„Кум“ у Дејтону

Пише Филип Родић

Амерички представник на мировним преговорима Србе, Хрвате и Муслимане видео је као зараћене мафијашке породице; председника Србије Слободана Милошевића назива „Дон Слобо“,
а Алију Изетбеговића „Дон Изи“

Документи о односу администрације америчког председника Била Клинтона и ратова у бившој Југославији, које је америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) објавила почетком октобра, указују да је Национални савет за безбедност, којим је руководио Ентони Лејк, свакодневно обавештаван о току двадесетодневних мировних преговора започетих 1. новембра 1995. у ваздухопловној бази у Дејтону.

ДОБАР ПОЧЕТАК Директор за европска питања у Националном савету Доналд Керик описао је, у свом извештају од 2. новембра 1995, атмосферу током првог дана „озбиљних преговора“ као „позитивну“ и „лежерну“, али је оценио да ће бити потребно више дана, можда чак и цела недеља да би се видело да ли остварени позитивни кораци могу водити било куда. „Почетак је добар, председници разговарају директно. Говорка се о тајним састанцима, а председници Слободан Милошевић и Фрањо Туђман су заједно ручали. Милошевић тражи састанак са председником Алијом Изетбеговићем. Све стране су срдачне“, написао је Керик. Према његовим речима, Фрањо Туђман, Алија Изетбеговић и лидер босанских Хрвата Крешимир Зубак, договорили су се о начинима на које ће у послератној Босни бити дефинисан статус Федерације БиХ у односу на централну босанску власт, и сагласили се да је модел по којем Баварска функционише у оквиру Немачке добра основа. Разговори са представницима босанских Срба и СРЈ били су „конструктивни“, али се ту контрола наоружања поставила као највећи проблем, око кога се Србија и Хрватска „највероватније неће сложити“. У извештају је посебно наглашено да се у српској делегацији – „чак носи и беџ српске делегације“ – налази и Крис Спиру, амерички политичар грчког порекла из редова Демократске партије, близак тадашњем америчком потпредседнику Алу Гору.

МУСЛИМАНСКА НЕСЛОГА Амбијент у Музеју Ваздухопловства, у коме је 3. новембра одржана заједничка свечана вечера, оценио је као „пригодан за мировне преговоре“; вечерало се, иначе, испод крила стратешког бомбардера Б-52 и невидљивог авиона Ф-117, с погледом на крстареће ракете „томахавк“. Званице су биле веселе, насмејане и пријатељски настројене, а дошло је и до интересантних разговора на маргинама, записао је Керик наводећи као пример необавезне пријатељске разговоре заменика Ричарда Холбрука, Кристофера Хила и Момчила Крајишника, или Слободана Милошевића и Хариса Силајџића. „Суштинска питања остала су нетакнута, иако штампа наводи на помисао да се воде озбиљни разговори о мапама, изборима, Федерацији и другим проблемима“, навео је он, додајући да ставови Милошевића и Изетбеговића, који су се састали захваљујући Холбруковом притиску на Изетбеговића, остају потпуно супротстављени. У овом извештају Керик је навео и да муслиманска страна остварује напредак у „усаглашавању сопствених ставова, али да остају озбиљне разлике“.
Да је нејединство босанских муслимана мучило Вашингтон указује и један ранији извештај, од 27. септембра 1995, у којем под насловом „Босанска влада: Поделе показују конфузију у мировним преговорима“, пише да ће „јак лични ривалитет међу босанским лидерима и различите визије будуће Босне закомпликовати постизање споразума у будућим преговорима“. Као посебно снажан, наводи се ривалитет између премијера Хариса Силајџића с једне и Изетбеговића и шефа дипломатије Мухамеда Шаћирбеја с друге стране. „На основу доступних информација, тешко је установити да ли се њихова неслагања заснивају само на личном непријатељству, или на суштинским разликама“, оцењено је у овом извештају. „У јулу је Силајџић јавно рекао да не може више да ради у истој влади са Шаћирбејом, док је Шаћирбеј у новинском интервјуу Силајџића назвао ‘размаженом примадоном’.“ Са Силајџићем се не слаже, додаје се у извештају, ни Ејуп Ганић. Упркос овим непријатељствима, међутим, Силајџић има веома јаку позицију због тога што је „најпопуларнији међу босанским лидерима“ и ужива снажну подршку војног вођства. Амерички аналитичари наводе да би Изетбеговић више волео да предводи „компактнију муслиманску државу“ него унитарну Босну у којој би власт морао да дели са Србима и Хрватима, док већина јавности и Силајџић желе унитарну државу у којој би Срби, Хрвати и Муслимани били чврсто повезани јаком и сувереном централном влашћу.

[restrictedarea]

ТРИ АМИГОСА Један од својих дневних извештаја Керик започиње карактеристичном реченицом: „Све иде добро – само нам није јасно куда то све иде“. Он наводи да су се Милошевић и Изетбеговић током вечере коју је приредио заменик америчког државног секретара Строуб Талбот међусобно шалили, и тим поводом изражава забринутост да су „можда почели превише да уживају у међусобном друштву“.
У извештају од 9. новембра Керик преговоре пореди са сценом из филма „Кум“, оцењујући их као разговоре између две мафијашке породице – „дон Слобо и одметнути босански Срби и дон Изи и Федерација“ – који су били „усијани, али уљудни“ и на којима „апсолутно ништа није договорено“. „Изненађујуће, у једном тренутку стране би се надвикивале и вриштале за столом, док би се само неколико минута касније смејали и заједно шалили“, навео је амерички дипломата, додајући да су муслимани затражили 60 одсто територије, што су Срби глатко одбили. Свој извештај завршио је речима „сага се наставља“.
Десети дан преговора окарактерисало је интензивно посредовање и кружење америчких представника између српске и муслиманске делегације. У разговоре, који су се поново тицали устава, избора и територијалног разграничења у потпуности су били укључени и Милошевић и Изетбеговић. Ове преговоре водио је Весли Кларк, тада директор за стратешко планирање и политику у Пентагону који је био војни саветник у преговарачком тиму Ричарда Холбрука. Керик овај извештај завршава цитирањем „фасцинантног разговора“ с Милошевићем током ручка, који му је рекао: „Генерале Керик, док је Америци овде у игри професионални престиж, мени су на коцки глава и живот. Буквално. Керик је ово протумачио као Милошевићеву жељу да га увери да су „Крајишник и остали спремни да га уклоне ако оде предалеко у уступцима“.
У наредном извештају, датираном на 11. новембар, Керик пише да су све стране и даље „позитивног расположења и да и даље уживају у међусобном дружењу“, али напомиње да „што се више виђају, све више изгледа да су спремни да све батале и врате се ратовању“. „После десет дана преговора, разговори о мапама су прекинути. Никаквог напретка. Муслимани тек треба да се озбиљно ангажују. Босански Срби, иако су театрално активни, тек треба да озбиљно изнесу рационалан предлог… Остварен је значајан напредак у питању избора, али још нема коначног споразума. Обе стране пристану, а онда устукну“, написао је он.
Керик 14. новембра пише: „Махнит темпо на свим фронтовима. Туђман је синоћ у официрском клубу организовао вечеру за своја два амигоса – Изија и Слобу (Изетбеговића и Милошевића). Запањен сам њиховом способношћу да укључе шарм у друштвеним приликама, док на преговорима бљују отров. Изијева неспособност да своју делегацију уједини угрожава успех преговора.“ Даље у извештају Керик наводи да је питање Брчког искрсло као проблем који би преговоре могао да одведе у пропаст, те да су муслимани, „јасно је, спремни да се врате ратовању“.
Истог дана америчком државном секретару Ворену Кристоферу извештај о току преговора поднео је и главни амерички преговарач Ричард Холбрук који је оценио да, иако код већине постоји мишљење да је успех на дохват руке, он не дели такав став. „Да су ово нормални преговори, или да смо се у садашњој ситуацији нашли пре недељу дана, био бих сасвим задовољан. Моја забринутост због ситуације заснива се на количини времена које смо изгубили на питањима као што су санкције, изглед Федерације и, пре свега, укључивање босанске владе у озбиљне преговоре“, написао је Холбрук. Он истиче да, упркос томе што је „постигнуто много“, оно што преостаје јесу суштинска питања, као што су мапе. Муслимани су у тим „врло емотивним разговорима“ стално мењали мишљење. Холбрук делегацију Сарајева описује као „пријатеље који стално искушавају нечије стрпљење“, а за Милошевића каже да „често директно лаже о чињеницама“ и да „мења став када бисмо помислили да је нешто закључено“. „Што се Туђмана тиче, он убрзано постаје краљ Дејтона. У ствари то постаје, наравно, тек пошто је Строуб (Талбот) отишао у Кливленд“, додао је шаљивим тоном. Холбрук је описао и две шетње са Силајџићем тог дана. Прва је била „врло емотивна, тмурна и претећа“, јер му је рекао да Вашингтон размишља о окончању преговора ако не буде постигнут напредак и да ће бити озбиљних последица уколико Сарајево буде било одговорно за њихов неуспех. Силајџић му је одговорио да „Босанцу никада не треба тако претити“. Говорећи о другој, поноћној шетњи, после целодневног америчког „обигравања“ око делегација и пошто су се „Босанци, предвођени Побеснелим Псом, смучили читавој америчкој делегацији“, Холбрук је навео да му је Силајџић рекао да је „данашњи дан био најбољи до сада у Дејтону, да је мир надохват руке, и тако даље“. „Помислио сам да мора да је на некој дроги, јер је мени изгледало да напредујемо брзином корњаче, али он је био озбиљан и, можда, у праву. Истина је да смо данас остварили нешто чак и у питању територије, јер је Милошевић одустао од неколико кључних области на мапи, али то су биле оне које су сада ионако у рукама Федерације и одувек је намеравао да их се одрекне“, додао је Холбрук. Према његовим речима, осим тога, „у многим кључним питањима се удара у зид“. Муслимани се боре са Хрватима у многим доменима, а „Туђман вешто окреће једну страну против друге док откида комаде земље за свој народ“. „Изи (Изетбеговић) је данас био врло нерасположен и одбио да се види и са Милошевићем и са Туђманом, док је Туђман одбијао да види Милошевића”, навео је Холбрук. „Неопходно је да дођете у Дејтон, јер све стране желе мир, али не знају како да дођу до њега и чекају вашу помоћ да им помогнете да престану да се међусобно убијају, а чекамо је и ми“, додао је он у писму Кристоферу.
Последњи Кериков извештај о преговорима датиран је 17. новембром и у њему он наводи да је претходне ноћи провео два сата у „бизарном разговору са Милошевићем“, пажљиво на мапама анализирајући регион око Горажда. „После четири вискија, Милошевић је понудио великодушнији коридор до Сарајева, који је, ипак, мањи од онога што предлаже Контакт група, али бољи од претходних понуда. Прва Силајџићева реакција јутрос била је опрезно позитивна“, навео је он. Пише и да је Милошевић позвао америчку делегацију „на још једну гозбу с јастозима“, те да је позив прихваћен, јер „неко мора и то да ради“. Истог дана Холбрук извештава Кристофера о посети саветника за националну безбедност Ентонија Лејка Дејтону, и наводи да је она била „веома успешна“, јер је „и Изију и Слоби послата јасна порука да је неопходно постићи споразум током викенда и да неће бити друге прилике“. Холбрук Кристоферу пише да ће та „субота вероватно бити одлучујућа, а да, уколико стране мисле да могу одложити споразум, онда то може бити и недеља“. „Постављање рока за споразум и јасно указивање да ми то заиста мислимо је наша једина шанса за успех. Босанци и даље желе да верујемо да је споразум за њих лош, али знају да је не само добар него и најбољи који ће икада добити. Логично, стога, морају га прихватити. Ипак, због динамике њихове делегације и међусобних несугласица, то ће бити јако неизвесно“, додао је он. Холбрук указује да Изетбеговић показује изненађујуће мало бриге за патњу кроз коју је његов народ прошао, а да је Силајџић, с друге стране, много модернији и концентрисанији на привредну обнову, што Изетбеговић никада не помиње. Навео је да му се чини да „Милошевић изгледа да ужива у Дејтону и воли да малтретира људе, а кључ је супротставити му се када напада, јер поштује и воли људе који реагују чврсто као и он“. „Он нас стално тестира и да бисмо га покренули, морамо поставити врло чврсте границе и не померати се осим ако тачно знамо шта добијамо за узврат“, додао је Холбрук.
По постизању споразума у Дејтону, у Белој кући је 22. новембра одржан брифинг за амерички државни врх којем су, поред осталих, присуствовали Бил Клинтон, Ал Гор, Ворен Кристофер и Ентони Лејк. Сумирајући преговоре, Холбрук је рекао да је Милошевић, упркос свим својим испадима „победио у Дејтону“, да се Туђману „може веровати да ће урадити свој део“, а да је „Изетбеговић однео награду за најнеразумнијег и најнекооперативнијег за столом“.

[/restrictedarea]