Љиљана Хабјановић Ђуровић – СТИД ЋЕ СПАСИТИ СВЕТ

Разговарала Мила Милосављевић

Једном приликом разговарала сам са митрополитом Амфилохијем о томе шта ће спасити свет. Хоће ли то бити лепота, као што је тврдио Достојевски, или доброта, како су веровали неки умни људи. „Стид“, рекао је митрополит. „Свет ће спасити стид“

Ми, заиста, као мало који народ, имамо духовне претке на које можемо бити поносни. И, што је важније, на које се морамо и можемо угледати. Ове, о којима сам писала, и неке о којима пишем нови роман. Имамо и Ловћенског Тајновидца, новопроглашеног  светитеља чију ми је икону летос поклонио његов достојни наследник на трону Светог Петра Цетињског. А да ли ће ти наши дични преци, и њихов однос према темељним вредностима човека и народа бити мера наших постигнућа, или мера наше недостојности, то зависи од нас. Спољним оком гледано, наш положај данас је страшан, каже Љиљана Хабјановић Ђуровић у интервјуу за наш лист, начињеном поводом објављивања монографије под називом ,,Моји читаоци су одлучили“, којом најчитанија српска списатељица обележава четврт века књижевног стварања и дружења са својим читаоцима. Премда је до сада добила много значајних књижевних и друштвених награда и признања, међу којима и Орден Светог Саве, Вукову награду, најважнијом од свих сматра наклоност својих читалаца, која траје већ двадесет пет година.

Како данас, када се осврнете иза себе, видите тај пут?

Сваки пут који води до нечег великог и лепог узан је и стрм. И ја сам се успињала полако. Посртала и падала. Дизала се, и настављала даље. Ја сам добијала милост Господњу, милост Пресвете Богородице и светих, али увек после много муке, напорног и пожртвованог рада, различитих одрицања, понекад истинске патње. Завршила сам факултет који нисам волела, радила сам посао који нисам волела, страховала да никада нећу постати писац, а ипак непрестано писала. Од прихватања рукописа до објављивања прве књиге чекала сам три године, а затим још по две за другу и трећу. Тек сам са четвртим романом, у четрдесет трећој години живота, постигла први озбиљнији успех. Оспоравали су ме на различите начине, по мери своје злоће и љубоморе, свога незнања и несхватања, често и неморала. У почетку, најтежа ми је била неизвесност. Стрепња хоћу ли за књигу коју пишем наћи издавача. Страх како ће оно што радим оценити уредник који бира књиге за објављивање. Тешка је то мука: седети, писати, давати најбоље из себе, а не знати хоће ли то икада доспети до оних којима је намењено – до читалаца. Касније ме је погађала лаж. Подметања. Сплетке, чији су инспиратори понекад били чак и неки други писци. Али, знала сам да човек у ствари има само један избор у животу: онај између добра и зла. И трудила сам се да бирам добро. Увек сам имала веру и наду. Чак и када се чинило да за то немам много разлога. И да је све против мене. Ништа, апсолутно ништа није могло да ме поколеба. Да ме учини малодушном, или немоћном. Ја верујем да се ништа не дешава без Божје промисли. Дакле, и препреке на путу свакога од нас по Његовој су вољи, или бар допуштењу. Можда зато да бисмо, савлађујући их радом и жртвом, показали да смо заслужили Његову милост.И читаоци су увек били са мном. Ја сам то знала, и та њихова оданост ми је говорила да је оно што радим потребно још неком осим мени. Тако су и читаоци давали смисао мом раду, а самим тим и мом животу.

Слике у монографији говоре више од речи. Упркос повременој медијској непажњи када су у питању ваши успеси, која  произилази, верујемо, највише из наше пословичне зависти, али и из неких кругова којима су предрасуда и неутемељено довођење књижевног дела у раван политике, лествице ка некултурном и незналачком, стекли сте велику љубав читалаца. На вашем штанду на Београдском сајму књига су увек дуги редови, сале на вашим промоцијама су препуне, и то не само у Србији. Много је младог света међу вашим читаоцима? Какав то магнет чини да сте начитанији српски писац већ годинама, упркос често фалсификованим бестселер листама и „преименованим“ листама Народне библиотеке Србије?

Љубав је увек необјашњива. Волим једну сентенцу, мислим да припада Ромену Ролану, коју памтим од ране младости „Разумети значи објаснити. Међутим, није потребно објашњавати да би се волело.“ Само бих да додам да је та љубав узајамна.

Има писаца који отпочињу роман пишући га за НИН-ову награду. Има писаца који већ од првих реченица снисходе књижевној критици, али и власницима политички коректног мишљења. Ви нисте један од њих. Не повлађујете чак ни читаоцима, а опет, Ваше књиге листом постају бестселери. И најновији роман, „Сјај у оку звезде“, био је, по званичној статистици, најпродаванија књига у Србији, Црној Гори и Српској 2012. године. Да ли то значи да је модел истрајавања у неговању истинских вредности применљив и у осталим областима стваралаштва? Да овом народу није потребна јевтина, испразна забава, већ је жедан нечег далеко другачијег од онога што му се наметљиво нуди?

Већ десетак година не конкуришем за књижевне награде и не шаљем књиге књижевним критичарима. Постоје три награде које бих волела да добијем (међу њима није НИН-ова награда). Ако Бог буде хтео, неки члан жирија који о њима одлучују сам ће ме се сетити.

Одавно сам у несагласју са власницима политички коректног мишљења. Зато је 2005. године и донета она срамна одлука да се Награда за најчитанију књигу у библиотекама Србије „преименује“ у Награду за најбољу од најчитанијих књига, па, уместо да је ја добијем пети пут, и то за роман о земаљском животу Пресвете Богородице, награђена је књига, четврта на листи читаности. У том тренутку ја сам против себе имала моћне службенике Сорош фонда, политички етаблиране српске писце и Владу Србије. Касније су „преименовани“ и критеријуми по којима се утврђује листа најчитанијих књига, како би се све до краја обесмислило. Пооштрена је и контрола откупа књига за библиотеке. Наравно, све ово је учињено у циљу преваспитавања и писаца и читалаца. Код неких писаца предузете мере дале су жељене резултате. Читаоце, хвала Богу, нису успели да преваспитају. Читаоци и даље воле своју веру и своју историју, и то нико и ништа не може да промени. Јер, јачи је Бог него Алија!Дозволите да појасним ову реченицу. По причи коју сам једном чула, у време владичанства Светог Николаја Српског добије један монах послушање да руководи изградњом цркве. Али, црква је зидана на земљишту одузетом злогласном арбанашком одметнику Алији. Наравно, Алија је поручио монаху да ће га уморити страшном смрћу уколико не обустави радове. Уплашен, монах је отишао код свог владике и затражио да буде ослобођен ове опасне дужности. „Да ли ти верујеш у Бога?“, питао је владика. „Верујем!“, одговорио је монах. „А шта мислиш, да ли је јачи Бог или Алија?“, опет је питао владика. „Јачи је Бог“. „Е, ако верујеш да је јачи Бог настави да зидаш.“ Охрабрен овим једноставним речима, монах се вратио свом послушању, а Алија је убрзо погинуо у неком међуодметничком окршају. Од кад сам чула ову причу, увек кад ми је тешко, али и када се уплашим за будућност наше земље и народа,  окрепим себе сећањем и чврстом вером да је „јачи Бог него Алија“.

[restrictedarea]

Ваш књижевни опус оцењен је од стране књижевних зналаца у иностранству као посве аутентичан глас у савременој књижевности. То је веома интересантно, будући да је реч о виђењу романа из Вашег духовног циклуса, где проговарате о односу Бога и човека, о жртвеној љубави, путу душе кроз митарства, свеприсуству анђела, чудима у хришћанској Цркви, историји и теологији иконе и даровима Духа Светога, а да о њима готово исто говоре стручњаци који припадају и православној и католичкој цркви.

