Млади, економска криза и услови рада у Србији

Пише Зоран Цветановић 

Да ли сурова стварност у Србији крије и радничке оазе сигурности и смисла?

После година транзиције, тријумф економског модела, на коме су демократски режими базирали пут најсуровијем од свих либерализама –што се тиче радничке класе у већини случајева, огољен, значи: армију незапослених и нешто мању армију оних који имају посао, али који не уживају ни минимум права. Томе треба додати нимало обећавајуће статистике које говоре у прилог томе да више од половине младих у Србији нема посао, да је просек чекања на запослење и до две године и да, према подацима Уније послодаваца, већина жели посао у јавном сектору, док истовремено послодавци наводе да су им млади без искуства – трошак.

ЗАБОРАВЉЕНИ Колективни уговор пак у чему се слажу и послодавци и синдикати, у већини фирми је декларативне природе, и не представља ништа више од празног слова на папиру. Зоран Михајловић, потпредседник Савеза самосталних синдиката Србије сматра да у Србији само велике и јаке фирме могу да поштују колективни уговор. и као пример наводи НИС у којoj радници добијају бонусе, регрес, добровољно пензијско осигурање, плаћену рекреацију, бањско лечење, стручно усавршавање. У већини малих и средњих предузећа пак плаћање прековременог рада или редовна уплата пореза и доприноса, одавно нису „у понуди“. А и како би биле, у околностима када, како недавно рече економиста Зоран Михајловић, имамо милион незапослених? „Они који раде пристаће на све услове да би задржали посао, а они који су без посла не бирају пуно да би дошли до запослења“.

Тако су радничка права у условима посртања наше економије постала чист раритет, а пут од оног достојанственог до обесправљеног радника постао је све краћи.

Ипак, да сурова стварност у Србији крије и радничке оазе сигурности и смисла, сведочи Фијат у коме запослени примају тринаесту плату, регрес и бесплатну рекреацију или Агрокор који омогућава наставак школовања, МБА студије, затим стручне и специјалистичке програме. Компанија НИС поред допунског пензијског осигурања, својим радницима нуди стамбени кредит, награде, поклоне, солидарну и финансијску помоћ, бонус, регрес, спортску рекреацију, додатно усавршавање запослених у земљи и иностранству, те МБА студије.

ШАНСА ПОСТОЈИ Изазов за младе људе који су завршили студије свакако јесте улазак у неку од ових компанија. Пут није увек посут трњем па како наводе из Уније послодаваца, упркос чињеници да свака друга млада особа у Србији нема посла због неусклађености образовног система са реалним потребама привреде, поједини послодавци ипак нуде шансу. Добар пример, према оцени Уније послодаваца је компанија НИС која током лета за младе талентоване студенте организује тромесечну праксу. У тој компанији кажу да је, осим летње праксе, пројекат на који су нарочито поносни „НИС шанса“. Кроз тај програм, за последње четири године, више од 400 младих људи добило је шансу да стиче радно искуство у струци.

До краја године, најављују у НИС-у, прилику да се професионално усавршава добиће још 300 младих приправника без претходног радног искуства, јер већ у другој половини октобра креће следећа фаза овог програма.

Социјални програми у земљи

Највеће отпремнине у Србији давале су фирме које су приватизовале стране компаније. На самом врху табеле компанија са највећим социјалним програмом налази се НИС који је исплаћивао 750 евра по години стажа све до краја прошле године кад је највише људи напустило компанију. НИС је у просеку исплатио 20.000 до 22.000 евра по запосленом, што је међу највишим износима на Балкану. Одмах иза је „Филип Морис“ који је после куповине Дуванске индустрије Ниш, давао социјални програм од 700 евра по години стажа. Холцим је исплатио по 650 евра. Лукоил је онима који су се у другом кругу пријављивали исплаћивао 400 евра, упола мање него у првом кругу. Исто толико су добили и радници „Књаза Милоша“, док су радници Слободе Чачак добили 300 евра по години стажа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *