Митрополит црногорско-приморски Амфилохије / На распећу је милион хришћана – од Косова до Египта

Разговарала Наташа Јовановић

Муратовска тиранија је посјекла златну главу Лазареву; натопактовска тиранија обнавља султан-муратовски злочин. Да не да Бог, да се нађе неко од Српскога рода да буде саучесник те тираније и обезглављивања Србије…

Прослава Миланског едикта о слободи вјере у Београду, Нишу, Подгорици, поправиће слику о Србији и Српском народу у свијету, само ако Србија и народ не буду „продавали вјеру за вечеру“, Часни Крст за свастику, „своје надање закопано на Косово у једну гробницу“, „за чинију евроунијаског сочива“, одрицањем од вертикале, Крста Царства Небеског, губљењем „оба Царсва“ и сазнања Лазаревског да је „земаљско за малена царсво“, каже у разговору за „Печат“ његово преосвештенство, митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

У години прославе јубилеја 1700 – годишњице Миланског едикта, објасните какав је значај тог државно-правног документа за Цркву Христову?

Гдје је Дух Свети, „ту је и слобода“. Црква, оним који је побиједио смрт, Христом Животодавцем, даје слободу од смрти, гријеха и ништавила. Зато није чудно што је она постала изазов окамењеним и ропским структурама многобожачког тоталитарног Римског царства. Гоњена и прогоњена прва три вијека, Црква је незадрживо изнутра освајала Царство, показујући се непобједивом. Далековиди Цар Константин је то схватио. Знаком Крста  му је откривено у чему је та снага Хришћанства и чиме ће он постати утемељивач новог Хришћанског царства, сабравши га око нове престонице Константинопоља. Отуда је значај Миланског едикта (313. г) био и остао далекосежан. На њему се темеље сва законодавства свијета до наших дана, као на свједоку слободе која нас је створила и ради које постоји човјечанство.

Током претходних 17 векова, Црква се, као током прва три века своје историје, налазила на Крсту, претрпевши огромна страдања. Сведоци смо страдања хришћана и данас. Да ли се може рећи да смо, као цивилизација, близу или далеко од поштовања основних начела и порука Миланског едикта?

Није нимало случајно да је Милански Едикт изњедрен Крстом који се јавио и који је обасјао Цара Константина. Крст својом вертикалом везује онострано и овострано, представља продор у бесконачно, сводећи га у реалност и мјеру свакидашњег живота својом хоризонталом. Он је позив на жртвеност, одрицање, на подвиг, по начелу „пролиј крв, да би задобио Духа“, Духа слободе од сваке врсте робовања. Црква се, као и њена Глава Голготска, увијек налази на Крсту. „Срадање је Крса добродјеељ“.„Удар нађе искру у камену“. Управо зато што је позив на истинску слободу људског бића и борбу за ослобођење, Црква је страдала кроз вјекове и данас страда. Најмање милион Хришћана је и данас на распећу. Почевши од Косова до Сирије, Ирака, Ирана, Египта…

Свети архијерејски синод СПЦ прихватио је ваш предлог да се прослава јубилеја Миланског едикта настави у Подгорици освећењем новог Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Да ли се тиме заправо сведочи јединство Цркве?

Несумњиво прославом Слободе у Нишу Цара Константина и Подгорици Симеона Мироточивог, освећењем Храма Христовог Васкрсења, Црква свједочи своје неразориво јединство, и то не само наша помјесна Српска црква, него и свеукупна Црква Васељенска. Свједочи га знаком Крста, освјетљавајући њиме вјекове и преображавајући га у један дан Слободе у Истини Божијој.

[restrictedarea]

Подгорица је деценијама била једини главни град неке европске државе који није имао Саборни Храм. Да ли сте, потакнути том чињеницом, дошли на идеју изградње величанственог храма у Подгорици?

Још кад сам био ђак средњошколац, богословац, пролазећи кроз ондашњи Титоград, долазило ми је на ум: како би било добро да се у овоме опустошеном, лишеном дубљег памћења, па и имена свога града, сагради Храм, и то Храм Васкрсења, којим ће се обновити људи и сам град, васкрснути вјера, нада и љубав у људима. И ево чуда: Подгорицу, древну Диоклију са Златицом и Рибницом Стефана Немање, украшава Храм који се сврстава међу најљепше и најзнаковитије у Европи!

Према најновијим подацима, у Митрополији је, током претходних двадесетак година, обновљено скоро 600 храмова и манастира. Чини се да Храм у Подгорици представља круну тог великог духовно-обновитељског и црквено-градитељског подухвата.

За вријеме краља Николе I Петровића саграђено је у ондашњој Црној Гори око 112 храмова. То је био велики подвиг ондашњих црногорских Митрополита Висариона, Илариона, Митрофана Бана. То је било крстоносно вријеме борбе за слободу, стварања државе, изласка из биједе и сиромаштва. У другој половини двадесетог вијека, после убиства Митрополита Јоаникија (+1945. г) и стотине свештеника, затварања Митрополита Арсенија (1954. г) прогона Цркве, незапамћеног у историји Црне Горе, које врхуни рушењем цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену (1972. г), мислило се да Бог неће више ходити Црном Гором. Пред „олтаром је заплакало канђело“, „савиле се виле у пештере“. Но, ево ти чуда, чуда које је двијехиљадугодишње чудо, Цркве Божије и Непобједивог Крста „од живог огња“. Заиста, из мученичке крви и њеног сјемена, силом Крста Часнога, обновило се и васкрсло свештенство и монаштво у Црној Гори, обновљена је Светосавска Епископија будимљанско-никшићка, обновљено је и саграђено близу шест стотина храмова. Заиста, Храм Христовог Васкрсења представља круну овог великог духовно-обновитељског и црквено-градитељског подухвата, посљедњих тридесетак година…

У изградњи Саборног храма у Подгорици учествовали су, поред мајстора из Црне Горе, и чувени мајстори-каменоресци из околине Крушевца, као и фрескописци од Црне Горе преко Србије до Русије. Звона, од којих је највеће тешко 11 тона, су из Вороњежа, а највећи полијелеј на Балкану, а можда и шире, из Лвова. Да ли је то потврда непрекинутог континуитета народног неимарства о чијим је златним неимарима певао владика Николај?

Као све у Цркви што бива, тако је и овај храм „из главе цијела народа“, не само што је „Саборни“ по намјени, него је саборно и грађен и изграђен. Три патријарха су га утемељила, и то на мјесту освештаним храмом и некрополом од времена Цара Константина, до Ћирилометодијевских ученика, до Немањића, Петровића и најновијих времена. Његовом архитектуром, унутарњом и спољашњом љепотом, васкрсава све оно што је у славу Божију грађено на овим просторима од апостолских времена. Грађен од црногорског камена и сиге из Србије, од мермера од Индије до Италије, од Латинске Америке до Сијаринске Бање са њеним чудесним ониксом; чувени каменоресци из Бијеле Воде, Крушевца Цара Лазара, домаћи вајари и мајстори, десетине живописаца, најбољих које има наша Црква до Бјелорусије, уз помоћ мајстора из Кијева, Лвова и Екатеринбурга – само Господ знаде колико их се душа уградило у ову Светињу и уграђује се! Заиста, овај Храм је потврда непрекинутог континуитета златног неимарства Рада Неимара о коме пјева Свети Владика Николај Охридски и Жички. Као и за Љубостињу, о чијој градњи Владика чудесно пјева, и за неимаре овог Храма важи оно што он пјева за Рада Неимара: „мушки зида, женски украшује, ђевојачки по мермеру везе…“. Ко не вјерује, нека дође и види…

Црна Гора предстојећу прославу дочекује са својим историјским и савременим поделама. Да ли чињеница да ће прослави присуствовати све „зараћене“ стране значи и најаву узајамног помирења?

Освећење Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, уз учешће свих Православних Патријараха и представника хришћанског свијета, представља јединствену шансу за Црну Гору и њену будућност. Црна Гора, оптерећена злим духом крвних освета, братоубилаштва старог и новог, диобама све дубљим и погубнијим, кризом идентитета и сиромаштвом, добија драгоцјену прилику да се закваси квасцем Васкрсења братске слоге и слободе, праштања и узајамног помирења, обнове духа јунаштва и чојства, који је од памтивијека красио и краси. „Бранити себе од других, бранити друге од себе“, то је свјетлост Часног Крста која је, по Његошу, обасјала Црну Гору „од Кома к Ловћену“ и „од Скадра к Острогу“. Тај Крст „од Живога огња“ обасјава Храмом Васкрсења Црну Гору и шире од Црне Горе – Васељену, рађајући вјеру у непобједивост добра, будећи саможртвену љубав, све учећи како да се миримо, једни другима праштамо. Како братски да дијелимо хљеб свагдашњи и добра којима је Бог обдарио и обдарује све људе и све народе.

Не можемо, а да не поменемо да овогодишњи јубилеј Миланског едикта дочекујемо са новим ранама на Косову и Метохији. Како тумачите најаву укидања српске државности у јужној српској покрајини?