Ако је изазов за сваког уметника да створи нешто ново, да по нечему буде јединствен, или бар први, ја, милошћу Пресвете Богородице, то остварујем књигама из духовног циклуса. У њима су историјске приче само основа. У свакој од тих књига у ткиво романа уткана је нека велика теолошка тема. Пишем их увек ослоњена на учење светих отаца и најзначајнијих теолога, а за оцену замолим Његово Високопреосвештенство Митрополита Амфилохија. О тој теолошкој надградњи романа, као о нечему новом и аутентичном, говоре ти добри и непристрасни познаваоци савремене светске књижевности, и на истоку и на западу.

После романа „Игра анђела“ и „Запис душе“, објављених у Италији у преводу Драгана Мраовића, после представљања тих дела у Риму, Барију и Корату, и представе изведене по роману „Игра анђела“,  у Фиренци сте имали прилику, као ниједан српски писац до сада, да представите своја дела у чувеној базилици Санта Кроће, у којој почивају Микеланђело, Галилеј, Данте, Макијавели, Росини, и која је осликана делима великих мајстора ренесансе. Ушли сте, с одломцима једног свог романа, и у монографију коју је објавила базилика, не само као једини српски писац, већ и једини писац уопште. О чему је реч?

У базилици Санта Кроће (Светог крста) биле су изложене копије најлепших фресака из српских манастира. Тим поводом урађена је једна монографија у којој су, осим репродукција изложених фресака, објављени текстови најугледнијих грчких и италијанских историчара уметности, специјализованих за византијско сликарство, и теолога. Приређивачи монографије одлучили су да међу њих уврсте и одломак из мог романа „Сјај у оку звезде“.

У Русији су објављени романи „Петкана“, „Игра анђела“, „Запис душе“, „Вода из камена“ и књига за децу о Светој Петки, а у току је превођење романа „Сјај у оку звезде“. Чега се најрађе  сећате кад помислите на Русију?

Сетим се једне посете московској православној школи. У школској капели дочекале су ме иконе Светог Саве, Светог Василија Острошког и Светог владике Николаја. Сетим се часа у тој школи. Наставник показује репродукцију Белог анђела и пита:“Ко је ово?“, а дечачић од седам или осам година одговара:“То је милешевски Бели анђео. Он је Анђео чувар братског српског народа.“ Потом наставник показује другу слику. Следи одговор:“То је Свети Сава, највећи светитељ братског српског народа“. И даље, као део сваког одговора, исте речи:“БРАТСКОГ СРПСКОГ НАРОДА“. Сетим се посете новој цркви Светог Александра Невског и иконе Светог Саве. Како ми је испричао отац Владимир Силовјев, старешина цркве и очевидац, ова икона је проплакала оног дана када су НАТО снаге бомбардовале положаје у Републици Српској. Од тада, пред овом иконом се свакога дана служи молебан. Сетим се посете Православној гимназији „Свети Јован Богослов“ у Москви. Како ми је рекао мој преводилац Иља Числов ученици ове гимназије раде романе „Игра анђела“ и „Запис душе“ као део лектире. Имала сам велико задовољство да током сусрета са ученицима и професорима, коме су присуствовали и старешина Српског подворја у Москви, Његово преосвештенство владика Антоније и први секретар Амбасаде Србије Снежана Павловић, одгледам драматизацију романа „Игра анђела“ коју су извели ученици Гимназије.Сетим се канцеларије директора Издавачког центра Руске православне цркве. Уговор сам потписала седећи за директоровим столом. Онда сам подигла главу. Са наспрамног зида, са великог портрета, гледао ме је наш Патријарх Павле.Сетим се још многих, многих предивних сусрета, испуњених православном побожношћу и словенском братском љубављу.

Осим што се Ваше књиге читају у Русији, Ви у својој издавачкој кући објављујете дела руских аутора?

