Ljubomir Pavićević Fis – Samuraj srpskog dizajna

Piše Dejan Đorić

Kako je naš najstariji i najpoznatiji dizajner prevalio put od rodnog Višegrada, Sarajeva i Beograda do Njujorka i svetskih centara, od domaćih sajmova do uglednih galerija i muzeja, i kako taj hod simbolizuje razvoj ovdašnjeg savremenog dizajna od partijsko-propagandnog rada do autonomne cenjene umetnosti

Organizator i učesnik velikog broja tribina i predavanja, autor razmatran u mnogobrojnim tekstovima u stručnoj literaturi i dnevnoj štampi, predstavnik srpskog i jugoslovenskog dizajna na simpozijumima i kongresima u svetu, Ljubomir Pavićević, poznatiji po nadimku Fis, pionir je jugoslovenskog dizajna, naš najstariji a možda i najpoznatiji dizajner.

OD PROPAGANDE DO AUTONOMIJE Dizajnom se bavi od 1953. godine i ove godine je šezdesetogodišnjica njegovog rada. Put od rodnog Višegrada (1927) Sarajeva i Beograda do Njujorka i svetskih centara, od domaćih sajmova do uglednih galerija i muzeja, simbolizuje razvoj našeg savremenog dizajna od partijsko-propagandnog rada do autonomne cenjene umetnosti. Sa njim i njegovom generacijom, dizajn prestaje da bude uzgredno zanimanje slikara i grafičara, što je bilo karakteristično za period između dva svetska rata i doba izgradnje nove države. U kreiranje industrijskih proizvoda postepeno se uključuju stručnjaci i profiliše se profesija dizajnera. U istoriji dizajna nema mnogo stvaralaca angažovanih poput Fisa na svim poljima u kontinuitetu od šezdeset godina. On je grafički, industrijski i dizajner ambalaže, skulptor, scenograf, dizajner enterijera i eksterijera velikih političkih manifestacija, a bavio se uspešno redizajnom grafičkih i industrijskih rešenja, teorijskim i pedagoškim radom. Autor je panoa i umetničko-propagandne opreme izložbi, plakata, prospekata, reklamne grafike, opreme knjiga, filmskih špica, amblema i znakova, štampanog tekstila, dečjih igrački i industrijskih proizvoda, kao i svih vrsta ambalaže, od kutija, pakovanja, bočica za losion, flaša za vino do dizajna čaša i vaza.

Oblikovao je skulpturu u prostoru i povremeno se bavio fotografijom. Sarađivao je sa fabrikama hemijske, prehrambene, tekstilne, kozmetičke i farmaceutske industrije. Autor je dizajna za nekoliko stotina serijskih proizvoda. Samo iz saradnje sa industrijom „Merima“ iz Kruševca, „Dalijom“, „Centrotekstilom“, „Inkoteksom“ i „Galenikom“ iz Beograda, Fisovi projekti su do 1968. godine bili realizovani u više od pet miliona primeraka. Oktobarska nagrada grada Beograda, data ovom stvaraocu 1961. godine, bila je prvo veće priznanje našem industrijskom dizajnu.

POČETAK „AVANTURE” Kako je započela Fisova stvaralačka avantura? Šetajući ulicom, ugledao je plakat sa tekstom „Ideja – crtež – štampa“. Bio je to ključni događaj u njegovoj karijeri, blesak (samo)spoznaje, odluka da postane umetnik. Otkrio je svoj koncept rada, čistotu izraza, jednostavnost ideje i izrade. Napustio je studije na Arhitektonskom fakultetu i posvetio se dizajnu. U to vreme, na početku pedesetih, sa Leonidom Šejkom postavio je izložbu Le Korbizjeovih radova u Petoj beogradskoj gimnaziji, na kojoj su se upoznali umetnici iz jezgra grupe Mediala. Kasnije je počeo da sarađuje sa Dragoslavom Stojanovićem Sipom i Radomirom Stevićem Rasom, poznatim slikarima i primenjenim umetnicima. Sa Rasom je oblikovao sve objekte jedne prvomajske parade. To će mu pomoći u dizajniranju političkih manifestacija, kongresa, scenografija sa portretima predsednika Tita veličine i do 5×5 m. Sa Dragoslavom Stojanovićem Sipom, profesorom Akademije za primenjenu umetnost, teoretičarem forme, Pavićević je učestvovao u pripremama za osnivanje Škole za dizajn, srednje škole za industrijsko oblikovanje. Sip je dao ideju, a Miroslav Fruht, najbolji naš teoretičar i istoričar dizajna, pravac mišljenja. Na sastancima kod slikara Radenka Miševića raspravljalo se o ulozi, koncepciji i obrazovnom planu škole. Prvi profesori, i među njima, direktori te škole: Branko Subotić Sube, Gojko Varda, Miroslav Fruht, Ninela Pejović i Tomislav Bogdanović su bili tadašnji najbolji stručnjaci za dizajn. Fis je, kao jedan od osnivača od 1965. do 1973. Godine, bio profesor u Školi za industrijsko oblikovanje i predsednik stručnog kolegijuma. Kao šef odseka za ambalažu razvio je svoja interesovanja u dva pravca, od čistog grafizma, vizuelnog identiteta vezanog za plošno i znakovno do trodimenzionalnog, plastičnog oblikovanja, industrijskog dizajna kao rada sa predmetom i prostorom. Njegove radove s kraja pedesetih i sredine šezdesetih obeležio je uticaj Bauhausa, estetike Maksa Bila, lirske i geometrijske varijante tada dominantne apstraktne umetnosti. Povremeno je bio i gost profesor na Akademiji primenjenih umetnosti a Školu za industrijski dizajn je napustio osnovavši sa arhitektom enterijeristom Aleksandrom Šaletićem i biznismenom Gracijanom Simonitijem dizajn biro u Udinama.