Овај Храм је по много чему, а првенствено по смислу и назначењу, израстао из Христовог Гроба и Голготе, а тиме и из, њоме обасјане, Косовске гробнице, у којој је, по пророчким ријечима Ловћенског тајновидца Петра II, „надање наше закопано“. Треба обратити пажњу на Његошево пророштво, изречено у времену када је Косово било (као уосталом и данас) „грдно судилиште“ и када га је била попанула непрозирна тама: у њему се не говори о закопаном безнађу, него о „закопаном надању“. Пшенично зрно, бачено у земљу, ако не умре („ако се не разапне“), неће донијети плода. Историја Косова је сва у знаку Крста и Распећа, смрти и Васкрсења. Ако је Косово „глава Лазарева“, а јесте, онда је Србија без Косова – безглава, обезглављена Србија, београдски Пашалук – Србија. Муратовска тиранија је посјекла златну главу Лазареву; модерна натопактовска тиранија обнавља султан-муратовски злочин. Да не да Бог, да се нађе неко од Српскога рода и порода да буде саучесник те тираније и обезглављивања Србије…

Ваше четворојеванђеље, како су ваше књиге о Космету с правом назване, представљају драгоцено сведочанство дешавања на Космету од 1999. године до данас. Будући да сте сведок систематског терора којем су били изложени Срби са Космета, мислите ли да је прави начин очувања баштине и преосталих Срба њихово стављање под капу Приштине и може ли се, у случају даљег отпора севера, репризирати погром?

Четворокњижје о „Новом косовском Распећу“ представља свједочанство како је муратовска тиранија поново заживјела на Косову. Само би оно било довољно да схвати како брат Албанац, тако и брат Евроамериканац да се на таквим злочинима не може зидати ничији дом, стварати нова албанска држава, на туђој земљи, на невино проливеној крви, јер „…крв је људска, рана наопака…“. Стављање Косова и Метохије под овакву капу Приштине значи проглашење „закона топуза“ за мјеру људске слободе и достојанства народа. А зна се, сва људска историја то потврђује: „… Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом...“.

Пред каквим ће се избором 3. новембра наћи Срби са Космета када се, по договору Београда и Приштине, одржавају избори које је расписала тзв. председница тзв. Републике Косово у складу са тзв. Уставом и тзв. Изборним законом те самопроглашене и криминалне државе?

После Бриселског споразума, који је плод Нато бомбардовања и поновљеног тероризма османлијских времена шиптарског башибозука, то јест повампирене муратовске тираније, пред Србе на Косову и гдје год их још има стоји Лазаревски избор – „коме ће се приволети царству“ ? Цар Лазар је знао да је „земаљско за малена царство“, па он „воледе Царству небескоме…“. А савремени Срби – видјећемо… Оно што видимо, није много охрабрујуће…

Запањујућа је незаинтересованост власти и у Србији и у Црној Гори за достојну прославу 900 година од рођења Стефана Немање и 200 година од рођења Његоша. Шта се из тога може закључити?

Храмом Христовог Васкрсења у Подгорици, поред осталог, обиљежава се  и 900-годишњица рођења Стефана Немање  у Рибници (Подгорици). Принос тој 900-годишњици је десни пирг, посвећен Светом Симеону Мироточивом, са обновом древне златичке крстионице у њему и са звоном које одјекује из Вороњежа, из матушке Русије, тешким једанаест тона. Поред пирга, сличног оном хиландарском, засађен је ластар лозе Светог Симеона из Хиландара, који је ове године родио и дао прве гроздове. Добијен је прије четири године изузетним благословом хиландарских стараца. Док смо чекали на пристаништу Јованици, питао ме један од њих:

– Шта чекаш, владико?

– Чекам ластар од лозе Светог Симеона.

– Знаш ли да то братство хиландарско никоме до сад није дало?

– Знам – кажем – али знам и то да смо Вам ми из Подгорице дали Светог Симеона Мироточивог. Па зар није ред да нам узвратите за дар, макар једним ластаром од његове лозе?

– Ја ћу се молити да ти се ластар осуши – рећи ће исти јеромонах, из дубоке бриге да сачува хиландарско правило и завјет.

– А ја ћу се молити Светом Симеону да нам благослови лозу код Храма Васкрсења, у граду „из кога му Света Лоза ниче“. Видјећемо кога ће Бог услишити.“

И ево, ове године, у част 900-годишњице Симеонове, лоза је родила прве гроздове. Обећао сам – идуће године, ако Бог да здравља, однијећу грозд са Симеонове лозе код његовог Пирга Подгоричкога, на благослов брижном и добром о. Стефану Хиландарцу.

У сусрет прослави 200-годишњице Његошевог рођења предложили сте канонизацију владике Рада. Зашто она није и прихваћена?

Храм Васкрсења се свеправославно освећује и у част 200-годишњице Његошевог рођења. Ено у мегалиту исклесаног лика Ловћенског Тајновидца, заједно са његовим стрицем Светим Петром I у подножју пирга Светог Јована Владимира, ено и његовог Светог лика насликаног међу Архијерејима у олтару храма; ено га и у храмовном луку, насупрот ктиторске фреске, с десна при улазу, са црногорском капом и свитком и натписом: „о Преблаги Тихи Учитељу…Васкрсењем смрт си поразио…“

 

[/restrictedarea]