Заиста сам поносна што сам издавач најзначајнијег руског писца, Валентина Григорјевича Распутина. Још као студенткиња заволела сам његов роман „Живи и памти“ и просто нисам могла да се повратим од радости када ми је преводилац пренео позив да га, као писац из Србије, и као писац „Петкане“, са супругом и сином посетим у његовом дому на Старом Арбату. Тада смо се договорили о сарадњи.Годину дана потом добила сам главну награду на Другом литерарном форуму писаца словенских земаља у оквиру Фестивала „Златни витез“. „Златни витез“ је велики културни и духовни покрет словенских народа који се одвија под мотом “За уздизање човекове душе. За хришћанске идеале.“ Тада сам упознала оснивача „Златног витеза“, знаменитог руског глумца и редитеља Николаја Петровича Бурљајева. Разговарали смо, између осталог, и о књигама савремених руских писаца које се објављују у Србији. Реч по реч, дошли смо на идеју да ја покренем едицију „Златни витез“ у којој ћу објављивати књиге највећих савремених руских писаца, али и књиге добитника награде „Златни витез“, без обзира из које су земље. Формирали смо и један уређивачки одбор у коме смо чланови из Србије Јован Марковић, који је већ двадесет година потпредседник „Златног витеза“, и ја, а са руске стране Валентин Распутин, Николај Бурљајев, Владимир Крупин и Валентин Курбатов, иначе чланови савета за културу и руског председника и руског патријарха. Морам још да додам да трошкове овог подухвата у потпуности сносим сама, из зараде коју остварујем на својим књигама.

Ваши романи из духовне сфере су историјско-религиозни романи који духовношћу позлаћују пуку историју чињеница и дају нову димензију нашим светлим историјским личностима, кнегињи Милици, Јефимији, принцези Оливери, деспотици Ангелини, али, наравно, и мушким ликовима, кнезу Лазару, деспоту Стефану Лазаревићу, Милошу Обилићу, деспоту Стефану Слепом  итд. Очигледно је да градите своје романе на провереним историјским чињеницама на којима ваш сензибилитет и ваше „вјерују“ оживљавају те ликове на племенит начин и с великим поштовањем према њиховој духовној равни, јер су они покушавали и успевали, како ви то тумачите, да оставе иза себе етичке, религиозне, националне и моралне темеље на којима је српски народ преживео историјски заборав који му је наметан некада, али рекло би се да на тим темељима, као трајним вредностима, преживљава и ову данашњу пролазну пошаст?

Ми заиста, као мало који народ, имамо духовне претке на које можемо бити поносни. И, што је важније, на које се морамо и можемо угледати. Ове, о којима сам писала, и неке о којима пишем нови роман. Имамо и Ловћенског Тајновидца, новопроглашеног  светитеља чију ми је икону летос поклонио његов достојни наследник на трону Светог Петра Цетињског. А да ли ће ти наши дични преци, и њихов однос према темељним вредностима човека и народа бити мера наших постигнућа, или мера наше недостојности, то зависи од нас. Спољним оком гледано, наш положај данас је страшан. Поражени смо, сиромашни и понижени – да се задржим само на ова три епитета очаја. Важно да у овом времену тешких искушења не заборавимо ко смо. Да се одупремо онима који настоје да нам промене прошлост и кривотворе историју, који се подсмевају нашој традицији и ругају нашим светињама. Важно је да сачувамо косовски завет и сећање на Видовдан. Да се свијемо око наше Цркве и Светосавља. Да се обновимо Духом Светим. Ако то успемо, бићемо достојни баштиници своје историје. И оних који су је стварали.Једном приликом разговарала сам са митрополитом Амфилохијем о томе шта ће спасити свет. Хоће ли то бити лепота, као што је тврдио Достојевски, или доброта, како су веровали неки други умни људи. „Стид“, рекао је митрополит. „Свет ће спасити стид“. Сложила сам се. Стид пред непријатељима. Пред ближњима. Пред собом самим. Пред потомцима. Пред Богом. Стид пред прецима.Није срамота стидети се. Срамота је бити бестидан.

Санкције, рат, економска криза, милион незапослених, ерозија морала, то је окружење у коме одрастају млади људи. Многима од њих су старлете, беспризорни типови и звезде риелитија постали узор. Како да спасемо те младе људе, и нараштаје који долазе?

Да би зауставили овај суноврат, ми морамо да се вратимо традиционалним вредностима. Да поставимо границе моралног и неморалног, и да их стално истичемо. Да јачамо породично заједништво, јер породица човека чини снажнијим и отпорнијим на зло. Морамо да објаснимо својој деци да човеку не вреди да задобије читав свет ако души својој науди. Да их охрабримо да буду родољубиви и духовно снажни. Да их упутимо да се приближе Богу, јер онај ко је у јединству с Христом умеће да препозна знамења времена и знаће шта је Христово а шта није. Умеће да се ослободи ропства духовног. Презреће ниске страсти, лажне радости и испразна задовољства. И спознаће праву љубав и истинску слободу свесног и боголиког бића. Ова узвишена борба за душе наше деце и будућност народа тражи велики напор и личну жртву свакога од нас. И мора бити непрестана. Као, уосталом, и свака друга борба између добра и зла.

Какав је Ваш став о политичком ангажовању уметника? Да ли један добар писац, рецимо, који заговара племените идеје може да буде од веће користи народу него политичке партије и центри моћи? Чини се да у свету поново постаје значајна реч утицајних уметника. На пример, у Русији се могу видети писци како у телевизијским емисијама у ударном термину живо расправљају о актуелним политичким темама.

Питање политичког ангажовања уметника, а код нас, пошто живимо у партијској држави, политичко значи партијско, ствар је личног избора, а понекад и потребе, као и код свих осталих људи.

Ја не желим да се политички ангажујем, јер сам давно спознала две тужне истине. Видела сам да носиоци идеја, када дођу на власт, престају да буду носиоци идеја и постају чувари власти, па почињу да раде оно против чега су се, као носиоци идеја, борили. Схватила сам и да угледне јавне личности нису потребне лидерима политичких партија да би им рекле нешто паметно, или им, не дај Боже! указале на грешке, већ им више служе као статисти у другом плану на бинама на предизборним скуповима. Или као марамица у џепу сакоа. Е, проблем је што и том украсном марамицом, по потреби, могу да се обришу руке. Јавни говор је нешто друго. Свака моја књига је јавни говор. Сваки интервју. Свака реч изречена на књижевним вечерима. Али то је мој говор, само мој, и ја могу слободно да кажем оно што мислим и да се залажем  за оно у шта верујем, одговорна само пред својим сином, читаоцима и Мајком Божјом.

КАТАЛОГ

У иностранству је објављено тридесет Ваших књига на тринаест језика у четрдесет пет издања. Спадате међу наше најпревођеније писце, а по броју поновљених издања и награда после 2000. године сте и најуспешнији. Све то без подршке Министарства  културе.

-За читаоце који нису упућени морам да објасним: у нашем Министарству културе пре неколико година начињен је каталог са именима аутора и књига које држава Србија препоручује страним издавачима. Тај каталог се дели на штандовима Србије и на сајмовима књига у иностранству. Такође, Министарство већ неколико година плаћа трошкове превода књига наших аутора. Некима је плаћено објављивање и по десет књига. Ти писци обично путују на иностране сајмове књига као део државне делегације. Ја имам сасвим другачију позицију. Мог имена нема у славном каталогу, и то ме понекад доведе у непријатну ситуацију шта да кажем својим иностраним издавачима, а да им не откривам нашу бруку. Али, задовољна сам што ниједна моја књига није објављена о трошку осиромашених грађана Србије и што у иностранство не путујем о трошку народа, већ о сопственом трошку, о трошку свог иностраног издавача или министарства за културу земље домаћина. 

[/restrictedarea]