њена приврженост сликарству толико изражена да се уметношћу бави више од четрдесет година. Настављајући на свој начин дело Гордане Јовановић, блиска јој је естетика српског интимизма, ликовни свет који се развија од Косте Миличевића до данас. Првенствено се занима за сликарство импресиониста, постимпресиониста и пленериста, али не одбацује сазнања реалиста чије је стваралаштво утицало на појаву модернизма. У основи класичан, близак медитеранском и европском илузионизму, идеји уметности као опонашању стварности (антички мимезис) њен се ликовни свет састоји од традиционалних тема и мотива, најчешће мртвих природа и пејзажа. Премда се не бави изразито фигураликом, у њеном делу присутан је траг човека који се посредно налази на насликаном призору. Човек и природа су вечне, универзалне теме, не само ликовне уметности, па и ово сликарство припада хуманистичкој традицији. Иза физичке стварности је, међутим, сасвим другачија, саткана од осећања, слутњи и вибрација, које се не дају непосредно изразити, чија суштина измиче детаљистичком описивању. Фиксирајући на платно утиске, а не самеравања (тачност реализма) или отиске (уочљиве у апстрактној уметности) бави се познатим светом, у коме се креће и који доживљава, а то су Београд, Калемегдан и Медитеран. Стварност коју проживљава, из које долазе светлост и мириси, постаје реалност слике, уметност је за њу радост и заљубљеност. Дело је концентрат боја, утисака, осећања и сећања и можда није важно са колико је умешности изведено, већ да ли је доживљено. Нагласак је, са спољашњег и професионалног, пренет на унутрашње и интимно, али се уосећавање не може измерити, нити сасвим изразити. Неоптерећена било чиме, осим својом страшћу за сликањем, понајмање актуелним захтевима, Иванка Денда слика онако како би требало, искрено, највише због себе саме, без икакве потребе да комерцијализује своје дело или одговори на варљиве захтеве духа времена. Испитујући позадину реалности, никада је не напушта и не изневерава, занима је смисао ликовног дела у простору и времену као одраз животног. Зато сликарка толико инсистира на искуству, а не на експерименту, идејности или метафизици. Искуство је у крајњем смислу недоказиво и посве лично, унутрашњи свет је једино што нам се не може одузети.

[/restrictedarea]