[restrictedarea]

TVORAC VIZUELNE KULTURE Fisovi amblemi, znaci i logotipi su deo naše vizuelne kulture već šezdeset godina. Na ulicama Beograda i drugih gradova godinama viđamo njegova grafička rešenja. „Tranšpedov“ logo iz 1950. godine, „Vino Župa“ (1951) fabrika cipela „Obuća“ (1973) znak „Prosvete“ (1988) „Belpadžet“ (1989) ili redizajn loga „Union banke“ (1995) samo su neki od njegovih poznatih radova. Odgovarao je na zahteve i skromnijih poručilaca. Za Vazduhoplovni zavod „Moma Stanojlović“ aerodroma u Batajnici dizajnirao je oznake za uniforme i epolete, kao što je u znaku za venčanje Ele i Zlatka grafički sjedinio i harmonizovao početna slova njihovih imena. Njegove ideje su realizovane na sajmovima i manifestacijama u Dubaiju, Pekingu, Oslu, Hanoveru, Moskvi, širom Evrope i sveta. Grafičko rešenje total dizajna za Serbian Week in Israel iz 1990. poput nekih drugih bilo je izvedeno i prostorno, kao objekat. Veoma je uspeo amblem Konferencije Ujedinjenih Nacija o istraživanju i miroljubivom korišćenju kosmičkog prostora „Unispace 1982“ koji objedinjuje pticu i raketu. Posredstvom firme „Eldžiti“ sa sedištem u Švajcarskoj, Fis je radio za naručioce iz celog sveta.

Dizajn je u izvesnom smislu samurajska disciplina a to se posebno odnosi na grafički dizajn. Sa minimumom sredstava treba postići maksimalni utisak, spojiti industriju i umetnost, oštrinu i poetičnost, preciznost i likovnost, manuelnost i serijalnost. Fis primenjuje repeticiju, kontrast, gradaciju, purizam ili aglomeraciju, prilagođavajući se temi i kaže: „Dizajner je odgovoran za svaku liniju i tačku koju povuče“. Njegov dizajn je prirodan, spontan, i organski, premda uvek detaljno promišljen. Apstrakcijama, pojmovima, idejama, rečima, nazivima, imenima i podacima uvek prilazi neopterećeno, pretvarajući ih, koliko to dizajn dozvoljava, u grafem i vizuelnu poruku. Lakoća sa kojom se percipiraju njegovi radovi zasniva se na autorovom iskustvu i stvaralačkoj neposrednosti. Dobar primer je amblem „Vuk“ iz 1987. posvećen stogodišnjici Vuka Karadžića. Ljudski lik jedinstveno je u našem dizajnu izražen grafizmom pravih i kružnih linija. Vuk je portretisan pomoću dva sredstva – lenjirom i šestarom. Slična organska svojstva izražava znak firme „Tranšped“ kome je nepotreban redizajn (eufemizam za podmlađivanje). Forma sledi funkciju, iz znaka koji potencira pokret, brzinu i dinamiku odmah se uočava čime se preduzeće bavi.

Fis je uvek umeo da prepozna ikonički značaj teme i motiva (kao što je Vukov lik u našoj kulturi) i da odgovori dizajnom koji je u pojedinim slučajevima i sam zadobijao kultni status. Osvojio je univerzalno prepoznatljiv likovni govor o čemu svedoči uspeh njegovih radova u drugim sredinama. Na neobjašnjiv način on zna da ih utisne u (pod)svest primaoca kao bitne reference na vreme, događaj, stanje duha, informaciju ili ideju. U tome je više tajne nego u činu stvaranja. Fisov dizajn je dizajn naše mladosti, obnove društva i države sasvim osobene u Evropi. Polet koji je pratio jugoslovensku kulturu obeležio je i Fisovo stvaralaštvo. Obnova tog mladog društva između pedesetih i devedesetih donela je mnoge promene i novine, kao i pojavu prvih brendova. Njega i danas karakteriše mladost duha pa je postao prvi naš dizajner spreman da odbaci letraset, rapidografe i šestare i počne da stvara na svoja dva umrežena Eplova kompjutera. U razgovoru sa Jerkom Denegrijem pokrenuo je i ključno pitanje današnjeg dizajna: gde prestaje uticaj programa i onoga što kompjuter kao alatka nudi a gde započinje ljudska kreacija i pravo autorstvo.


OD RURALNOG DO ESTETSKOG
Njegova borba za sopstvenu afirmaciju bila je i borba za uvođenje dizajna i industrijske estetike u ruralnu sredinu. Trebalo je mnogo upornosti, prodornosti i inventivnosti, praktičnog i teorijskog rada i veštine pregovaranja da bi se prihvatio savremen dizajn. Na pitanje kritičara Koste Vasiljkovića kako se naša sredina odnosi prema principima dizajna, Fis odgovara: „Često veoma različito. Na jednoj strani uporna konzervativnost, strah od novog, subjektivno posmatranje izvan zahteva tržišta, na drugoj strani – veoma uspele analize, studiozne kreacije, lepota proizašla iz funkcije“. U istom tekstu je ovaj industrijski umetnik formulisao principe kojima se rukovodi u stvaranju: „Funkcionalnost u zaštiti proizvoda, ekonomičnost proizvodnje i eksploatacije, komercijalni momenat, praktičnost, estetski izgled, pa čak i moda, atrakcija“. Jedan od njegovih najuspelijih projekata za ambalažu „Goran 61“ (nazvan po sinu i njegovoj godini rođenja) nastao je usled nezadovoljstva engleskog naručioca prethodnim industrijskim pakovanjem subotičke fabrike konzervi „29. novembar“ i gubitka posla milionske vrednosti. Nov dizajn je doneo niz prednosti u funkcionalnom i estetskom smislu i nagrađen je 1961. Jugoslovenskim oskarom za ambalažu. Veće priznanje je stiglo iz inostranstva. Engleski naručilac, zadovoljan novim pakovanjem, novčano je nagradio fabriku, plativši svaku konzervu više od dogovorenog iznosa. „Goran 61“ je i za današnja shvatanja napredan dizajn. Dizajn boce, etikete i ukrasnog pakovanja vina „Malaga“ nije u knjaževačkom „Džervinu“ bio prihvaćen na odgovarajući način, ali ga je otkupila francusko-italijanska korporacija „Martini“. Ovaj industrijski umetnik ne shvata ambalažu kao likovnu aplikaciju, dezen, već kao arhitektoniku forme, estetizaciju funkcije, likovnoestetsku i praktičnu zaštitu proizvoda. Bitan je izbor materijala, njegova tehnička obrada, prilagođenost ambalaže proizvodu, mogućnost rukovanja u uslovima transporta, skladištenja i izlaganja, kao i psihološko dejstvo.

GRAD KAO TIPOGRAFSKA MAŠINA Problem naše privrede nije samo u uvođenju dizajna u proces proizvodnje već i u odbacivanju mnogih uspelih ideja. Naši proizvođači su, za razliku od hrvatskih i slovenačkih, često nesposobni da prepoznaju i zaštite potencijalni brend. Dok smo mi tragali, Krašova bajadera, Zvjezdin majonez ili Kokta postali su nacionalni brendovi, dobivši mnoge nagrade za kvalitet i postojanost proizvodnje. Još je 1956. godine u našoj publicistici izneseno da nije konzervatizam što pojedine engleske, francuske ili italijanske firme već decenijama ne menjaju svoje etikete i pakovanja jer imaju u vidu psihologiju i navike potrošača. Mnoga Fisova ostvarenja su iz nemara potonula u zaborav, nemaju trag ni u dokumentaciji, premda je on samo u oblasti našeg grafičkog dizajna autorizovao najviše zaštitnih znakova. Drugi su prepoznali značaj nekih brendova pa se kokta prodaje ne samo na eksjugoslovenskom već i na tržištu Sjedinjenih Američkih Država. Uspeh proizvoda govori o vrednosti retro dizajna, dizajna koji ima obeležja nostalgije. Po prihvaćenosti, to je najzahvalniji tip dizajna, pa je kokta najpoznatije Fisovo ostvarenje. Sa podjednakim uspehom dizajnirao je zidne pločice, tapete i slobodne skulpture u prostoru. U foajeu Komercijalne banke 1972. postavio je monumentalni friz metalnih repeticija i iste godine u prostorijama izdavača Mozaik znanja impresivnu „Svetlosnu skulpturu“ većih dimenzija i složene izrade. Naredne godine izvedena je skulptura u više primeraka od prokroma i bojenih lađarskih eksera veličine 1,2×1,2 m. Rađena je za potrebe italijanskog lanca robnih kuća i ostvarena je zahvaljujući Fisovoj konstrukciji posebnog alata za kontrolu uglova pod kojima su se bušili otvori za eksere. U tim delima je istraživao estetiku optičke umetnosti i ona su bliska avangardizmu pop-arta.

Ne manje značajan je teorijski rad ovog umetnika. Još 1959. u tekstu „Estetsko oblikovanje ambalaže“ istakao je da je dizajner nova ličnost, novi tip umetnika, industrijski estetičar koji „više nije samo umetnik-slikar i crtač, samo arhitekt-projektant, samo tehnolog“. Dizajner probleme rešava skoro na naučni način, sistematski i sistemski, često u timskom radu a njegov „domet prelazi uske granice specijalnosti“. Pre više decenija formulisao je prirodu i smisao delatnosti dizajnera – „cilj je sinteza umetnosti“.

Grad se može shvatiti i kao svojevrsna tipografska mašina, proizvođač znakova, a njegov neiscrpan urbani sistem omogućuje iščitavanje. Rolan Bart je o tome pisao inspirisan japanskim gradom (grad je kaligrafija). Pre njega, u tekstu „Ulica muzej“ objavljenom u listu „Borba“ 1958. Fis je predložio da se grad posmatra kao plakat a plakat kao „muzej pod vedrim nebom“ ili arheologija koja se „kao čarolija“ obnavlja iznenadno. Za njega su plakati na ulicama, pa čak i njihovi „dronjci“, tj. ostaci, „slučajno nastali muzej bez kustosa“ ili poprište civilizacijske bitke. Revolucionarno je predviđanje da će oglašavanje zameniti slikarstvo.

MOBILNA SLIKA Misao „Plakat je postao mobilna slika“ najavljuje kinestetičnost prostornih formi oglašavanja. Još je radikalniji zaključak ovog teksta da je dizajn „umetnost ni više – ni manje značajna od umetnosti freske“. Plakatom i reklamom moguće je „uzdići se do velikih nepromenljivih principa“. U časopisu „Savremeno pakovanje“ 1962. objavio je duži teorijski tekst „Oblikovanje ambalaže“. Reč je o jednom od naših bitnih ranih doprinosa teoriji dizajna i primer prožimanja teorije i prakse. U tom tekstu predložio je za nas nove tehnike ispitivanja uspešnosti ambalaže a, sa stanovišta dizajna, duhovito je primetio da je samousluga – savremena arena. Premda se Fis nije mnogo bavio teorijom i istorijom dizajna, neki njegovi tekstovi su ključni i nadilaze svoje vreme.

Ljubomir Pavićević Fis je doprineo kulturi vizuelnih komunikacija i formiranju odnosa između umetnosti i industrije, ne samo u našoj sredini. Osamostalio je i vizuelno osmislio primenjenu grafiku, politički plakat i ekonomsku propagandu i od prvobitnog, dekorativnog slikarstva, došao do složenih, sistemski zamišljenih i izvedenih dela. Efemerne plakate i oglase sa ulice i novinskih stubaca preobrazio je u znake i simbole koji se na pročeljima kompanija ne menjaju pola veka. Na početku njegove karijere je ideološki kontrolisan plakat iz 1953. „Dokumenti jednog života. Film iz života i rada Josipa Broza Tita“ a na kraju freak-out plakat „Dee jays“ za muzički događaj u SKC-u iz 2005. godine. Ovaj industrijski umetnik znao je da unapredi, razvije i oplemeni komunikaciju između umetnika, fabrike i publike i unese mnogo ličnog šarma i spontanosti u odnose proizvođača i potrošača. Fis je redefinisao kult racionalne lepote industrijskih kreativaca oslobodivši ga shematizma, krutosti i stega profesije. Njegov dizajn je sinonim za slobodu izraza, pola veka vedrine, optimizma i lepšeg življenja.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *