Између аве Јустина и светог Николаја

Руски мислилац Иван А. Иљин поново међу Србима

Пише Јово Бајић

Српска библиографија Ивана А. Иљина броји више од петнаест јединица, а Србин свештеник Никола М. Гаврић први на свету урадио је докторску дисертацију која се бави делом овог филозофа

Одмах после Русије, Србија је на првом месту по броју објављених дела Ивана Александровича Иљина, и по броју научних радова о делу овога мислиоца. Србин је и први доктор наука који је ово научно звање стекао на делу Ивана А. Иљина, великог руског православног филозофа, правника и политичког мислиоца. Ове године, у организацији Међународног иљинског комитета, Руси обележавају 130-годишњицу Иљиновог рођења. Некако у сенци збивања на београдском Сајму књига, у стваралачкој атмосфери  24. октобра у Руском дому у Београду одржан је скуп на тему: „Духовно братство и геополитички положај: везе Русије и Србије у историјској ретроспективи и перспективи. Поводом 130-годишњице И. А. Иљина“.

 

Вера у успон Русије Руски филозоф Иван Александрович Иљин рођен је у Москви 1883. године. Због одбацивања вредности које је наметала бољшевичка револуција, прогнан је из Русије 1923. године. Од 1923. до 1938. године живео је у Берлину у Немачкој одакле је од нациста побегао у Швајцарску где је и умро 1954. године. Његови посмртни остаци пренети су недавно у Русију. Написао је много радова у којима је промишљао о стању у Царској Русији, комунизму, западној цивилизацији и православљу. У својим делима износио је дубоку веру да је бољшевизам који је тада владао пролазна појава и да ће се Русија поново уздићи, а да своје уздизање мора заснивати на руском самодржављу и православљу. Бавио се готово свим сегментима рускога друштва, његовог односа са Европом, указивао је на одређене слабости, али  и предности европских друштава, а није се суздржавао ни да Русији нуди конкретна решења која ће јој помоћи да превазиђе кризу и да се уздигне. Његове књиге данас у великим тиражима штампају у Русији, много их читају, а чита их и руски председник Владимир Путин.

Као бели емигрант Иван А. Иљин одржавао је тесне везе са Србијом, односно ондашњом Југославијом. У Србији је двадесетих година објављивао своје књиге, а у његовом часопису „Русский колокол“ (Руско звоно) сарађивали су многи руски интелектуалци који су после Октобарске револуције прибежиште нашли у Србији. У својим књигама често је помињао „нашу браћу Србе“, а много радова посветио је краљу Александру Карађорђевићу, кога је посебно ценио.

Духовни иницијатор за оснивање Иљинског комитета, протојереј Николај Германски обратио се недавно једном од најбољих савремених србиста, академику Српске академије наука и уметности проф. др Ивану Алексејевићу Чароти, шефу Катедре за словенске књижевности на Белоруском државном универзитету у Минску  питањем: „Можемо ли да организујемо неки скуп о Иљину у нама драгој Србији?“ Ускоро је стигао потврдни одговор.

На разговор о могућности продубљивања сарадње рускога и српскога народа у овом немирном историјском раздобљу, у Руски дом дошла су четири госта. Марина Л. Рибак, потпредседник Иљинског комитета, поднела је саопштење: „И. А. Иљин, личност која нас уједињује“. Потпредседник Међународног Иљинског комитета, магистар историјских наука Александар Шарипов, у свом реферату „Криза савремене цивилизације и хришћанске вредности: актуелност читања Ивана Иљина“ на више места је повукао паралеле у судбинама Русије и Србије и указивао на духовну и културну блискост руске и српске цивилизације. По завршетку конференције у разговору са учесницима и гостима конференције Александар Шарипов је истакао да у тренутку када транснационални медији промовишу испразни постмодернизам као глобалну идеологију, улога духовног фактора у преовладавању глобалне цивилизацијске кризе добија на значају. „Само религиозни људи данас могу схватити суштину процеса који се одигравају и само они могу те процесе усмерити на стваралачки уместо на рушилачки пут. Због тога ми, као представници православне цивилизације не смемо губити време у раздвојености – данас је неопходно наше православно усредређивање, јер је огромно противљење антидуховних и антикултурних сила. Због тога су и овакви сусрети истородне и истоверне браће веома значајни“ , истакао је Шарипов.

 

[restrictedarea]

ИЉИН-ИЗМЕЂУ АВЕ ЈУСТИНА И СВЕТОГ НИКОЛАЈА Изузетно занимљиво било је излагање академика Ивана А. Чароте који је у запаженом раду „Присуство Ивана А. Иљина у Србији/Југославији“, покушао да осветли везу Иљин – Достојевски, узимајући, како је рекао, за посреднике богомудрога Србина Јустина Поповића, Светога Јустина, Јустина Ћелијскога и Николаја Велимировића и да се може успоставити веза између његовог дела и дела ове двојице српских мислилаца.  „Усудио бих се да укажем на један аспект: искрено се радујем што моја драга браћа Срби толико воле Достојевског, па претпостављам да ће они, не са мањим интересовањем, такође прихватити и дубоко разумети Иљина, пре свега што Иљина одређују две категорије – рускост и православље“.

Јереј др Никола М. Гаврић, свештеник Српске православне цркве у Архиепископији београдско-карловачкој, који је дипломирао на Духовној академији у Санкт Петербургу и који је одбранио докторску дисертацију о научној мисли овога философа, говорио је на тему „Иван Иљин о вери“. Излагање  Алексеја Б. Арсењева из Новог Сада, потомка  руских белих емиграната у Србији, носило је наслов „Руска емиграција у Србији/Југославији 1920 – 30-их година“. Обратила се и Ирина Анторина, секретар Иљинског комитета. После ових излагања повео се разговор о Иљину у који се укључио и православни публициста Ранко Гојковић.

 

Дани Иљина Представници Међународног иљинског комитета саопштили су да је недавно у руској Думи одржан скуп посвећен овом мислиоцу, а тема разговора била је „Законска подршка социјалне државне политике: савременост и научно наслеђе Ивана Иљина“. Затим су одржани скупови под називом „Социјална стратегија: културолошки фактор и правна знања. Поводом 130-годишњице Ивана Иљина“ и „Совијална стратегија државе у условима глобализације и цивилизованог ‚такмичења‘ нација, Савременост и научно наслеђе Ивана Иљина“. Ови скупови одржани су у Јавној комори РФ, затим на Московском државном универзитету „Ломоносов“ и у Руској државној библиотеци. У белгородској области одржан је низ скупова под називом „Дани Иљина“, а у Дому руске дијаспоре у Москви манифестација „Иљински сусрети“. Иљински комитет расписао је међународни омладински конкурс за књижевно-филозофски есеј „Моја Русија: ми пишемо историју“.

Прво дело овог хришћанског мислиоца објављено је у Београду 1926. године, још за Иљиновог живота. Била је то књига „Отаџбина и ми“, штампана на руском језику у издању Друштва Галипољаца. У часопису „Руско звоно“ (Русский колокол) који је покренуо и уређивао Иљин, објављено је више прилога руских белих емиграната који су прибежиште нашли у Србији. Прве Иљинове књиге објављене су у Србији 1998. године. Од тада до данас у Србији је објављено више Иљинових књига, али и озбиљних расправа о његовом делу. Иљинска библиографија на српском језику има близу двадесет јединица.

Време Ивана А. Иљина у Русији, Србији, а и у осталим земљама тек долази.

О ПОЛИТИЧКОМ УСПЕХУ

Иван Иљин

Најопасније су оне предрасуде које се прећуткују. То се посебно односи на политику где предрасуде цветају бујно и неискорењиво. Прву политичку предрасуду би требало формулисати на следећи начин: „Шта је политика познато је сваком, и ту нема разговора“…/../

….Пре свега, ваља рећи да у неодређеној и лако кварљивој области „политике“ неки појединци, па и целе партије, могу имати привидан успех који је, у ствари, фаталан политички крах. Људи, говорећи о политици, пречесто подразумевају поступке, залагања и сплетке уз помоћ којих се осваја државна власт, при чему се не преза ни од каквих средстава, трикова, подлости и злочина. Неки мисле да је све што се чини ради државне власти, због ње, око ње и у њено име „политика“, уопште не повезујући то са садржајем, циљем и вредношћу тих чинова. С тог становишта најзлонамернија интрига, најодвратнији злочин, најгнусније владање јесте „политика“, уколико је у питању државна власт.

Историја познаје људе и партије који су водили прљаву и злочиначку политику не марећи, па и не помишљајући, на истинске циљеве и задатке државе, на политичко општење, добро народа, судбину нације, отаџбину и духовну културу. Они су само хтели власт, желећи једино да управљају и заповедају. Понекад уопште нису знали шта чинити по освајању власти.

Историја познаје мноштво пустолова, частохлепаца, грамзиваца и злочинаца који су се докопали државне власти и злоупотребили је. Треба бити слеп или наиван па та разбојничка дела назвати Политиком.

Ако су такви „имали успеха“, и успевали да освоје власт у држави и остваре у лични тријумф самовоље и користољубља, то значи само да су „успели“ у приватном животу на несрећу нације и земље, будући да је народ доживљавао епоху невоља и понижења, па и политичку катастрофу. С формалног гледишта њихова свакодневна борба и каријера „политички“ су се испољавале, јер су се борили за власт и освајали је. Али, у суштини, делали су антиполитички и противдржавно/…/

Постоји опште правило према коме се ни једна људска делатност не одређује употребљеним средствима или оруђем – ни медицина, ни уметност, ни привреда, ни политика. Све се дефинише и решава на основу вишег, предметног, животног циља коме та средства служе. Државна власт само је средство и оруђе намењено вишем циљу, и ништа више/../

Дакле, шта је то истинска политика?

Она је пре свега служење – не каријера, не лични животни пут, задовољење сујете, частохлепља и властољубља. Ко то не схвата и не прихвата није способан за истинску политику, већ само за њено изопачење, банализовање, карикирање и злочин. И, нека нам не причају како већина савремених политичара то види „другачије“: ако је и тако, онда то објашњава све несреће, опасности и гнусобе савремене „политике“.

Истинска политика не служи засебним групама и класама, већ народу у целини. Она не раздваја људе и не распаљује им страсти, нити их окреће једне против других, већ их уједињује око онога што им је свима заједничко. Народни живот је органски: сваки део има потребу за осталим и служи им, и ниједан их не сме тлачити ни неодговорно искоришћавати. Сваки појединац је на најреалнији начин заинтересован за добробит сваког другог; један беспомоћни несрећник све доводи у положај окрутних издајника. Један сиромах претња је свима, један окужен заразиће све, и сваки лудак, алкохоличар и наркоман општа је опасност. Стога права политика утврђује органску солидарност свих са свима. И зато је истински политички успех достижан само ономе ко живи органским сагледавањем и мишљењем.

…Нема ничег јаднијег од несавесног и неодговорног политичара, будући да такав жели да буде познат али не и да се посвети свом позиву. Увек недорастао задатку, он не уме да жртвује ништа своје. Бежећи од сопствене сенке, такав не може имати политичког успеха.

И нема ништа опасније и штетније од политичара без срца. Лишен главног органа духовног живота, такав не воли ни ближњега ни отаџбину, нити зна за верност као одраз љубави. Одан ничему, од самог почетка он издаје сваки свој подухват, а ка земљи којом управља не привлачи ништа Божије. Будући циник, он може „успети“ у личној каријери, али никад у истинској политици. Око његовог имена може се дизати и историјска галама коју глупаци и злочинци сматрају „славом“. Такав може изазвати неописиве несреће и страдања, али стваралачке путеве за свој народ он неће наћи.

Историја зна за разне Нероне, Цезаре, Борџије, Маре, али ни они нису били цењени као данас такви за живота, и после смрти. Савремени људи изгубили су живо осећање добра и зла, па изопаченост прихватају као достигнуће, сплетку као умност, свирепост као хероизам, противприродну утопију као светски „програм“. Наши савременици заборавили су драгоцене аксиоме политике, права, власти и државе. „Укинули“ су и ђавола, да би му се препустили и поклонили…

И највећи, најсрамнији крах светске историје (Руску револуцију) они доживљавају као највећи политички успех.

Али, ближи се отрежњење.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Прва прес конференција кампање “Не ЕУ, за државни савез Србије и Русије” одржана је у Београду, у хотелу Москва, 8. фебруара 2011. године. Она је непланирано постала и прва државотворна конференција: Србија – Русија. Сви услови за утемељење међудржавне заједнице су испуњени.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *