„Dobra vakta ko obraza nema“

VODEĆI LINGVISTI OPTUŽUJU SRPSKU DRŽAVU DA OBOGALJUJE SRPSKI JEZIK I ZATIRE ĆIRILICU /DRUGI DEO

Piše JOVO BAJIĆ

Šta je o teškim posledicama dugogodišnje nebrige za zvanični jezik i pismo, o opštoj funkcionalnoj  nepismenosti nacije i zabrinjavajućem položaju u kome se danas nalaze srpski jezik i ćirilica  rečeno i zaključeno u raspravi  održanoj krajem oktobra u SANU

Stanje u kome se već duže vreme nalaze srpski jezik i ćirilica navelo je srpske lingviste da se 28. oktobra okupe u zdanju Srpske akademije nauka i umetnosti u Knez Mihailovoj 35 u Beogradu da razgovaraju o jeziku i predlože rešenja kako bi se izašlo iz velike krize. Naučni skup „Srpski jezik i aktuelna pitanja jezičke politike“ organizovale su najznačajnije jezičke institucije: Odeljenje jezika i književnosti SANU, Odbor za standardizaciju srpskog jezika, Institut za srpski jezik SANU i Fond „Đorđe Zečević“ za unapređenje ćirilice koji deluje pri Srpskoj akademiji nauka. U pripremama za skup učestvovali su i Akademija nauka i umetnosti Republike Srpske, Matica srpska i Srpska književna zadruga.

 

ZNANJE „STRUČNJAKA“ Posebno je dramatično stanje na filološkim fakultetima gde se izučavaju strani jezici i odakle izlaze stručnjaci koji funkcionalno ne znaju srpski jezik, koji nisu sposobni da prevode na srpski, da izbegnu rogobatne rečenice sa rečeničnim konstrukcijama jezika sa kojih prevode. Reč je, dakle, o nepotpunim stručnjacima, a to je zato što kao predmet nisu imali srpski jezik. Osim na Filološkom fakultetu u Beogradu. Slično je i u drugim univerzitetskim gradovima. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu studiraju se nastavni predmeti koje će budući profesori učenicima predavati na srpskom jeziku, a na fakultetu ne postoji predmet srpski jezik. Taj nedostatak  u visokom obrazovanju, što pomalo začuđuje, više se oseća na vannastavnim fakultetima, gde se uviđa da se seminarski, diplomski  i magistarski radovi, čak i doktorske disertacije pišu na lošem srpskom jeziku, pa se i na takvim fakultetima čuju mišljenja da bi bilo neophodno uvesti novi predmet – srpski jezik.

Kada je tako u našim srednjim školama i na fakultetima, šta onda reći o zahtevu, koji inače važi u evropskim zemljama, da se i od stranaca koji stiču srpsko državljanstvo zahteva osnovno poznavanje srpskog jezika i pisma. Dopunjenim ili novim Zakonom o službenom jeziku i pismu, kako upozorava akademik Predrag Piper, „trebalo bi predvideti da je uslov za dobijanje državljanstva Republike Srbije vladanje službenim jezikom i pismom na nivou koji utvrđuje lingvistička institucija u čijoj bi to bilo nadležnosti. Da bi se to moglo ostvariti, potrebno je pokrenuti projekat izrade odgovarajuće normativističke lingvodidaktičke literature, kao, na primer, u Nemačkoj, gde postoji Standartwerk zur deutschen Sprache, ili u Velikoj Britaniji, gde postoji edicija Standard Reference Books, koja obuhvata i lingvistička izdanja“.

 

[restrictedarea]

SMUTNA VREMENA ZA LEKTORE O, takođe, bolnoj temi, lektoratima srpskoga jezika, govorila je docent dr Vesna Krajišnik. Iz njenog izlaganja saznali smo da u Vladi Srbije, u njenim ministarstvima nema nijednog mesta na kome bi se mogao dobiti podatak o broju lektora, a da bi se dobili takvi podaci, trebalo je obaviti pravo istraživanje.  Smutna vremena nastala su kada je srpske lektorate u svetu preuzelo Ministarstvo za obrazovanje. U vreme postojanja jugoslovenske države srpski jezik se izučavao na 150 katedri, gde je bilo 47 lektorata i petnaest gostujućih profesora. Lektorati su postojali na svim kontinentima. Samo u Francuskoj srpski se predavao na jedanaest univerziteta gde je  radilo osamnaest lektora. A tamo slani najbolji stručnjaci. Onda dolazi potiskivanje srpskog jezika, preotimanje katedri. Naša država se nije time bavila, a nemar je opravdavan nestašicom novca. Republika Hrvatska za lektore ima novca. Danas Hrvatska ima 36 lektorata u svetu i dva centra za  hrvatske studije u Australiji (na ovom kontinentu se inače ne uči srpski jezik). Hrvatske lektorate finansira Ministarstvo znanosti, a pored toga hrvatska država u potpunosti ili delimično finansira još 30 samostalnih lektorata, ukupno, dakle, 66 lektorata hrvatskog jezika.  Srpski jezik se danas izučava u 35 zemalja. Početkom prošle godine Srbija je imala 27 lektorata i 15 gostujućih profesora. U međuvremenu su dva lektorata zatvorena. U poslednjih deset godina izgubili smo lektorate u šest zemalja, a otvoreni su novi u Belorusiji i Ukrajini. Ministarstvo prosvete podržava samo 19 lektorata. Moramo podsetiti da su naši lektori toliko loše plaćeni, da tako, živeći i radeći u stranim zemljama, predstavljaju jednu vrstu socijalnih slučajeva.  A šta reći o lektorskoj službi u Srbiji, gde je u sredstvima informisanja, izdavačkim kućama ukinuta lektorska služba i gde se takođe masovno radi po već pomenutim „pravilima babe Smiljane“?

 

TEŠKO U INSTITUTIMA O stanju u Institutu za srpski jezik SANU govorio je prof. dr Sreto Tanasić, direktor. U Institutu je značajno popravljena kadrovska situacija. Ali, „zbog nerazrešenih pitanja u vezi sa školovanjem kadrova pri prelasku na bolonjski sistem, danas je pred naučnim institutima i drugim naučnim institucijama, kao što je, na primer, i Matica srpska, veliki problem školovanja na doktorskim studijama, jer država nije nedvosmisleno rešila pitanja školovanja, odnosno ko snosi troškove školovanja. Ni saradnici, niti instituti ne dobijaju za to potrebna sredstva koja su za njih velika. Takođe, potrebno bi bilo da se obezbedi stabilno finansiranje publikacija koje su u funkciji predstavljanja rezultata rada naučnih institucija od nacionalnog značaja. Bez toga gotovo da rezultati i nemaju svoju vrednost.

Finansiranje instituta u kojima se izučavaju nacionalne discipline je neadekvatno, preko projekata, gde su naučnici stalno u položaju honoraraca, gde se svakih nekoliko godina ide na konkurse kao da se polazi ispočetka. Zato se kao prioritetni zadatak postavlja prelazak na budžetsko finansiranje Instituta za srpski jezik SANU i obezbeđivanje stabilnog poslovanja kako bi mogao ispunjavati svoje programske zadatke, a time biti i državi na usluzi kod rešavanja pitanja u vezi sa statusom nacionalnog jezika. Danas Institut za srpski jezik SANU radi u nepodnošljivo teškim uslovima. Institucija koja je uspešno izvršavala svoje programske zadatke neminovno će početi da zaostaje u tome pogledu ukoliko ne budu otklonjene ove prepreke“.

 

PISMO U TRAGIČNOM STANJU Srpsko nacionalno pismo u tragičnom je stanju, o čemu smo se mogli uveriti na minulom beogradskom Sajmu knjiga. Da nije bilo štandova Srpske pravoslavne crkve, ćirilične knjige bi se mogle svećom tražiti. Bilo je dosta beogradskih izdavača na čijim štandovima nije bilo nijednog ćiriličnog naslova. Zato raduje činjenica da su se na štandu Irana našle knjige prevedene sa persijskog jezika, štampane ćirilicom. „Srbi su“, kao kaže Miloš Kovačević, „jedini narod na svetu kome je bilo zabranjeno njegovo nacionalno pismo u svim oblicima upotrebe i na svim prostorima. Učinila je to Austrougarska, posle sarajevskog atentata 1914. godine. Austrougarska je tada zabranila upotrebu ćirilice, i u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i u Srbiji. Zar to dovoljno ne govori, zapravo, da je ćirilica određena kao suštinski elemenat srpskog nacionalnog identiteta. Ako se mi toga elementa odričemo, onda se odričemo na neki način i samih sebe, odričemo se, u prvom redu, onoga što nas je činilo onakvim kakvi smo sami sebe smatrali i kakvim nas je svet smatrao. Ako se ne vratimo srpskom jeziku i ćirilici, onda će nas svet, zapravo, svrstati u kategoriju naroda koji gubi vlastiti identitet i postaje samo jedan šraf u svetskim globalizacijskim procesima. Tako to biva kada se ukinu glavni temelji nacionalnog identiteta. A glavni temelj su jezik i pismo“.

