Nije Ljevišku živopisao Safet Ozoglu

Piše Dragomir Antonić

Bojim se da ćemo već krajem novembra za šiptarski  praznik  „Dan albanske zastave“ moći da se uverimo do kakvih rezultata su nas dovele „ hrabre i teške odluke“ i „istorijski iskoraci“

Ne crkni magarče do zelene trave – savetuju nas domaći ministri i njihovi strani savetnici. Neće nam naredne godine biti bolje nego samo gore, a kada iduća godina prođe, doći će sledeća koja će verovatno biti bolja nego što je prethodna bila gora, kratak je sažetak njihovih velikih misli. Ne razumete? Nije važno. Od građana se i ne očekuje razumevanje, već samo slepa vera da „sa evrounijatskog puta ne skrenu“, jer u suprotnom nama može biti bolje, ali propovednicima evrounijaćenja i njihovim mesečnim prihodima može biti gore. To se ne sme dopustiti.

NIKADA NIJE KASNO Nije demokratski, a naše odustajanje od puta propasti i  okretanje razumu ne bi dobilo podršku od briselskih činovnika i ostalih belosvetskih hohštaplera i strvodera koji se otimaju o ono malo vrednosti kojih  je kod nas preostalo. Otimaju bezočno jer otimati mogu bez ikakvih posledica, pritom nas cinično hvaleći (u Čačku bi rekli zajebavajući) kako imamo „hrabru i odgovornu“ vlast koja čini istorijska dela i donosi beskompromisne odluke ne odustajući od proklamovanog cilja. Odavno nije zabeleženo, ne mogu se setiti ni školskog udžbenika u kome bi pisalo, da što vlada gore odluke donosi po svoje građane to je više spolja hvale. Što je nama teže to su veće pohvale ambasadora kente ili kvinte. Hvale nas što smo napravili istorijski iskorak i odrekli se Kosova i Metohije, a mi kao neke bene ponosimo se što takav čin niko pre nas nije hteo da učini. Verujemo da smo pametniji i hrabriji od svojih prethodnika koji su na svaki način čuvali dušu i srce Srbije, srpske vere i duhovnosti. Nisu uspeli da sačuvaju Kosovo i Metohiju. Oteli su ga. Velika sila je napala Srbiju. Bombama ga oteli, a sad traže da oteto perom priznamo. Baš zato, ne bi smeli pregovorima, sporazumima i potpisima, da se sa otimačinom saglasimo; da pravno nasilje i ratni zločin izvršen nad Srbijom svojim potpisom opravdamo.

Razumni ljudi, ljudi koji znaju šta je međunarodno pravo, kakvi su međunarodni odnosi i šta je međunarodna politika u poslednjih deceniju i više, pišu nam i govore da se Kosova i Metohije ne odričemo; da učinjeni zločin ne smemo nikad legalizovati.

 

[restrictedarea]

KOJE SEME SEJU? Mnogi će reći da je kasno i besmisleno govoriti o Kosovu i Metohiji jer je to završena stvar. Ono je izgubljeno – reći će.  Moramo se okrenuti budućnosti i gledati u šarena vrata. Nisu u pravu. Nikad nije kasno i uvek se nešto može učiniti.

Da im Srbija i njena vlast nisu potrebne, ne bi evrounijatski zlotvori svakodnevno dolazili, slali pisma, dopise i insistirali da sve dogovoreno u Briselu o Kosovu i Metohiji što pre sprovedemo. Vlast to uredno čini. Ne bira sredstva da natera Srbe da sami priznaju tuđu vlast i državu. Da se odreknu sopstvene dedovine i očevine. Da se odreknu imena i da se više ne zovu Srbi nego kosovari. Da ne uče škole na svom jeziku. Unište ćirilicu i spale knjige koje su njom pisane. Da zaborave sopstvenu istoriju. Da nauče da je Miloš Obilić šiptarski junak, a da je Bogorodicu Ljevišku  živopisao Safet Ozoglu . Kad dođe vreme da se služi vojska, onda da se odazovu pozivu i odu u albansku ili kosovsku armiju. Ako zatreba, i da ratuju protiv „veliko srpskih nacionalista“ i Srbije. Ne bi bilo prvi put da preobraćeni Srbi pod tuđom stegom, ratuju protiv svoje pravoslavne braće i države Srbije. Bilo je toga u dvadesetom veku. Pod zastavom Austrougarske monarhije i stegom nemačkog Kajzera. U zapadnoj Srbiji: Mačvi, Rađevini, Azbukovici, Jadru, Gučevu, Lešnici još uvek su živa sećanja na zločine koje su pored Nemaca, Austrijanaca, Mađara i ortodoksnih Hrvata vršili i pohrvaćeni Srbi katolici. O tome odgovorni političari koji vode državu moraju misliti. Moraju znati kakve će sve posledice u budućnosti izazvati današnji njihovi potezi. Ne smeju da ne znaju koje seme zla danas seju.

 

OSTAĆEMO SAMO MI To što političari neće biti među živima kad seme stigne do žetve neće našoj deci i unucima biti nikakva uteha. Ona će brati ono što smo mi danas posejali. Zato, za ime Boga, vi koji ste na vlasti danas u Srbiji zaboravite na pohvale neprijatelja naših i pogledajte svoj rod i sopstveni narod. Pogledajte decu svoju i decu svojih prijatelja i poznanika. Uzmite u krilo unuke svoje i unuke svojih prijatelja i rođaka. Gledajte ih i upitajte se šta vam je važnije. Njihova budućnost ili cinični aplauzi „ekselencija“ iz kente kojih već sutra neće biti u Srbiji. Bojim se da ćemo već krajem novembra za šiptarski  praznik  „Dan albanske zastave“ svi moći da se uverimo do kakvih rezultata su nas dovele „ hrabre i teške odluke“ i „istorijski iskoraci“. Onih koji vas sad tapšu po ramenu i hvale – neće biti nigde. Kao i uvek, ostaćemo vam samo mi. Zato nas makar saslušajte.

Mislite na Vojislava Šešelja koji će uskoro „proslaviti“ 12 i slovima: dvanaest godina čamotinje, na pravdi Boga, u koncentracionom kazamatu evrounijatske države Holandije. Nemački nacistički logori smrti: Aušvic i Mathauzen postojali su mnogo kraće. Ne zaboravimo generala Ratka Mladića. Pre dva dana su u Rusiji, ruski akademici i intelektualci održali međunarodni skup o njemu. Molimo se za zdravlje arhiepiskopa ohridskog Jovana, koji je zatvoren u Makedoniji, samo zato što neće da se odrekne Srpske pravoslavne crkve.

Zato nikad nije kasno da se sa pogubnog puta vratimo.

Zato naše protivljenje nije besmisleno.

[/restrictedarea]