IVAN MRKIĆ /MINISTAR SPOLJNIH POSLOVA SRBIJE/ – Kosovo neće ući u UN

Razgovarao Nikola Vrzić

Iako ne teži za ličnom promocijom poput svojih prethodnika na čelu srpske diplomatije, iako ličnih političkih ambicija koje bi nekome mogle da zasmetaju ima i daleko manje, ministar Ivan Mrkić u poslednje se vreme, iznenada i, spolja posmatrano, ničim izazvano, našao na brutalnom udaru bulevarske štampe.

Sa ministrom razgovoramo o tim udarima, ali i o ostalim udarima na Srbiju koje njegova diplomatska služba, u zadatim okvirima državne politike, rešava sa više ili manje uspeha. Premda je (naravno) rekao manje od onoga što zna ili naslućuje, ministar Mrkić u razgovoru za „Pečat“ nije odbio da odgovori ni na jedno neugodno pitanje, ostavljajući utisak čoveka koji je dosta relaksiran u odnosu na sopstvenu poziciju, i mnogo manje relaksiran kada je reč o instituciji na čijem je čelu.

 

Krenimo od afera s kojima se suočavate. Jedne novine su forsirale priču o saradnici u MSP-u Vanji Hadžović, zbog istih novina i vašeg intervjua je potom napravljen novi problem oko imenovanja ambasadora… Da li mislite da je to slučajno, ili je reč o kampanji?

U početku sam mislio da se, jednostavno, radi o nečemu što je izašlo u tim novinama, u „Blicu“, da bi privuklo pažnju i da bi se, po starom običaju, taj list bolje prodao, i nisam se ni udubljivao niti sam stizao od silnih poslova da tome posvetim pažnju. Kako se to razvijalo, međutim, shvatio sam da se od nečega što je spoljna politika i što je ovo ministarstvo, pravi priča koja sa tim ministarstvom nema baš nikakve veze. Sve što širom sveta ovo ministarstvo radi svedeno je na priču o nekoj mladoj ženi koja je postavila ili nije postavila fotografije sa plaže ili ne znam čega, koja je primljena na određeno vreme i to na jedan administrativni posao… Može se reći da je čitava priča bila fundamentalno zlonamerna.

Zbog čega?

E sad, to treba pitati autore te, da kažem, skaredne priče koja je bacila u senku sve ono što je dobro u ovoj kući, i napor stotina i stotina službenika da urade svoj posao na najkvalitetniji mogući način…

Na priču o toj devojci nadovezala se priča sa vašim intervjuom u „Blicu“, pa je i iz toga proizvedena afera.

Ja sam razgovarao sa novinarkom i rekao sam – pošto sam takav po prirodi, da otvoreno govorim i da se iskreno odnosim prema svakome ko je zainteresovan za ovu službu – da mi ovde u ovom trenutku nemamo raspoloživi kadar koga bih sa punom odgovornošću i sa dubokim uverenjem da činim dobru stvar predložio da ide, recimo, u tako važan centar kao što je Vašington. Da bi se onda to izvrnulo u priču da Mrkić nema kadrove, da Srbija nema nikoga, i onda se nadovezalo 500 komentatora i mislim da to sve skupa nepotrebno izvrgava ruglu jednu vrlo ozbiljnu službu, i službu koja čini ogroman napor da popravi sve što je u prošlosti rađeno sa propustima ili pogrešno.

Da li mislite da su ovi napadi usmereni protiv vas lično, ili protiv Ministarstva spoljnih poslova?

Mislim da je svakako i jedno i drugo.

Ako je nekome smetnja to što radim, taj najbolje zna zašto sam mu smetnja, ali mene svakako niko neće sprečiti da nastavim da radim ono što mi je prevashodno dužnost i zbog čega sam i postavljen na ovo mesto. Jer, da podsetim samo, ja nisam stranački čovek, ja sam ovde postavljen zahvaljujući SNS-u koji je odlučio da uzme profesionalca i mislim da je time moja odgovornost još veća.

[restrictedarea]

Kažete, SNS vas je predložio. Da li možemo to da preciziramo, da li je to bio Tomislav Nikolić ili Aleksandar Vučić?

Obojica, i to je jedina istina. Razgovarao sam sa obojicom.

S kim ste prvo razgovarali?

Prvi razgovor na tu temu sam imao sa Aleksandrom Vučićem, a imao sam potom i sa predsednikom Republike više razgovora.

Hajde da se vratimo na imenovanja ambasadora. Činjenica je da nemamo ambasadora u Vašingtonu, Berlinu i Pekingu.

U ovom trenutku mi imamo ambasadora u Vašingtonu, koji će u decembru da se vrati sa dužnosti, da ne koristim reč opoziv zato što ima prizvuk koji je negativan iako se radi o premeštaju sa jedne dužnosti na drugu dužnost… Dakle, mi povlačimo ambasadora iz Vašingtona, povukli smo iz Pekinga pre dosta vremena i na žalost nismo postavili nikog novog jer smo se trudili da izađemo sa najboljim mogućim predlogom, da nađemo ličnost koja će imati odgovarajuću težinu. Mi imamo ovde ljudi da predložimo, i oni bi bili neka rešenja, ali ja govorim o najboljim rešenjima i moguće je da ćemo predložiti nekoga sa strane.

Da li postoje uticaji sa strane, ili lobiji koji pokušavaju da proguraju svog kandidata?

Iskreno da vam kažem, ja sam jako dugo u ovoj kući i sa svom odgovornošću tvrdim da ja ne trpim pritisak ni od koga, ali baš ni od koga u pogledu predloga i odabira kadra. Mene niko nikad nije pozvao, od političara, niti predsednik vlade, niti predsednik Republike koji uostalom i određuje predstavnike. On je uvek čekao moj predlog.

A da li su vas zvali da vas pitaju zašto nema predloga?

Naravno, mene predsednik pita šta ćemo za Peking? Ja kažem, predsedniče, imamo problem, nemamo baš snažnu ličnost odgovarajućeg kova da može to lako da preuzme.

Imajte u vidu to da mi u stanju u kome jesmo – da ne govorim o zatečenom, sad je bolje stanje, za ovih godinu i po nešto se ipak popravilo – u zatečenom stanju mi jednostavno moramo da računamo sa nekim ko je sa strane. Ja sam se trudio da do sada predlažem ambasadore koji su ponikli u ovoj kući, koji su karijerno rasli i postupno, normalno se razvijali u ovoj kući i to sam učinio u skoro 97, 98 odsto slučajeva. Nisam imao, recimo za Moskvu, nisam imao predlog ovde u kući i onda sam predložio Slavenka Terzića pošto je on čovek koji poznaje rusku kulturu, istoriju, govori ruski kao maternji… Da sam imao nekog u kući, verujte, ne bih predlagao nikog sa strane.

I to je jedina istina u vezi s mojim poslovanjem. Niko mene ne zove telefonom, ne zove me ni predsednik Nikolić, ni predsednik Dačić, ni potpredsednik Vučić… To se ne događa i ja vam sa punom odgovornošću to kažem. To prvi put u istoriji ove, pa i one prethodne zemlje nije slučaj.

Rekli ste, otprilike, da ambasador u Vašingtonu treba da bude čovek koji voli Ameriku, ali ne i da je voli više nego Srbiju. Hajde nam to objasnite. Da li su prethodni ambasadori više voleli Ameriku nego Srbiju?

Meni je jako bitno, ne samo za ambasadore već za svakog mog službenika, da prvo ima u vidu da je čast što radi za svoju državu i da mora Srbiji sutradan da bude bolje, i ja tako pokušavam sve svoje kolege da obrazujem, da ih tako vaspitavam, a dobar deo njih je već takav. Bilo je u prošlosti potenciranja nekih drugih interesa koji su se kroz vreme dokazali kao štetni i po nas i po našu državu. Ja apsolutno to ne mogu da tolerišem, i nastojim da svaki službenik radi za dobrobit Srbije.

Rekoste da ogromna većina ambasadora koje ste do sada postavili dolaze iz kuće. Mene, naravno, zanima ovaj ostatak. Spomenuli ste Slavenka Terzića, ja ću da spomenem Ognjena Pribićevića. Reč je o dve ličnosti koje imaju prilično različite, da ne kažem suprotne političke stavove koje su izražavali…

Da budemo potpuno jasni, svako od njih, uključujući i mene, biće ambasador onoliko koliko zaslužuje i ako unese svoja politička viđenja u ono što su ambasadorske aktivnosti, biće momentalno vraćen. Pod tim uslovima se upućuju svi ambasadori. Ako ima propusta ili pravi izlet u politiku ili iznosi svoja razmišljanja, ja to brzo saznam i zna se ishod takvog ponašanja. Političke aktivnosti prestaju onog sekunda kada predsednik Republike potpiše ukaz i on ne sme više da se bavi politikom. Njegovo je da izvršava instrukcije ove kuće, koja je jedina kompetentni tumač interesa Srbije što se spoljne politike tiče.

Čiji je izbor Ognjen Pribićević? Ko vam ga je predložio? Ili ste ga se sami setili?

Setio sam ga se ja. Ali to je produkt opštih konsultacija u vladi. Normalno da se to ne radi bez saglasnosti predsednika vlade i drugih koji učestvuju u tim konsultacijama, a tu su predstavnici svih stranaka.

Nešto mi tu ipak nije jasno. Vi ste predložili Ognjena Pribićevića.

Jesam.

A oni kojima ste ga predložili, zar nisu rekli, čekajte, ali Ognjen Pribićević, dok je bio samo politički analitičar pred izbore, onoliko je navijao za Borisa Tadića a protiv nas.

Preda mnom to niko nije izgovorio, iskreno.

Dobro, ali nemoguće da to nisu pomislili.

Verovatno da je Ognjen Pribićević sposoban da sprovodi sadašnju politiku. Ako bude dokaza da on to ne čini, verujte, biće odmah vraćen na moj predlog, i u tom smislu nema nikakve dileme.

Hoćete li za ambasadora predložiti i Nenada Prokića, kao što se već mesecima piše po novinama?

To što oni pišu… Ja tog čoveka uopšte ne znam, ne poznajem. Možete zamisliti kako bi to bilo, da ja sad predlažem nekoga koga ne poznajem, a nije mi ni u sastavu Ministarstva spoljnih poslova?

Znači, njegovo spominjanje je proizvod nekih medijskih špekulacija ili lobija koji to guraju?

Ja sam nevešt u stranačkim pričama i kuloarskim pričama i time se uopšte ne bavim.

Ministarka energetike Zorana Mihajlović rekla je da jedan ministar u vladi Srbije radi protiv interesa ove zemlje, i da je podatke o tome dobila diplomatskom poštom. Pa me zanima da li ste čitali istu diplomatsku poštu, da li ste i vi dobili takve podatke ili ne?

Znate šta, sve što je diplomatska pošta stigne najpre do ove kuće, to nema dileme, međutim, kako dalje ide njena distribucija zavisi od teme, zavisi od namene, zavisi od ingerencija… Pa je l’ vi mislite da ja stvarno gledam svu poštu? Ja bih onda morao da radim 600 sati na dan. E sad, šta je njoj to otišlo i na šta ona misli kad to kaže, to stvarno morate nju da pitate. Ja neću da nagađam. Mogu da nagađam, ali neću. Ne želim to da radim, to su moje kolege. Bilo bi isto neumesno da sad ja uđem u neku priču koja me se ne tiče i koja ne dodiruje uopšte interese ove kuće kao takve, i ove institucije kao takve.

Moram da se ne složim sa vama. Ako je tačno da jedan ministar u vladi ne radi za interese Srbije, to bi trebalo da vas se tiče.

I vas i svakog drugog člana vlade, zar ne?

Ona je donela tu ocenu, ona zna na šta misli, ja to ne znam, to kažem, a naravno, da sam ja primetio da neko radi protiv interesa Srbije, sasvim sigurno ne bih to podelio sa vama nego bih podelio sa predsednikom vlade, predsednikom Republike i kolegama iz vlade.

Kažete, i to je potpuno logično, da ne čitate svu poštu koja stigne, ali da li vas je upozorio neko od vaših saradnika, pošto ipak to prođe kroz nečije ruke, a ovo je vrlo krupna stvar ako je istinita?

Mene niko nije upozorio, to je istina.

Pre ovog intervjua sastali ste se sa ljudima iz BIA. Da li su vam oni možda spomenuli tog ministra, da li ste dotakli tu temu?

Ne, mi smo imali razgovor o našem zajedničkom funkcionisanju jer država mora da prožme sve službe. Mi se sada bavimo ozbiljnom izgradnjom sistema i hoćemo da se ispomažemo, da se borimo protiv svih nepravilnosti i čuda koja su narasla u vremenu nebrige. Da se ozbiljno pozabavimo jačanjem države.

Niste im postavili pitanje: znate li vi za tog ministra?

To je medijima interesantno. Ja znam da je to stranačka neka kuhinjica, neko jelo koje se sprema ovom ili onom, ali me to uopšte ne zanima.

Da pređemo sa ovih personalnih na političke i spoljnopolitičke teme. Kosovo u UN. Dugo se već spekuliše da će to biti jedan od narednih zahteva međunarodne zajednice, tj. EU i SAD.

Ulazak u članstvo UN tzv. države Kosovo ne dolazi u obzir.

Ni OEBS, Savet Evrope, FIFA, UEFA, razne organizacije se spominju?

Prošla vlada se dogovorila za neke regionalne inicijative i mi to sprovodimo. Mi smo rekli da ćemo to sprovesti, i mi to sprovodimo i u tim nekim užim skupovima regionalnim oni su tu prisutni pod tim i tim uslovima.

I to je maksimum koji će oni dobiti?

Pazite, da vam kažem jednu stvar, spoljna politika ove zemlje je takva da se ne dozvoli ulazak Kosmeta u UN, u OEBS, Savet Evrope itd, i mi sprovodimo tu politiku.

EU je rekla da Srbija mora da normalizuje odnose sa Kosovom. To znači sve i ne znači ništa. Šta ako sutra kažu, u normalizaciju odnosa spada i ulazak Kosova u UN?

Ja ću, ako budem u tom trenutku ministar, reći – vi me ne zanimate. Znači mene ne zanima članstvo u EU ako treba da priznam tzv. Kosovo. Ne znam da li mogu biti jasniji. Lako mi je da vam to kažem jer to nije samo stvar politike, to je stvar dubokog ličnog ubeđenja i koje sam iznosio i kada nisam bio ministar.

Koliko vama naš put ka EU vezuje ruke u nekim konkretnim situacijama? Npr. EU od nas zahteva regionalnu saradnju, negovanje dobrosusedskih odnosa sa svima, a svi smo svedoci ovoga što se dešava u Hrvatskoj. Istovremeno, bio je incident i sa Turskom. Utisak je da je država Srbija vrlo blago odreagovala. Da li je to zbog ovog briselskog zahteva da budemo dobri sa svima u okruženju? Zbog čega nismo oštrije reagovali?

Netačno je da nismo reagovali. U Hrvatskoj sad imate niz incidenata i takvih skarednih, odvratnih stvari koje se događaju, i mi smo napravili čitavu listu tih incidenata i ne znam koliko puta smo upozorili hrvatske vlasti… Obavestili smo i sve koje je trebalo da obavestimo u međunarodnoj javnosti i međunarodnim organizacijama i razne prestonice. Mi radimo svoj posao, samo verovatno nismo tako vešti u medijskom predstavljanju, nego nam je bitnija suština od toga šta govoriti javnosti.

A kakav su efekat proizvele te akcije o kojima govorite?

Ja sam pri oceni i pri zaključku da je sadašnjoj hrvatskoj vladi jako neprijatno što se to događa i oni pokušavaju to da iskontrolišu i mi ćemo da vidimo da li su u stanju, a naše je da upozoravamo, tražimo da se momentalno prekine sa takvim rasističkim ispadima, sa fašističkim parolama, sa pozivanjem na ubijanje Srba. Sve smo to mi njima rekli i očekujemo da jednom oni stanu na rep toj nemani.

Kažete, neprijatno je hrvatskoj vladi. Pa, na čudan način izražavaju tu neprijatnost. Nisam primetio da je zvanično, javno, premijer ili predsednik Hrvatske ili bilo ko nadležan izašao i osudio divljanje ustaštva.

Neću da govorim o unutrašnjim političkim hrvatskim prilikama, jer se ne bavim time. Ja naravno to posmatram, analiziramo i vodimo računa, ali neću u razgovoru sa novinarima da komentarišem unutrašnje hrvatske prilike. Očekujem da se tako i oni ponašaju prema Srbiji. Međutim, mi imamo kontakte sa predstavnicima vlade Hrvatske i zato sam ovo rekao što sam vam rekao.

Znači, vi praktično čekate da hrvatske vlasti urade ono što bi valjda bilo normalno da su već uradili?

Oni treba to da urade i ja sam siguran da i mnogi drugi prilaze sa istim savetom.

A šta ako ne urade ništa, ako se ovaj trend nastavi?

Mi ćemo učiniti sve da se to ne ponavlja, sve što je u našoj moći i sve što je naš instrumentarij mi ćemo upotrebiti da se to suzbije i da nestane kao obrazac ponašanja.

Ali opet upadamo u paradoks spoljne politike koju, eto, i vi sprovodite jer Srbija ide ka EU. Sad imamo neki spor sa Hrvatima gde smo mi strana koja trpi, trebalo bi da reagujemo, a sutra će Hrvatska odlučivati o tome da li će da nam počnu pregovori, da li ćemo zatvoriti ovo poglavlje, otvoriti sledeće.

Vi mislite da ćemo mi stvarno podleći ucenama ako do njih uopšte dođe?

Pitam.

Ja ne mogu da zamislim tu situaciju, ali stvarno ne mogu da je zamislim, da nama isporuče ucene i da mi sad to ispunimo i onda srećni i veseli da uđemo u EU.

Pa prihvatili smo za cigarete iz Rovinja. Zar to nije bila ucena, ili kako biste to nazvali?

Možda ima tu neko obrazloženje koje ja dublje ne poznajem, ne znam podrobnije taj problem, ali postoji neko obrazloženje koje bi mogao da da ministar Ljajić ili oni koji se time bave, ja sam razumeo da to nije tako jednostrano… Kad se rasprava povela u vladi, vrlo se ozbiljno o tome razgovaralo. Na kraju je bio zaključak da to nije jednostrana koncesija, nego da ima i nekih kompenzacija. Ja sam u uverenju da mi nismo činili to jednostrano i da ova vlada nije bila kapitulantska u tom smislu.

A kako komentarišete odsustvo javne osude evropskih zvaničnika za ovo što se dešava u Hrvatskoj od ćirilice, parola na stadionima, a lupane su i table na našim konzulatima?

Ja znam da su oni intervenisali. Više bih voleo i da su to javno činili, i to smo mi i tražili. Međutim, na njima je odluka. Oni procenjuju isto tako suvereno kako će se prema kome ponašati. Mi ne možemo nikog naterati na nešto, ali mi radimo, mi smo kod svakog intervenisali, prišli smo, objasnili slučaj i naišli na razumevanje. Ja sam uveren da je u Zagrebu bilo intervencija i da su hrvatski predstavnici u nekim prestonicama razgovarali o tome.

Da li ste vi konkretno negde razgovarali sa nekim, sa drugim ambasadorima evropskih zemalja u Beogradu?

Sa bezbroj njih.

I kako su reagovali, šta su vam rekli?

Sa razumevanjem, shvataju da smo mi potpuno u pravu.

Da li sledi neka akcija iz tog razumevanja, da li su intervenisali kod Hrvata?

Ja stvarno ne mogu da idem sa njima pa da to proveravam, ali sam uveren da su intervenisali. Sasvim sam siguran da su intervenisali.

Turska?

Ono što je Erdogan rekao, to se može karakterisati na svakakve načine, samo se ne može okarakterisati kao prijateljstvo, što turski zvaničnici inače izražavaju nama u direktnim kontaktima. Mi smo sasvim jasno stavili do znanja šta mislimo o takvom ponašanju i nije usledilo ono što smo mi očekivali da može uslediti…

Izvinjenje.

Izražavano je, ali po meni nedovoljno.

Rekli su da je greška u prevodu.

Nedovoljno je izražavano žaljenje što je „greška u prevodu“… Mislim da to nije bilo ono što je trebalo da usledi. Dakle, šta se desilo? Turska je inače bila jako angažovana u promociji te, kako je oni vide, države Kosovo. Mi smo im vrlo jasno, bez ikakvog uvijanja govorili da prekinu sa tim. Očigledno, nisu…  Znači, ne možemo se pretvarati da je sve divno i krasno i da smo prijatelji kada jedna strana ne čini prijateljske gestove.

I kako će se sad ova situacija razrešiti?

Videćemo, nije sada na nama, nismo mi vređali Tursku. Nisam ja otišao u Carigrad pa rekao, ovo je Grčka, ili, ovde je pao jedan srpski imperator na zidinama kad ih je branio. Nisam nikakve stvari u tom smislu izjavljivao, niti bi mi palo na pamet jer je to nepristojno na kraju krajeva. Tako da znamo odakle je krenulo i sada, videćemo.

Koliko je naša spoljnopolitička pozicija jača sada, početkom izgradnje „Južnog toka“ i jačanjem Rusije na raznim drugim poljima?

Naravno da je ojačana. To je stvar koja je od kapitalnog, strateškog značaja za Srbiju i dobro je da je to sve išlo kao što je i planirano, i siguran sam da naše veze sa Rusijom treba da budu najbolje moguće u svakom smislu i ja ne znam za period kad su bile tako dobre veze. Stvarno ne znam, a 35 godina sam u diplomatiji.

Da li nam to jača poziciju u pregovorima sa EU?

Ja to doživljavam kao plus, naravno. I jednog dana kad budemo u EU, i onda ćemo imati, siguran sam, izuzetno dobre odnose sa Rusijom.

Ali moraćemo da ukinemo Sporazum o bescarinskom izvozu u Rusiju.

To će sad da ide u nekom procesu, ne znam kako će se to konkretizovati. Postoje raznorazni izuzeci. Ni u EU nije ista pozicija, recimo Irske u vezi sa ribarstvom, i Mađarske. To je sad jedna ogromna familija pa, ko se kako dogovori. Neću da previše upotrebljavam maštu u tom smislu. Nama je naš odnos sa Rusijom od kapitalnog značaja i mogu da vas uverim da po svim pokazateljima danas mi sa Rusijom imamo najbolje moguće odnose i bolje nego što smo ikad imali.

Kažete, odnosi sa Rusima su izvanredni. Da li su sa nekom, bilo kojom članicom EU bar približno toliko dobri bilateralni odnosi?

Ne možete praviti veštačku paralelu, jer su to različite zemlje, različite istorije. Ja imam fantastičan odnos, recimo, sa Finskom, sa finskim ministrom. Finska nam pomaže u raznoraznim pravcima, Finska ustaje i govori najlepše stvari o Srbiji.

Finska je priznala Kosovo.

Jeste priznala Kosovo, i posle tog priznanja, sa nama gleda da ima najbolje moguće odnose.

O ostatku Srbije imaju divno mišljenje…

To vam je tako i jednostavno to vam je realnost, i oni sada sa nama imaju bezbroj projekata i stvarno se oseća pomoć. Ili Norveška, koja je dala ne znam koliko miliona za Dečane… To nisu beznačajne stvari. Ima zemalja koje su i prijateljske. Neke su priznale Kosovo kao državu i mi im to zameramo i oni to znaju.

Da li su nam to prijatelji?

Ne možemo mi sada da naše želje pretočimo u stvarnost, a morate da živite, morate da pravite iz onoga što imate najbolju moguću mešavinu i recept, i to je tako u životu.

Mi nećemo odustati od svojih interesa nikada, dok smo živi, apsolutno nećemo. Mi samo imamo različita tumačenja o tome kako se štite interesi i tu sada imate jednu lepezu na našoj javnoj sceni od, ne znam, pogleda da treba prekinuti sa svima do neke, da kažem, mizerne snishodljivosti. Znači, mi treba da radimo ono što je u datim uslovima najprofitabilnije, najbolje za Srbiju. Ja to jedino tako vidim.

SID 

Obnavljate SID, Službu za istraživanje i dokumentaciju.

Hoću da obnovimo SID zato što nam je on potreban, preko nam je potreban. On je formalno ukinut, još 2008.

Ko ga je ukinuo, Vuk Jeremić?

Jeremić je tada bio ministar. Ne znam koliko je on uticao na to, nisam se raspitivao, ali znam dok sam bio napolju, kad su ukinuli, da sam stvarno bio zaprepašćen.

Jesu li se sami setili toga, ili im je neko rekao?

To njih pitajte.

Postoji li ozbiljna država u svetu čije ministarstvo spoljnih poslova nema takvu službu?

Ne.

Hrvatska tužba 

Koliko smo pripremljeni za proces pred MSP-om povodom hrvatske tužbe za genocid?

Imamo tim koji smo imenovali, ima tu i stranaca. Imamo, po onome što sam ja izveštavan, argumentaciju koja je neoboriva. Neću dalje da ulazim u komentarisanje, jer sam svima poslao upozorenje da pazimo šta govorimo o tome jer Međunarodni sud pravde ima neka svoja pravila.

U svakom slučaju, mi smo se spremili, idemo. Mislili smo da će Hrvati imati snage da odustanu od tužbe, jer smo bili uverenja da je to u zajedničkom interesu. Očigledno da oni nisu odustali. Ja sam ne znam koliko puta sam rekao svojim hrvatskim sagovornicima, vi ste tužili, odustanite i mi ćemo da odustanemo. Ja čak mislim da oni imaju mnogo veći problem nego mi.

Da li vas plaši scenario da EU od nas zatraži da jednostrano povučemo tužbu protiv Hrvatske?

To stvarno ne dolazi u obzir, mislim da je svako razmišljanje u tom pravcu apsurdno i neozbiljno.

Moram da se vratim na onaj primer sa cigaretama, gde je Evropska komisija stala na stranu Hrvatske.

Možda neka druga vlada može tako nešto da uradi, ali ova ne. Ne dao Bog.

[/restrictedarea]