Проф. др Бранислав Ђорђевић /Други део/ Водени екосистеми – умирање у агонији

Разговарала Мара Кнежевић Керн 

Србији прети велика опасност да због безначајних енергетских учинака уништи своје најдрагоценије еколошке потенцијале

Дозволе за градњу малих хидроелектрана (МХЕ) неконтролисано се издају чак и за водотоке на просторима који су већ заштићени као природна добра (паркови природе) на пример, Голија, Стара планина итд. Неконтролисана додела дозвола за градњу МХЕ, најчешће безначајних снага и енергетских учинака, прети да уништи најосетљивије водене екосистеме Србије и да покида најсуптилнију, рањиву равнотежу у ланцима исхране, што ће довести до урушавања биодиверзитета. То је недопустиво дивљање, које посебно угрожава другу обавезу Србије, која проистиче из ратификованог обавезујућег документа НАТУРА 2000, по којем Србија мора до 2020. године да на 12 одсто повећа удео површина државне територије под разним видовима еколошких заштита (национални паркови, резервати природе, паркови природе итд). Сада се, при додели локацијских дозвола, уопште не размишља о испуњењу те обавезе. Оне се издају не само у природно раритетним подручјима која би требало заштитити него се угрожавају и већ заштићене зоне, а због тога ће свет тражити да се избаце из списка заштићених површина, јер ће бити радикално поремећени хидрографски системи и водни режими, каже у разговору за „Печат“ проф. др Бранислав Ђорђевић.

Списак опасности који собом носи неодговорно издавање дозвола за градњу МХЕ, овим није исцрпљен..

Као доказ опасности коју доноси такав приступ одобравању МХЕ стоји и чињеница да су диспозиције свих планираних МХЕ са врло дугачким цевоводним деривацијама: речице се „стрпавају“ у цевоводе, а читави дугачки потези водотока остављају се без икаквог протока. Ако би били реализовани објекти из Катастра МХЕ из 1987. преко 3.500 км еколошки највреднијих водотока, оних који су најосетљивији хидрографско-еколошки „капилари“ државе, нашло би се у цевоводима, што би довело до распада и уништења свих других еколошких система.

Посебно забрињава што је из стварног одлучивања о допустивим локацијама за МХЕ искључен Завод за заштиту природе Србије (третирају га као сервис који треба да одобри оно што му се тражи) али и стручна тела која су се раније о томе старала (укинута је Комисија за МХЕ у којој су радили експерти који су процењивали сврсисходност, еколошку коректност и допустивост планираних МХЕ). Зато се може рећи да Србији сада прети велика опасност да због безначајних енергетских учинака уништи своје најдрагоценије еколошке потенцијале, оне потенцијале који се сада могу на много бољи начин развојно валоризовати. Наиме, сада је у свету постала неспорна развојна стратегија да је најбољи начин коришћења водних потенцијала мањих водотока у брдско-планинским пределима – развој еколошког и сеоског туризма.

[restrictedarea]

Да ли је такав туризам могућ у условима девастираних хидрографских система?

Такав туризам није могућ у условима потпуно девастираних хидрографских система због дугачких цевоводних деривација за МХЕ. Имам информације да су у општини Црна Трава, у којој се највише дивљало са грађењем МХЕ, сада очајни, јер су видели да су постројења уништила и цевоводима „прогутала“ дивне водотоке. На тај начин уништена је изванредна развојна шанса да кроз сеоски и еколошки туризам који је развојно најздравији, на нивоу „породичног посла“ обезбеде економску стабилност и побољшају сада неповољне демографске тенденције. А све то је уништено због безначајних енергетских и још безначајнијих економских учинака.

Због свега тога неопходно је да се реализацији МХЕ приступа много опрезније, узимајући у обзир: (а) велику осетљивост и рањивост свих екосистема уколико дође до промене водних режима малих водотока, посебно уколико се велики делови корита оставе са радикално смањеним количинама воде, (б) много је већи развојни и економски учинак ако се хидрографски и водни потенцијали малих водотока користе за развој еколошког и сеоског туризма, (в) количина енергије која се добија из МХЕ, имајући у виду њихов проточни карактер и законитости водних режима, врло је мала, тако да не може да има озбиљнији удео у обновљивим изворима, па је и са гледишта ЕЕС врло ниског квалитета: енергије има само у кратким пролећним периодима, када и велике ХЕ имају довољно воде и када се поставља проблем пласмана енергије, јер је има довољно и у окружењу, а нема је у маловодним летњим периодима, као и зими, када су највећи проблеми са обезбеђивањем електричне енергије. С друге стране, када је реч о соларним електранама, употреба соларне енергије за непосредну конверзију у топлотну енергију загрејане воде, ради уштеде електричне енергије, уопште није спорна и масовно се користи у свету. Није спорна ни производња електричне енергије на крововима објеката, или на потпуно девастираном неупотребљивом земљишту. Али, потпуна је бесмислица планирати соларне електране (СЕ) на зиратном земљишту.

Енергично се залажете за реализацију акумулација у Србији. Јавности је мало познат значај оваквих пројеката.

Хвала што сте ме то питали. Србија има изузетно неравномерне протоке река, и по времену и по простору, који су међу најнеповољнијим у Европи. Да само наведем да у маловодним периодима укупан проток на свим домаћим рекама Србије (не рачунам међународне реке, које ми не можемо да контролишемо ни по количини ни по квалитету) спадне на само око 50 м3/с. Тада нема ни подземних вода, јер и оне зависе од воде у рекама, тако да су у тим периодима угрожени сви водоводи, воде нема за наводњавање, а водени екосистеми у пресахлим водотоцима доживљавају агонију. Сада се сигурно зна да ће се у условима глобалних климатских промена тај феномен неравномерности вода убрзано погоршавати: јављаће се све већи и све рушилачкији поводњи, јер се повећавају екстремно велике падавине, док ће бити све дужи и све неповољнији периоди маловођа. Да би се преживело, треба градити акумулације које у водним периодима задржавају воду, ублажавају поводње и смањују поплаве, а истовремено се у сушним периодима вода из њих контролисано испушта, за потребе свих корисника, али и за побољшање услова за опстанак свих екосистема. Због тога много греше мало обавештени наводни „заштитници природе“ када нас ометају у грађењу водопривредних система. Акумулације не угрожавају екосистеме, већ их, напротив, спасавају, јер значајно повећавају протоке у рекама у кризним периодима све дужих и све погибељнијих маловођа. Модерна наука о животној средини одлично зна да је за екосистеме најлошија стратегија „не гради ништа“. Акумулације су једине које могу да спасу цивилизације, али и екосистеме у условима све заоштреније кризе воде. То ће кад-тад сви схватити, али можда ће бити касно, јер ћемо неповратно изгубити малобројне просторе на којима оне могу да се реализују. Управо због тога што се без акумулација не може опстати, људи их граде већ око шест миленијума. Водени екосистеми који током кризних маловођа умиру у агонији благосиљали би нас када би имали акумулације у горњим деловима сливова, па да им испуштамо чисту воду, која има температуру тачно према њиховим потребама.

Упозорили сте и на опасности у случају реализације ТЕ „Штаваљ“ (Сјеница).

Да, и то је једна од „хипотека“ претходне Владе, да се странцима повери и тај објекат. Нажалост, то је одмах верификовало и ново Министарство. Објекат је типичан пример шта се дешава када се енергетско планирање не усклади са другим планским документима. ТЕ „Штаваљ“ (Сјеница) је неизводљива из више разлога: (а) на ширем подручју нема воде за хлађење ТЕ, јер су сви расположиви водни ресурси (слив Вапе) мањи од количине воде која је потребна за хлађење и одлагање пепела и шљаке, (б) било би угрожено једино извориште града Сјенице, у алувиону Вапе, а град и сада има велике проблеме са водоснабдевањем у маловодним деловима године; (ц) подручје се налази у широј зони заштите изворишта реке Увац, у којем се по Просторном плану Републике Србије и Просторном плану посебне намене парка природе Увац, не смеју градити објекти таквог карактера, (д) тај угаљ одличних својстава, са малим садржајем сумпора, и сада се најлогичније користи – као енергент за грејање ширег подручја тог најхладнијег дела Србије, па у том смислу треба само модернизовати рудник за такве потребе. Била би енергетска бесмислица да се најхладније подручје Србије греје електричном енергијом јер би остало без квалитетног угља, а још већа би била бесмислица да се становништво ставља у ситуацију да мора да пређе на дрва и да пустоши све сиромашнији шумски фонд. Најбесмисленије је да се објектом уништи највредније извориште Србије, као и да се униште драгоцени екосистеми у долини Вапе и Увца.

 

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Postovani i cenjeni gospodine profesore, sve ovo sto Vi pisete uradili su nam diplomci prestiznih svetskih univerzitete. Njih su vlasti tih zemalja kursevima osposobile i edukovale da za…u svoj narod. Tako nesto nikada nebi uradio nijedan pravi domacin. ,,Bratska,, nam i susedna Rumunija ima isti aranzman sa arapima kao i ovi nasi sadasnji, prodali su im zemlju. Moj dobar prijatel iz Rumunije Balika izzali mi se pre neki dan na arapsku bracu. Kaze da su odmah po uvadjenju u posed skinuli sloj humusa u dubini do 50 samtimetara i dzambo vrecama prebacili u svoju zemlju. Vi kao ucen covek znate da se humus ne stvara preko noci a Rumuni su tek sada dosli pameti. Bar Balika tako kaze.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *