Ми и свет, II – Империја надире

Пише Милован Данојлић

Одлика је силника да себи свашта допушта и да се ни за шта не каје. Он данас наступа као свезнајуће и свемогуће божанство које никоме не полаже рачун за оно што чини. Убеђен је да му је памет у управној размери са војном и технолошком опремљеношћу и да га је Провиђење задужило за усрећење људског рода

Аљенде, Кастро, Чавез, Ево Моралес, Гбагбо, Милошевић , Караџић, Садам Хусеин, Гадафи, Ахмадинеџад, Башар ел Асад, неки су од светских вођа који су се, током минулих деценија, нашли на удару Империје. Свако ко доспе на њену црну листу побуђује моју живу наклоност. (Знам да они од мојих симпатија немају користи; ја је имам. Њихово постојање греје душу). Скуп је разноврстан, и не би се дао окупити на истој црквеној служби. Међу њима има ауторитарних управљача и демократски изабраних председника, левичара и десничара, деспота по вокацији или по сили несрећних прилика. Заједничка им је непослушност самопроглашеном планетарном Газди, и тврдоглавост у настојању да сачувају независност држава на чијем су се челу нашли. Непослушност је, по мерилима постмодерних моћника, смртни грех. Недостатак доброг ропског васпитања неки од побројаних су платили животом, неки су допали тамнице, а неки проживеше век носећи главу у торби.
С временом се, мало-помало, навикосмо на призоре разбојничког насиља у име једног, свеважећег, на Олимпу потврђеног схватања демократије и тзв. људских права. Миримо се са педагошким припремама бомбардовања земаља неспремних да марширају под диригентском палицом Великог Брата. Агресији, по правилу, претходе дуге пропагандне кампање, у којима гутамо коктеле сачињене од полуистина, дрских лажи или истина представљених изван контекста и без поштовања пропорција. Напослетку, нехотице почнемо мислити онако како то желе професионални испирачи мозгова. Дакако, човек се може одрећи обавештења која му дају новине и телевизија. Ја сам, под комунистима, апстиненцију терао по два-три месеца, да се, на крају, вратим штетној навици, ако ни због чега другог, оно због биоскопског програма и метеоролошких прогноза. Свет је пун гнусоба и подвала, али, да бисмо живели, морамо с њим одржавати какву-такву везу. Ако не могу сазнати шта се уистину збива у Еритреји, Обали Слоноваче, Либији и Сирији, бар ћу наслутити шта нам спрема Империја. И као што ја о свету знам оно што ми Газда, преко својих гласила и агенција предочи, тако и те земље, о Србији, знају само оно што им је, истим каналима, дотурено. Антологијски примери оваквог извештавања су лешеви из темишварске мртвачнице, Садамово тајно оружје показано на седници Савета безбедности, ракетирање Маркала под немогућим углом, Гадафијеви масакри, смотра стрељаних у Рачку, бојни отрови Башара ел Асада, на чију се употребу месецима чекало… И опет, овим нисмо вакцинисани против сутрашњих пропагандних лажи. Рачунамо да, ипак, није све измишљено. И поред ослањања на тобожњи smart power Империја се показује прилично неинвентивна у образлагању својих похода на остатак света. У конфекцијском фабриковању оптужница користи из далека видљив бели конац.

[restrictedarea] Сила заглупљује.
Империја, уз шкргут зуба, прети јакима, а удара на слабе. Њене су жртве земље са ровитим унутрашњим стањем, економским тешкоћама и међунационалним сукобима. Њу привлачи смрад распадања, походи су јој лешинарски. И док шакали чисте природу, ови, империјални, загађују оно што је већ загађено. Након сваке „хуманитарне интервенције“ лоше стање постаје још горе. Ускраћења у области људских права замењује крваво бесправље, подношљив суживот у условима ограничене слободе несметано крвопролиће завађених племена. Демократија, заведена тенковима и ракетама, даје горке плодове. Слобода насиља над појединцем је, у диктатури, била у надлежности репресивног апарата државе; у импорт-демократији и она се демократизује, добија свенародни замах. Нема седмице да њен тријумф стотинак недужних људи не плати животом.
Одлика је силника да себи свашта допушта и да се ни за шта не каје. Он данас наступа као свезнајуће и свемогуће божанство које никоме не полаже рачун за оно што чини. Убеђен је да му је памет у управној размери са војном и технолошком опремљеношћу, и да га је Провиђење задужило за усрећење људског рода. Међународне законе поштује кад му одговарају, и весело их крши кад год му затреба. Као дежурни полицајац испред апсане, непрестано држи прст на обарачу. Пошто је, према својој памети, знању и искуству, поставио једино важеће стандарде „демократије“ и „људских права“, не мора се обазирати на локалне прилике и наслеђе, сем у случају земаља које располажу богатим изворима нафте. Његове моралне, друштвене, политичке и економске норме, самим тим што су његове, имају универзалну важност. Његова валута је златна подлога светског монетарног поретка, па је доштампава и растура у неограниченим количинама. Његов спољашњи дуг је достигао износ од дванаест хиљада милијарди евра. Упоређена са таквим расипништвом, Грчка личи на скромног, обазривог штедишу. Дакако, Quod licet Iovi, non licet bovi или, слободно преведено, Што је допуштено Јупитеру, није допуштено гелиптеру.
Такав спој ароганције, незналаштва и месијанске агресивности опасна је експлозивна смеса која би се, сваког часа, могла активирати. Чудовиште нас је већ закачило репом, расуло отров по њивама и баштама на југу земље, удвостручило број оболелих од леукемије и рака, и сад би да нам, у име Прогреса, натури генетски модификовану пољопривредну производњу, да нас докрајчи. Сенка немани пада на све што говоримо, чинимо и мислимо. Иако се никад не каје, силник и сам, понекад, увиђа да је погрешио у проценама и поступању, да би, истог часа, великодушно прешао преко своје глупости. Он је и тужилац, и бранилац, и судац, у његовој руци су и нож и погача. На услузи су му бројни послушници, на живот и смрт заклети савезници, као и мали плаћеници у цивилном друштву, на терену. Да би се заклонили од опасности, покорени прибегавају жалосној мимикрији, настојећи да се са чудовиштем спријатеље. Тактику примењује и део наше управљачке елите, заборављајући да је први услов пријатељевања равноправан положај, и да се шут с рогатим, и тамо где има добре воље, никад неће разумети.
У свету дрског безакоња и деспотске својеглавости човека обузима гађење према јавном животу, и презир према свему што јавно мњење олако прихвата. Поред плаћеника, силнику на услузи стоје и неки добронамерни, простоумни појединци, којима је В. И. Лењин наденуо име корисне будале. Без идеалиста, који озбиљно узимају причу о демократији и људским правима, освајачко напредовање Империје ишло би много спорије. Она наступа у име високих идеала онако како је, у пролећном раздобљу колонијализма, махала Библијом, и како су нас, до јуче, замајавали комунистичким пројектом распеване будућности. Комсомолце и скојевце заменише чикашки момци. Планета треба да постане безобални тржни центар либералног капитализма. Индивидуалне одлике су непожељне, националне традиције превазиђене.
Свака идеологија сужава свест, одваја нас од истинског живота, омаловажава стварност у име фикције. Силник, који нам пробија уши и загађује мозак као авангардиста срећне сутрашњице, сва своја права заснива на тренутној моћи. Његов захтев да променимо свест има сасвим практичан циљ. Појединце и народне заједнице треба свести на заједнички именитељ умањеног постојања, изагнати их из историје у којој имају егзистенцијално упориште. Тај корак, како год наша прошлост била мучна и невесела, не води у слободу, него у ништавило и беспуће.
Живимо у епоси бешчашћа, понижени и осрамоћени, а највећа је срамота не бити свестан срамоте, или се мирити са њом.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.