Šovinizam iz uvoza

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Sve napetiji međuetnički odnosi, kako je u više navrata upozoravao predsednik Vladimir Putin, mogu potencijalno dovesti do raspada Rusije, u kojoj žive milioni imigranata iz bivšeg SSSR-a

Posle ubistva 25-godišnjeg Moskovljanina Jegora Šćerbakova, 10. oktobra u prestoničkom naselju Birjuljovo, na ruskoj društveno-političkoj sceni buknuli su novi problemi, ovog puta vezani za ispoljavanje nacionalizma, odnosno šovinizma. Za surovo ubistvo (nožem) ruskog mladića optužen je Orhan Zejnalov, državljanin Azerbejdžana, koji već desetak godina živi ilegalno u Rusiji. U velikoj, spektakularnoj akciji ruskog Ministarstva unutrašnjih poslova i uz angažovanje Federalne službe bezbednosti Zejnalov je priveden pet dana kasnije, ali je šteta već bila učinjena. Samo dva dana pre hapšenja, oko hiljadu Rusa, pripadnika nacionalističkih pokreta, priredilo je akciju koju su zapadni mediji nazvali pogromom. Pod kapuljačama i naoružani kamenicama, razorili su veliko pijačno skladište u Birjuljovu koje je pripadalo jednom Azerbejdžancu i gde je radio veliki broj njegovih sunarodnika, uključujući i samog Zejnalova.

FILMSKA POTERA Zejnalov je ubrzo uhapšen, nedaleko od gradića Kolomne, koji se nalazi stotinak kilometara jugoistočno od Moskve. Njega su specijalci odmah helikopterom prebacili u Moskvu, u ulicu Petrovka broj 38, u glavnu zgradu moskovske policije. Doveden je pravo pred noge ministra unutrašnjih poslova Vladimira Kolokoljceva, koji ga je, kako su objasnili ruski novinari, „pogledao u oči“. Bila je to efektna završnica petodnevne istrage i prave filmske potere za Zejnalovim, koga je, kako se naknadno ispostavilo, „otkucala“ upravo azerbejdžanska dijaspora. Sama ta činjenica jasno pokazuje da je etnički kriminal veoma rasprostranjen u Rusiji i da starešine nacionalnih zajednica prikrivaju informacije o brojnim krivičnim delima. To je pak još jedan argument koji doliva ulje na vatru u sve napetijim međuetničkim odnosima. A sve to, kako je u više navrata upozoravao i predsednik Vladimir Putin, može potencijalno dovesti i do raspada Rusije. Da li se u ovim dešavanjima može nazreti i „spoljni trag“? I kome najviše odgovaraju opasna etnička trvenja i nemiri u Rusiji?
Iako su zapadni analitičari najednom živnuli, pronašavši još jedan izvor već pomalo presahle antiputinske inspiracije, utrkujući se ko će bolje i slikovitije da opiše i osudi „pogrom“ Azerbejdžanaca, realna slika daleko je od jednostavne crno-bele predstave. Relevantne procene ukazuju da u Moskvi već sada živi oko milion Azerbejdžanaca (zvanično ih je tek oko 60.000) i mnogi nemaju dozvolu boravka. To je samo trećina od ukupnog broja Azerbejdžanaca u Rusiji, što je dramatičan podatak, ako se ima u vidu da je to samo jedan od naroda koji rado imigriraju u najveću zemlju sveta. Osim „domaćih“ Dagestanaca, Čečena, Osetina, tu su i milioni stranaca, među kojima su najbrojniji upravo Azerbejdžanci, Kirgizi, Tadžici, Uzbeci, Kinezi, Vijetnamci i mnogi drugi. Vrlo brojna jermenska i gruzijska dijaspora izdvaja se religijskom i civilizacijskom bliskošću sa Rusima, pa sa pripadnicima ovih naroda gotovo da nema problema.
Nedavno obeležavanje Kurban Bajrama u centru Moskve, kao i nekoliko prethodnih godina, slavio je ogroman broj muslimanskih vernika, koji u molitvi na nekoliko časova blokiraju više kvadratnih kilometara najprometnijih prestoničkih ulica. Već sama predstava izaziva podozrenje, a često i proteste Moskovljana. Poslednjih godina, gradska vlast strogo je zabranila masovno ritualno žrtvovanje životinja, najčešće ovaca, po moskovskim dvorištima i ulicama, što je devedesetih godina bio uobičajen prizor čak i u neposrednoj blizini osnovnih škola. Ne slučajno, upravo ovih dana, jedna od najrasprostranjenijih parola na ruskim društvenim mrežama je: „Danas kolju ovna, sutra kolju tebe!“ Na taj način, međunacionalni odnosi dolaze do ivice pucanja – iako je poznato da Rusija, u kojoj vekovima zajedno živi više od 200 različitih naroda, može da postoji samo kao multinacionalna država.

[restrictedarea]

NAVALJNI I KAVKAZ Da „nacionalistički trag“, po svemu sudeći, vodi daleko van Rusije, najbolje se videlo i po organizaciji pokreta „Nećemo da hranimo Kavkaz“! koji je bio veoma aktivan 2011. godine – u periodu kada je Vašington svim silama radio na rušenju Putina, uoči njegove kandidature na predsedničkim izborima. Jedan od ključnih lidera pokreta bio je Aleksej Navaljni, opozicionar i prijatelj američkog ambasadora Majkla Mekfola. Ovaj proamerički političar, kandidat na nedavnim izborima za gradonačelnika Moskve, poznat je i po svojoj izjavi – „Ja sam normalni ruski nacionalista“. Ako se ide tom logikom, znači da postoje i „nenormalni ruski nacionalisti“, a to su svakako oni koji smatraju da je ideja o prestanku finansijske pomoći ruskim kavkaskim republikama – pogibeljna za Rusiju.
Među njima je, naravno, i Putin, koji objašnjava da se samo otvaranjem radnih mesta na Kavkazu može sprečiti doseljavanje tamošnjih žitelja u Moskvu i druge velike gradove. Dok, sa druge strane, nasilno proterivanje ove mlade ljude automatski regrutuje u redove ekstremnih islamskih organizacija, odnosno dovodi do toga da će se mladi Rusi ponovo naći u situaciji da sugrađane sa Kavkaza gledaju preko nišana. Ako se ratna dejstva u Rusiji obnove, raspad zemlje biće veoma teško sprečiti. Zato je pojava šovinizma i nasilne akcije prema imigrantima poslednje što ruski državni vrh želi. Kada je reč o doseljenicima iz drugih država, bivših članica SSSR-a, loš odnos prema njima, a pogotovo masovno proterivanje iz Rusije, ozbiljno bi dovelo u pitanje Putinovu politiku evroazijskih integracija.
Zato se sa velikom sigurnošću može zaključiti da najnovija eksplozija nacionalizma u Moskvi i drugim gradovima Rusije – predstavlja direktan atak na ruskog predsednika i njegovu politiku. Upravo reakcija azerbejdžanskog ambasadora u Moskvi Polada Bjulbjuloglua, na hapšenje Zejnalova i događaje u Birjuljovu, mnogo govori o posledicama koje potencijalno mogu da nastanu u budućnosti. Posebno je zanimljivo da je ambasador Azerbejdžana kritike Kremlja izneo uživo – na televiziji Dožd, istoj onoj koja prati svaki pokret „nacionaliste Navaljnog“! I koja je bila glavni medijski poligon u svim antiputinskim poduhvatima: od protesta opozicije, preko borbe za prava gej-aktivista, pa do odbrane pank-huliganki iz grupe Pusi rajot. Svi oni našli su utočište na ovoj televiziji, pa što ne bi i ambasador Azerbjedžana, zemlje koja tesno sarađuje sa Vašingtonom.
Njegova ekselencija je direktno optužio rusku vlast za raspirivanje antiazerbejdžanske histerije, ali je posebnu pažnju zavredela njegova preteća izjava: „I kod nas postoji štampa, i kod nas postoje televizije, i mi imamo mogućnost da podignemo narodni pokret. Da kažemo da je Rus ubio Azerbejdžanca i da treba proterati sve Ruse, ali mi to ne radimo!“ Tu je ambasador potpuno svesno prešao „crvenu liniju“, jer ne postoje nikakvi dokazi da je vlast organizovala događaje u Birjuljovu. Dalje, ruski mediji su počeli da izveštavaju o ubistvu Šćerbakova tek posle ovih nasilnih protesta. Koje je, da ne bude zabune, policija prilično efikasno razbila.
Sa druge strane, veoma je opasna pretnja da se 100.000 Rusa koji žive u Azerbejdžanu, sada mogu naći u neprilici, odnosno u ulozi taoca, zbog nečega za šta nikako ne mogu biti krivi. Takođe, ukoliko bi Baku proterao Ruse sa svoje teritorije, to bi dalo osnovu Moskvi da isto učini sa tri miliona Azerbejdžanaca koji u Rusiji drže monopol u trgovini na pijacama, pogotovo u prodaji voća i povrća. Na taj način, ne samo što bi se popravila slika kada je reč o korupciji i kriminalu, već bi se oslobodio i ogroman broj radnih mesta. Zato su logični zaključci ruskih eksperata, koji upozoravaju Azerbejdžan da ne gubi kontakt sa realnošću i da će odgovor Rusije u slučaju eskalacije da bude veoma žestok.
Zvanična Moskva ne stoji iza talasa ekstremizma, već strasti raspiruju snage kojima je u interesu što jače ljuljanje ruskog broda. Kao što je jasno da Moskva i Vašington, ma koliko jedni druge javno nazivali „partnerima“, imaju dugu tradiciju suparništva, što zakulisnog, što otvorenog. I to se verovatno nikada neće promeniti. Zato je problem sa imigrantima, koje je već uzeo u zaštitu „Amnesti internešenel“, samo još jedan pojavni oblik globalnog rivaliteta koji se nekada zvanično zvao „Hladni rat“, a danas „borba za ljudska prava i demokratiju“. U toj borbi, očito, biće sve manje zarobljenika, a sve više će se ona voditi do totalnog uništenja protivnika. Jer, u Rusiji nemaju iluzija oko toga da je u današnjem svetu preostao samo jedan pouzdan i univerzalni diplomatski jezik – jezik sile.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *