Одломци из Дневника – Ми и свет, И

Пише Милован Данојлић

Бајку о пријатељским, да не речем љубавним  односима са целим светом, посебно са онима који су  нас давили санкцијама и засипали бомбама, обичан  свет нерадо слуша, али је политичари и даље подгревају

ЈЕДНО ПИСМО ИЗ 1989.

Претурајући по старим хартијама, наидјох на копију једног писма  из јула 1989, упућеног са југа Француске  критичару и историчару књижевности Живораду Стојковићу (1922-1998). Како се у нашем положају на европском Западу у протекла четврт века у суштини ништа није променило, чини ми се да је текст  довољно актуелан да са њиме започнем серију написа о предмету који је у њему дотакнут. Оригинал писма се, верујем, налази у Стојковићевој оставштини; разуме се да у  њему нисам ништа мењао.

 

Мéјеан, 4.7.1989

 

Драги Жико,

Не знам да ли си у Београду – улето нико није на месту на којем обично пребива. Пишем Ти са обале мора, тридесетак километара западно од Марсеља, где остајем две недеље. Затим ћу у Аиx, а око 1.августа враћам се у Париз, где  морам одрадити један месец на РФИ.

Повод за ово писмо је неличне природе. Пратећи, око  прославе шест векова Косовске битке, писање француске штампе, и нека успутна збивања, желео бих да Ти изнесем неке утиске и запажања, а Ти их пренеси понеком од својих пријатеља.

Реч је, још једном, о нашем слепилу, о нашој склоности да себе прецењујемо, и да избегавамо суочавање са чињеницама.

И Ти,  и ја, лично, имамо  довољно разлога за поштовање ове земље, која нам  је пружала, и још нам пружа, гостопримство,  али то је једна ствар, а друга ствар је наивна франкофилија и глупо самозаваравање, од којих болују и   српска јавност, и знатан део наше интелигенције.

Вероватно си упознат са срамотом  коју смо доживели пред Нотре-Даме.

У причи о јубиларној звоњави од почетка је било нечег провинцијалног, инфериорног, бесмисленог и жалосног.

Пре свега, звона Нотре-Даме  нису  огласила победу хришћана на Косову. Звонило се, изгледа, шест година касније, поводом битке на Ровинама, где је (на турској страни) погинуо Краљевић Марко. Звонар из Саинт-Дениса је, у књигу звоњења, уписао да је звонио за победу хришћана  и за убиство цара Мурата, па је неко, касније уписао, да је повод морао бити Косовска битка, и да се службеник забунио са годином. У ствари, година је била тачна. Французи су одувек муку мучили са географијом, и са именима.

У сваком случају, није се звонило због судбине  хришћана на Балкану, нити због Срба. Звонило се због себе.

Зар смо толико ниско пали да су нам, данас, потребна и оваква „признања“?

 

[restrictedarea]

Колико сам могао видети и разумети, предлог да се звона са Нотре-Даме „поново  огласе“ послала је Културно-просветна заједница Србије. Око тога се овамо, у Паризу, потрудио  садашњи млади свештеник храма Светог Саве. Изгледа да је, у први мах, звонар дао потврдан  одговор. То је, на најглупљи  начин, разглашено у београдским новинама. “Политика“ је вест донела  на првој страни…

Могу да замислим како су то, у садашњим приликама, примила наша северна браћа, католици…

Париски Срби, добри родољуби, али бескрајно наивни, и веома склони гајењу  илузија о посебним везама измедју Срба и Француза, врло су се узмували и узбудили. Добио сам два-три позива да, на Видовдан, додјем пред Нотре-Даме, па да заједно одслушамо јубиларну звоњаву.

Око 20. јуна пронео се глас да звоњаве неће бити.

Предузете су мере, да се бар извиди у чему је ствар, зашто се одустаје од обећања. Кешељевић, изузетно културан и угладјен човек, отишао је у канцеларију кардинала Лустигера. Секретар се, телефонски , распитао код Нотре-Даме. Добио је одговор да је звоњава злоупотребљена у пропагандне и политичке сврхе (медјунационална  трвења у Југославији) и да се због тога одустало.

У том, телефонском разговору, секретар је неколико пута понављао речи свог саговорника из Нотре-Даме. Наши су чули да се говори о „амбасади“. Закључили су да се ту умешала  Југословенска амбасада у Паризу.

Према писању Монде-а и других француских листова, већина западноевропских дипломата  је одбила да оде на Гази-Местан. Медју њима,  свакако,  и француски амбасадор.

Кад сам то прочитао, овамо,  у Прованси, помислио сам: па оно „амбасада“ вероватно се односило на Француску амбасаду у Београду. Мора да је иницијатива о забрани звоњења потекла од ње…

Могућно је да је њену интервенцију тражио неко из Југославије, са братског Севера. Предлог је наишао на повољан одјек.

Све је то, кад се гледа из одредјене перспективе, нормално. Ненормални смо једино ми, Срби, са нашом глупом причом о француско-српском  пријатељству.

Ја о овоме говорим годинама, али наш свет не воли ту врсту истина. Писао сам о томе и у тексту који си објавио у Годишњаку Задужбине Црњански.

Мислим да звоњаву није требало тражити, али кад је већ затражена, и  кад се десило што се десило, да   из тога треба извући одговарајући закључак.

Србија, у Француској, не може рачунати на безусловно пријатељство. Нисмо важни, нисмо занимљиви, не постојимо.

Појединци из српске колоније у Паризу  отишли су, ипак, на Видовдан, пред Нотре-Даме.

Испричали су ми , преко телефона, како је то изгледало.

Тужно, веома, тужно.

Неко је снимио, на магнетофону, звоњаву са Нотре-Даме, једног од претходних дана, па је пустио магнетофон,  у датом часу…

Нека жена је служила кољиво.

Ето, у каква понижења, из своје глупости, уображености и простодушности, упадамо.

Ето апотеозе традиционалног француско-српског прјатељства.

Па кад би нам ово бар послужило као поука…

Докле ћемо гњурати главу у песак?

Ако је тачно да француски амбасадор није отишао на Гази-Местан, ниједан се Србин,  14. јула, не би смео појавити  на пријему у Француској амбасади. Време је да престанемо са псећим мазохизмом и лагањем…

Пуно поздрава Ружици, пријатељски Твој

Милован Данојлић

 

*

Бајку о пријатељским, да не речем љубавним односима са целим светом, посебно са онима који су нас давили санкцијама и засипали бомбама, обичан свет нерадо слуша, али је политичари и даље подгревају, посебно у тренуцима кад немају ништа паметније ни конкретније рећи. Пријатељевање измедју великих и малих, развијених и неразвијених, јаких и слабих, богатих и сиромашних, јалов је и будаласт подухват. Рекао бих, да оно није могућно. Требало би, зато, видети шта ко у тој игри даје, шта очекује за узврат, колики је добитак, колики губитак.

Јесмо ли довољно јаки за овакву врсту преиспитивања?

[/restrictedarea]