Stanje srpskog jezika u državama koje su nastale raspadom bivše Jugoslavije je tragično. Tamo se, kako je dr Milorad Pupovac, profesor Zagrebačkog sveučilišta, izneo u svom saopštenju „Jezične ideologije, jezične politike i proizvodnje netolerancije u postjugoslovenskim zemljama“, događa da pojedini „politički identiteti“ stvaraju „jezičke identitete“ i da privatne jezike  pretvaraju u jezike ideologije, a onda ih nameću kao javne jezike. Ovde je na sceni proizvođenje jezika u nejezik, i proizvođenje nejezika u jezik.

 

…KO OBRAZA NEMA Slično se događa u Bosni i Hercegovini sa bošnjačkim, odnosno bosanskim jezikom. O tome je govorio akademik Slobodan Remetić: „Bošnjaci su stigli do crte koja čuva od zaborava onu izreku: ‘Dobra vakta ko obraza nema’. Izostala je obećana ekspertiza pravnika u vezi sa toliko puta pominjanim korišćenim tobožnjim pravom naroda na vlastito ime jezika, što se ne pominje u međunarodnim dokumentima. A to pseudopravo izmislili su hrvatski filolozi 1967. godine u Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskog jezika, a drugi nisu proveravali njegovu pravnu utemeljenost koja govori da jedino srpski, u okviru pominjane poliglosije ne samo faktički nego i pravno ima status lingvističkog jezika… Sve je agresivniji bošnjački filološki, ideološki program u kome subjektivno-emocionalni, simbolički i politički kvazikriterijumi dominiraju nad objektivno-naučnim lingvističkim. Tome takozvanom bosanskom jeziku, dobijenom kao i u slučaju hrvatskog jezika, prostim preimenovanjem književno-jezičkog idioma, koji je za potrebe srpskog naroda polovinom devetnaestoga veka reformisao Vuk Karadžić. Groziničavo se, ne prezajući ni od čega, traže i nalaze dokazi  ‘kontinuiteta od početka slovenske pismenosti na tlu srednjovekovne Bosne i srednjovekovnoga Huma’. To je za Bošnjake jedini domaći autohtoni jezički izraz, dok su ona dva – srpski i hrvatski,  uneseni iz njihovih matičnih centara. Praktične aktivnosti bošnjačkih institucija i pojedinaca koje sa naukom o jeziku nemaju skoro nikakve veze, osim namere da se bave jezikom, ne prate odgovarajući koraci srpske strane.  Globalno posmatrano, moglo bi se reći da je u Bosni i Hercegovini ugrožen srpski jezik. Jer Srbija i Republika Srpska ne shvataju ili ne pokazuju da je spor o jeziku važan ne samo za srpsku kulturu nego i za opstanak srpskog naroda“.

„U Crnoj Gori je u poslednjoj deceniji izvršeno nasilje nad naukom, nad jezičkom istinom, nad istorijskim kontinuitetom i nasleđem“ – rekla je prof. dr Jelica Stojanović u svom izlaganju „Aktuelni procesi u vezi sa pismom i jezikom u Crnoj Gori“. „Ćirilica je svedena na najmanju moguću meru. U vaspitanju i obrazovanju srpski jezik je potpuno marginalizovan sa težnjom da se sasvim izostavi. To se reflektovalo u mnogim sferama, u Ustavu i zakonodavstvu, promenom Ustava i zakonskih akata, pokušajem nove standardizacije srpskog jezika, preimenovanjem srpskog jezika, pokušajem da se na javnoj sceni Crne Gore kao i u vaspitanju i obrazovanju srpski jezik potisne, izostavi, zaobiđe, zabrani i prećuti. Posledica svega toga je diskriminacija srpskoga jezika i govornika srpskog jezika, krivotvorenje istorije književno-jezičkog nasleđa. Tako u poslednje dve decenije neverovatnom brzinom dolazi do promena u odnosu na srpski jezik i jezičku politiku. Procesi su, naravno, tekli sukcesivno, počev od Hrvatske preko Bosne i Hercegovine do Crne Gore, na sličan način kao političko-ideološki ili nacionalno-državni projekti“.

 

BRUTALNA TORTURA NA KOSMETU Šta tek reći o srpskom jeziku na Kosovu i Metohiji? O tome je svedočila dr Mitra Reljić koja je rekla da su oni koji na Kosovu i Metohiji govore srpski izloženi najbrutalnijoj torturi, gde je smanjivanje broja onih koji govore srpski srazmeran smanjenju teritorije na kojoj žive, gde je prisutno funkcionalno-komunikacijsko sužavanje i jezičko zagađivanje na svim nivoima, te uništavanje pisanog nasleđa srpskog jezika. Sve je to proticalo kao da se ništa ne dešava, uz pomodni diskurs o multikulturalizmu i multijezičnosti. U to se uključio najveći broj stručnjaka kosmopolitske provenijencije, a tu su i domaći lingvisti, dosledni zagovornici interkulturalizma koje „sve rane belog sveta bole“.  Da li zato što u periodu stigmatizovanja srpskog naroda to ne bi bilo unosno, ili što ih je sudbina Srba sa Kosova najmanje zanimala, nisu ni pokušali da ukažu na problem kosmetske „jezičke politike“ koji je nudio izobilje građe upravo iz njihovog naučnog domena. Česta je praksa zapadnih usrećitelja sveta da vlastite misionarske aktivnosti snabdevaju raznoraznim pisanim dokumentima, tek deklarativnog karaktera. To je legalizacija nepočinstva svake vrste, što je na Kosmetu došlo do punog izražaja. Tako se i dešava, da uprkos uredbama i zakonima, u kojima se propisuje ravnopravna upotreba srpskog i albanskog jezika, u prisustvu donosilaca tih akata, prvo UMNIK-a, a potom i drugih struktura vlasti pod kontrolom protektora, srpski jezik umesto da služi komunikaciji postaje sredstvo identifikacije ljudi s ciljem kidnapovanja, izgona i ubijanja. Srećni su bili oni koji su naišli na ekstremiste spremne  da im poštede život ukoliko plate kaznu za javnu upotrebu srpskog jezika, naravno ukoliko im se u džepu zatekao traženi novčani iznos.

Prof. dr Mihaj Radan, Srbin iz Rumunije, profesor slavistike na Temišvarskom univerzitetu, ukazao je na proces  odumiranja Srba u Rumuniji, o kojima, kao ni o ostalim sunarodnicima u rasejanju, država Srbija ne vodi dovoljnu brigu, ne obezbeđuje lektore, nastavnike i udžbenike.

Sve žalopojke koje su se čule pod krovom zdanja Srpske akademije nauka i umetnosti lingvisti su pretočili u zaključke koje  će uputiti Vladi Srbije i njenim ministarstvima. Ovaj akt potpisali su akademici Predrag Piper i Ivan Klajn i prof. dr Sreto Tanasić.  Lingvisti su takođe odlučili da jednom godišnje organizuju ovakve skupove.

ŠARENILO REŠENJA

Prilikom predstojećih priprema izmene ili donošenja novog Zakona o zvaničnom jeziku i pismu Republike Srbije mogla bi se koristiti rešenja drugih zemalja. Kako su to pitanje rešavale pojedine zemlje Evropske unije, govorio je dr Miloš Luković:

„Ne postoje pravno obavezujući međunarodni standardi  koji bi nalagali  način uređivanja upotrebe jezika matičnog naroda u jednoj državi. Takvog standarda nema ni u okvirima Evropske unije. Stoga postoji šarenilo rešenja i među državama članicama Evropske unije“.

Zakon o upotrebi zvaničnog jezika donet je u Francuskoj 1994,  u Poljskoj i Letoniji 1999. godine, u Litvaniji i Slovačkoj 1995. U Finskoj takođe postoji poseban Zakon o jeziku iz 2003. godine. Italija nema poseban zakon o italijanskom jeziku, ali se u Zakonu o zaštiti istorijskih jezičkih manjina iz 1999. godine utvrđuje i to, već u prvom članu gde se kaže da je zvanični jezik Republike Italije – italijanski. 

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *