Чик се брани ако смеш, Србине

Пише Миодраг Зарковић

Премеравање насилништва у српском друштву некако се увек заврши на навијачима, ултрадесничарима и ратним злочинцима. Тако је и последњих неколико седмица – током којих је наново подигнута галама о наводним неиздржљивим количинама насиља у Србији, као и последицама које то наводно насиље неизоставно носи са собом – овдашњим телевизијама и новинским ступцима продефиловало на десетине зналаца који су милионити пут утврдили градиво, тј. подсетили нас на то да су побројани насилници у ствари главни (можда и једини) разлог због којег Србија већ није доспела до Европске уније и тамошњег благостања.

Једино освежење у тој халабуци јесте самозвани уметник, репер Марко Шелић Марчело, вероватно настао укрштањем Биљане Србљановић и Милована Дрецуна: образован је на њу, духовит на њега, а скроман и политичан на обоје. Марчело је, почетком новембра, избацио своју нову песму „Пегла“, која, како радо појашњава, говори о „зачараном кругу насиља“. Тај „зачарани круг“ Марчело описује кроз судбину једног београдског клинца, Дарко му је име, који је на почетку жртва насиља, а на крају извршилац истог – све проткано Дарковим срљањем у екстремни национализам, шовинизам, клерикализам… Једном речју, у фашизам.

У данашњој Србији, бављење суновратом омладине у фашизам јесте пречица до утицајних гласила, која су се сада спремно ставила на располагање Марчелу, као што су се и до сада увек стављала на располагање свакоме ко би наклапао на исту тему.

 

„То си ти“ Најпре, за оне који још нису имали прилике да се упознају са Марчеловом песмом „Пегла“, да је пренесемо у целини:

„Дарко има десет година и нема ужину за време одмора. / Његови немају посла, он има 30 кила с књигама. / Књиге су сад ван ранца, прљаве у блату и барама. / Јер, пошто нема џепарца, Дарка туку дечаци с кајлама. / Бездушни грохот док ваздушним ђоном обојица газе га. / Неке цуре добацују кикот, он се тихо грчи израњаван. / Жали што није к’о ћале што пребија свакога по кафанама. / Што је слаб и мора да ћути, јер мушко не сме да буде њањавац. / Тог дана га је спасао један дебели пегави клиња. / Мало старији, вероватно из средње што је ту поред била. / Разјурио она два клинца, стао на његову страну, / и то је једини пут кад је неко био добар према Дарку.

Дарко има седамнаест, напуцан је и сви сад зову га Пегла. / Има треш трешу, има нај најке и рамена широка к’о регал. / Има бес бесвести, очи очинске, јед једнак к’о некад. / И зна да бије за ћирилицу, али пише спојено незнам. / Он мрзи Хрвате, чуо да треба – у песми омиљеног бенда. / Он мрзи педере – рекла му црква и добри пастир Качавенда. / Он воли свој народ, воли Косово и живот би дао за њега, / али зове прљавом сељачином свакога ко није из БГ-а. / Пегла је спреман на све да уђе у тим. / Да га схвате озбиљно баш сви. Да и он буде један од њих, јер / не жели да гледа како тоне му земља и да на то буде јебено тих. / Искривиће од батина сваког ко је крив. / Али – мораће да докаже колико је одан. / У ранцу има бакљу, заставу, два ножа. / У парку је ноћ, у ноћи је парка, / У парку је тип, личи на педераша. / Ако га оломи, биће кулијана: / Примиће га у екипу хулигана. / Види на шта личи, сигурно је фегет! / Ма јеб’о тучу, боље нож у бубрег. / Ајмо, Пегла, то, убоди га! / Ево, пада! Сад! Заскочи га! / Убоди опет, убоди педера! / За цркву, за Бога… живела Србија! / Види како плаче, бре, пичка пегава!

… чек, стани… па то је он… онај из школскога…

Пегли дрхти усна, дрхти рука, док момак кркља. / Те очи, сва та питања у њима, тај ужас… / Пегла не може да гледа, Пегла мучи се да дише. / Пегла напипава руком камен и смрска му лице.

Где је сад Бог, Пегла, када видиш око што цури, / када видиш сву крв што шикља, када нема масе да дивља? / Ко је твој бог, Пегла, за кога радиш то све? / Је л’ сад боље твојој земљи? Како то да си сам и нем? / Како то сада никог нема? Само ти и комадићи меса / на длану, образу, челу. На души, коју више немаш. / Гледај га, гледај, Пегла. Знај, и он тебе гледа / мртвим оком с друге стране, да знаш, да памтиш, / шта год мислиш сад да си – то око, тај вир, / то си ти.“

Права трагедија

[restrictedarea]

Наравно да је Марчелова песма доказ једне истинске трагедије, додуше, не оне коју описује отужно недаровити аутор: трагедија се огледа у томе да се друштво, којим су не тако давно одзвањали стихови Бранимира Штулића и Боре Ђорђевића, данас бави оваквим будаластим, приземним изливима лажног бунтовништва и изопачене савести. У ствари, не само бави, већ им се и диви, судећи по Зорану Кесићу, водитељу са Б92 (духовитом таман колико је и Марчело поетичан) који је у своју емисију недавно позвао управо Марчела и тамо му поставио следеће питање:

„Да ли је моја реакција након првог слушања ове песме, у виду убрзаног рада срца, заиста, и потпуног најежења коже, очекивана и нормална? Заиста, ово што сам рекао, мислим.“

„Хвала. Хвала и извини. Па, ја се надам да јесте, зато што би требало да такве теме изазивају неку грозоморну реакцију“, скромно му је узвратио Марчело.

Једнако скроман Марчело је био и протеклог викенда, дајући интервју за „Радио Слободну Европу“, где се залетео чак и на поимање издаје:

„Ти можеш да ућуткаш било ког саговорника чије ти се мишљење не допада тако што ћеш га оптужити да је издајник. А баш бих волео да видим ко то тачно воли Србију више од мене. Али, наместила се та општа клима у којој не смеш да кажеш да је нешто у друштву лоше, јер то онда значи да те плаћа нека страна служба.“

Сама чињеница – наказна по свему што је омогућава и по свему што из ње проистиче – да је та станица посветила Марчелу толики простор, наговештава колико је Западу, као главном клесару политичких и друштвених прилика у Србији, стало до тога да насиље, а нарочито насиље према неистомишљеницима, непрестано буде предмет овдашњих јавних расправа. За ту расправу није неопходно да дотично насиље и постоји у каквом приметном обиму: медији увек могу да га измисле, мање или више уверљиво, после чега се оно прихвата као непорецива датост. Тако смо недавно имали прилике да видимо извештавање са противзаконитих локалних избора на Косову и Метохији, које је народ четири северне општине масовно бојкотовао не једном, него чак два пута – захваљујући ничим поткрепљеним утисцима које су из Косовске Митровице слали униформисани извештачи најутицајнијих гласила, раширило се веровање да су тамо некакви екстремисти вршили насиље над становништвом, односно, да су ти екстремисти једини проблем у иначе спокојној покрајини.

Наравно да оне силне камере сакупљене са разних крајева света, већ седмицама присутне у свакој митровачкој улици, нису забележиле никакав доказ наводног насиља, јер га напросто није ни било. Свеједно, саме тврдње да је насиља било послужиле су као довољан разлог да Северна Митровица буде протеклог викенда начичкана дугим цевима окупаторских војника, које, познато је, увек иду уз „поштене и слободне демократске изборе“, а да нико у Србији не буде нимало узбуђен због тога.

 

Обрачун колега Углас са реперима и медијима, о српском фашизму ових дана распредају и Владимир Вукчевић и Наташа Кандић, иначе колеге у најстрожем смислу те речи – он је тужилац за ратне злочине, што је дужност коју обавља и она, чак и дуже него он; разлика је само у томе што Вукчевића плаћамо непосредно, из буџета, док Наташу Кандић издржавамо посредно, свим оним српским главама чије погубљење оправдава њена невладина организација „Фонд за хуманитарно право“.

Вукчевић и Наташа Кандић свађају се око тога да ли је тачно да Тужилаштво за ратне злочине штити извесне припаднике српских безбедносних снага, који су деведесетих наводно чинили зверства над шиптарским цивилима на Косову и Метохији. Такве оптужбе на рачун Тужилаштва изнео је некадашњи заштићени сведок, којем је Наташа Кандић одмах дала за право – по начелу, чим неко нешто тврди против Срба, то мора да је и тачно. Вукчевић је, вероватно запрепашћен тиме да њега и Бруна Векарића ико може да криви за помагање ма ком Србину, брже боље стао да се брани, подсећајући на то против кога је све његово тужилаштво деловало минулих година.

Нико се ни у тој расправи, наравно, не бави злочинима над српским цивилима, истраживање којих такође спада у надлежност Тужилаштва, али који никада до сада нису довели и до неког судског разрешења. Штавише, Вукчевић и сарадници су учинили, или пропустили да учине, таман довољно да на слободи буду чак и они осумњичени за злочине над Србима који су у одређеном тренутку и били иза српских или неких других решетака (случајеви Ганић, Јуришић и Пурда). Да не подсећамо на то да је више од годину дана прошло откако је Бруно Векарић пред телевизијским камерама РТС-а представио спектакуларно најављеног очевица злочина шиптарских терориста над Србима који су касапљени зарад отимања органа, а да у међувремену није дошло ни до каквог помака у тој или повезаним истрагама, па „жута кућа“ остаје тек као знамење још једног некажњеног злочина над Србима.

Српски фашизам тако наставља да буде по свој прилици једини фашизам о којем се уопште сме говорити у нашем друштву.

 

Пун круг И наравно да прича о српском фашизму не би могла да буде потпуна без навијача и наводних екстремних десничара, који се скоро обавезно трпају у исти кош. Први су сада на удару због нереда на последњем фудбалском „дербију“, одиграном 2. новембра, а други због тога што су о косовским „изборима“ били јасно опредељени за бојкот истих. Првима се на силу намеће политичка позадина свега што ураде – иако се њихови изгреди, попут овог последњег, најчешће тичу само њихове „струке“, као и код навијача широм Европе – док се другима још већом силом напросто одузима ма каква политичка димензија њиховог деловања, које се, махом лажним медијским извештајима, своди на пуко хулиганство. Повика на навијаче служи да би се свако насиље представило као политичко. Повика на екстремисте служи да би се свако политичко деловање изван дозвољеног сврстало у насиље.

(И наравно да се у тој повици упадљиво прескаче случај Бриса Татона, односно, чињеница да десетак младића робија по пресуди за тешко убиство, иако један од њих чак није био ни присутан на попришту туче, док остали по свему судећи нису ни пипнули Татона – то је неправда коју овдашњи душебрижници и њихови репери увек заобиђу.)

Тако је бајка о српском насилништву и фашизму описала, што би рекао Марчело, пун „зачарани круг“. Петог октобра је Запад хушкао навијаче и „екстремисте“ како би са власти збацили Ивицу Дачића и Александра Вучића. Данас тај исти Запад поздравља Дачића и Вучића када најављују и спроводе мере чисте репресије над навијачима и „екстремистима“ (исте оне мере које су преузели од претходног, Тадићевог режима). У оба случаја, радило се и ради се о гушењу било какве могућности да Срби у догледној будућности посегну за отпором или, не дај Боже, самоодбраном.

Ко год заговара самоодбрану Срба и Србије, има да заврши или у затвору, или на потерници Тужилаштва за ратне злочине (и „Фонда за хуманитарно право“) или, још горе, у Марчеловој песми. То је образац из кога српско друштво никако да се искобеља у овом веку, и на којем јашу једна за другом владајуће поставе наше политичке позорнице. То је образац из кога нам западни „пријатељи“ никако не дозвољавају да изађемо.

То је, на крају крајева, образац у којем ћемо остати заглављени све док будемо од Западних „пријатеља“ тражили дозволу да га напустимо.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Da imaju posla niko od te dece nebi bio na ulici. Deca su nam vredna samo im treba dati sansu. Kazu drzava je los poslodavac. To nije tacno, losi su oni koji tu drzavu vode. Nasa sreca sto su smenljivi. Kakav interes imaju ,,svapski investitori,, da grade drzavu Srbiju a do sada su je samo rusili. Tu nesto nije u redu…

  2. Nasilja zaista jeste vise nego ranije, cak i u poredjenju sa ’90, a pogotovo u poredjenju sa komunistickim periodom. Nije vise samo nasilja, vec i kriminasla u svakom drugom smislu.
    Nasilje, huliganstvo, tuca na utakmicama, pa i uopste fizicko nasilje nad slabijim od sebe treba adekvatno kazniti. Za nasilje nad drugim navijacima, svakog takvog poslati u vojsku, umesto u zatvor. Ovi mladi muskarci su vise nego ocigledno zeljni vojske, zato se tako i ponasaju. Puni su muske energije sto je dobro samo ako moze da se podnese bez stetnih posledica po druge, a tu energiju treba nauciti nositi. Za to im treba autoritet koji oni nemaju, pa se uplicu u nasilne aktivnosti. Dok je postojala vojska da im nametne disciplinu i autoritet, drustvo je bilo drugacije. Nemam nista protiv profesionalizacije, vojsku ne treba svima naturati vec samo ovakvim tipovima. A da sad policija napravi analizu biografija uhapsenih i/ilioptuzenih po tom pitanju, zaprepastili biste se koliko njih je sluzilo civilno. A na stadionu i na ulicama se “segace”, provociraju, kao oni su nekakve toboznje “muskarcine”. A precutkuju da su kuvali kafice i peglali (ili cak ni to nisu bili sposobni da urade) umesto sluzenja svojoj domovini, zbog koje se toliko busaju u grudi.

  3. Kada budemo uspeli da se otrgnemo omce koju nam je navukao na glavu narod koji je najvise stradao u istoriji. Shvatice oni koji znaju istoriju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *