Nimalo ohrabrujuće

Milorad Vučelić, glavni urednik

Ne pamti se da je neko nekome odao takvo javno priznanje kakvo je izrekao bivši američki predsednik Bil Klinton nekadašnjem predsedniku Srbije i SR Jugoslavije Slobodanu Miloševiću. Saznali su i oni koji nisu znali da je Slobodan Milošević, u odnosu na svoje i naše neprijatelje, bio „inteligentan, prepreden i hladan“! Tako je Klinton, kao vođa NATO armade, koja je na Srbiju „izvela svoju prvu vojnu operaciju“, stekao utisak da je „Milošević najhladniji čovek koga je upoznao“!

Ne upoređujući ovoga puta  današnju toplinu i iskrenu intimnu  srdačnost srpskih političara, sa vidljivim posledicama, prema svakom stranom političaru, činovniku ili parlamentarcu sa hladnoćom našeg nekadašnjeg državnika, napominjemo da su sve ove pohvale izrečene u Arkanzasu, gde su obelodanjeni brojni tajni dokumenti CIA o razbijanju Jugoslavije. Nismo iz ovih dokumenata saznali nešto što baš nismo i pre znali, ali je dobro što je to sada i sa te strane potvrđeno, dokazima i priznanjima potkrepljeno. I ono o naoružavanju hrvatskih i muslimanskih paravojnih snaga,  i ono o angažovanju talibana i mudžahedina, i ono o podsticanju građanskog rata i tlapnji o Velikoj Srbiji i proizvodnji i širenju poznatih antisrpskih stereotipa…Amerika je, uz to, po Klintonu, pomažući Bošnjacima, BiH, iskoristila i da pokaže da nije antimuslimanska.

U dokumentima sa kojih je skinuta oznaka tajnosti vidi se da je na svemu tome radila „posebna operativna grupa američkih špijuna“ koji su bili „veoma motivisani“. Ostaje, razumljivo, nepoznato u kojim je iznosima bila iskazana ta motivisanost i na čijim je računima završila. Što se špijuna Amerikanaca tiče ne postoji neka posebna zainteresovanost. Oni rade svoj posao. Ali  kada je Srbija u pitanju, ne može biti tako. Danas je jasno da se na tom motivacionom platnom spisku CIA nalazi većina onih koji kod nas već deceniju i po optužuju Srbe za „govor mržnje“,  „ratno huškanje“ i razbijanje Jugoslavije. I ismevaju i ponižavaju sve i svakoga zbog nasedanja na nekakve „teorije zavere“ ne bi li, zapravo, što duže prikrili delatnost stranih službi za koje rade.

[restrictedarea]

Nimalo slučajno, a na liniji pomenutih operacija, u Beogradu se održava 54. Oktobarski salon u okviru koga će 5. oktobra biti održana javna debata „Živi logor smrti“. Reč je o saradnji na projektu „Četiri lica Omarske“  koji istražuje povezanost dva koncentraciona logora na tlu Jugoslavije, Starog sajmišta iz Drugog svetskog rata, u centru Beograda, i logora Omarska, u Opštini Prijedor iz devedesetih godina 20. veka. Naravno da je ovo duboko dvostruko lažno dovođenje Srba u vezu sa nacističkim konclogorima, o čemu je tako uverljivo i istinoljubivo govorio nedavno preminuli ugledni saradnik „Pečata“ Jaša Almuli, obilato i višemilionski finansirano od strane Đilasovog Beograda, a po svemu sudeći, i od Ministarstva kulture Srbije. Svoj doprinos ovakvom Oktobarskom salonu, pored kompanije „Cepter“, dalo je i Tužilaštvo BiH, odustajanjem od krivičnog gonjenja 455 osumnjičenih za zločine nad Srbima, pa i onima počinjenim u logoru „Silos“ u Tarčinu kod Sarajeva, o čemu je „Pečat“ dokumentovano pisao i objavljivao svedočanstva i ispovesti žrtava.

Srpska javnost je po ko zna koji put projektovano okupirana borbom četnika i partizana i svađama oko toga da li smo imali jedan ili dva ili nijedan antifašistički pokret. Gotovo da nema živih partizana i četnika i kao da nema ni pravih istoričara, ali zato je sve više reagovanja, polemika među sumnjivim nadriistoričarima i tobožnjim istraživačima koji, ne posećujući arhive, dolaze do velikih „otkrića“. Što se više beži od predaje Kosova, to se postaje hrabriji u Drugom svetskom ratu.  Dok ta samoubilačka rasprava traje, razgorevana licitacijom o broju međusobnih žrtava,  gotovo neprimećeno prolazi da je Viši sud u Somboru doneo presudu o rehabilitaciji 113 folksdojčera iz Odžaka koji su „pobijeni 23. novembra 1944. godine od strane jedinica koje su oslobađale Vojvodinu“. Opširno o tome piše Jovan Pejin u ovom broju „Pečata“, uočavajući, pored ostalog, da je cilj pritiska da se rehabilituju streljani  folksdojčeri to  da se Srbi svrstaju u isti koš sa  folksdojčerima nacistima i mađarskim nemzeterima i da se izvrši revizija istorije i relativizacija svega što se dogodilo u Bačkoj. Prvo ide rehabilitacija pa će onda doći vraćanje imovine naslednicima rehabilitovanih fašista, a Srbima će, pored novih dugova, ostati da razglabaju ne o dva svoja antifašistička pokreta nego o tome koliko su bili fašisti i u Drugom svetskom ratu i danas.

Rehabilitaciju u Somboru zatražilo je „Udruženje Odžačana Mosburg“ iz Nemačke. Ima li u Srbiji nekog udruženja građana koje bi se našlo pozvanim da ospori ovakvu poražavajuću odluku kad već nema državnih organa da to urade?

Da je o homoseksualcima reč, to bi bez velikih problema funkcionisalo baš kao što je  funkcionisalo u Beogradu krajem prošlog meseca, što se može pronaći u tekstu Nebojše Bakareca u ovom broju „Pečata“. Sudeći po ostvarenom broju manifestacija, predstavnici EU zaista nemaju šta posebno da zamere Beograđanima. Njihova zamerka Aleksandru Vučiću što je zabranio Paradu srama, može se svesti samo na to da je tako osujetio nečiju nameru da se u srpskoj prestonici ili nekim drugim gradovima širom Srbije prolije krv i neko tragično nastrada. Možda bi tada na pravi način bio zaokružen  Prajd  projekat. Za sada to nije uspelo. Do sledeće prilike!

Navedeni primeri i „slučajevi“ jasno govore da oni koji nam rade o glavi rade svoj posao, ali mi ne činimo ništa da obavimo svoj deo posla i odupremo se.

Bojan Pajtić je istoga dana kada se suočio sa relativno blagonaklonim i učtivim Vučićem, a prilikom otvaranja  fabrike, igrom slučaja opet u Odžacima,  izjavio da je Vlada Srbije nelegitimna jer donosi odluke glasovima poslanika sa liste DS-a. Ta optužba žutog kartela o nelegitimnosti vlasti se sve češće ponavlja i bilo bi krajnje vreme da dobije odgovor u vidu raspisivanja novih republičkih, a ne samo beogradskih ili pokrajinskih izbora. Tome treba što pre prilagoditi i izborno zakonodavstvo. Dovoljno je već teško a  biće i sve teže izvlačiti smisao i snagu iz postojećeg parlamentarnog galimatijasa i stranačke kupljevine i krpeža, o kome inače pišemo u tematu „Anatomija srpske politike“ u ovom broju „Pečata“ . Onaj ko je politički ubedljivo najjači mora to da dokaže na izborima i onda daponese punu državnu odgovornost. U suprotnom, neće biti ovakvog ili onakvog portreta, već samo osobe na problematičnom ili krajnje lošem grupnom snimku.

Bitno je da i danas, uprkos svim iskušenjima, ne smetnemo s uma „da je naša sudbina u našim rukama“ i da je „kosovska komponenta srpske politike njena nepromenljiva konstanta u svim vremenima“, kako se moglo čuti na skupu u Centru „Sava“ o kojem izveštavamo u ovom broju „Pečata“.

Ali, sve u svemu, kako bi u svom nadahnutom i mudrom obraćanju rekao mitropolit Amfilohije: „Ono što vidimo, nije mnogo ohrabrujuće…“.

[/restrictedarea]