Цивилизацијска апокалипса нашег света

Пише Владислав Панов

Ружно лице капитализма у америчком документарцу „мејнстрим”продукције
Документарна мини-серија „Сведок“ из продукције моћног „ХБО-а“ и америчког телевизијског и филмског аутора, ветерана Мајкла Мена, која је окренута послу и судбинама ратних фото-репортера, суштински се бави последицама незаситих апетита глобалистичког капитализма

Тужно је што се ових дана, када је требало да дочекамо другу сезону документарног мини-серијала „Сведок“, то није догодило. Одлагање, како рекоше, „за неко време”, је жалосно из више разлога. Први, најважнији, јесте што се с првом сезоном од четири наставка који су отворено, снажно и храбро документовали ужасне слике света, пратећи рад и судбине четири престижна (западна) ратна фото-репортера, десило да се у високобуџетној, ударној (и многи овде воле да искористе реч „мејнстрим“) америчкој ТВ-продукцији појавила искра одважности, политичке свести и одлучности да се коначно нешто покрене или,зачудо,отворено осуди. Друго, наставак серијала који је побудио огромну пажњу публике и критике, због чега су четири епизоде прве сезоне и после годину дана од премијере живахно присутне у понудама многих телевизија и кабловских оператера широм света, као и у понуди преузимања преко интернета, утро би пут сличним радовима доументариста што би, можда, макар и краткотрајно, вратило веру у глобалистичким силама одавно поданички припитомљене медије. Јер, рад на овом серијалу делује као контраревулицонарни чин у борби против глобалистичке револуције која је у току. Слике разарања, смрти, корупције сваког аспекта живота, од појединаца до врхова власти, иституционализације свеопште беде (тада се, наравно, најлакше влада), безобзирности, крволочности, безумног насиља, похлепе и бруталне корпорацијске безосећајности према људима-робовима, присутне су у мизасцену сваке акције фото-репортера чије су судбине и пословни учинак биле теме четири епизоде „Сведока“. Језиви свет који се прелива из кадрова ових филмова никога не оставља равнодушним. Он је ту, потресан и стваран, ми смо део њега чак и када смо уљуљкани лажном сигурношћу наших патетичних свакодневица у којима нема толико насилних смрти и овако дубоких страхота које нам презентују кадрови серије настали у Мексику, Судану, Либији и Бразилу. Ипак, матрица је универзална, а само је питање времена када ће и у којој мери бити успостављена и употребљена на неком делу мапе света испарцелисане не само видљивим државним границама већ и оним невидљивим, а важнијим, које су исписане интересима великих компанија увек просперитетног капитализма.

[restrictedarea]

Страшни Суарез Прича број један, која прати резигнираног фото-репортера, Американца Ероса Хогланда, сина чувеног фото-репортера „Њузвика“, Џона Хогланда, који је убијен у Ел Салвадору (причу о њему и његовој погибији обрадио је Оливер Стоун у свом филму „Салвадор“), доводи нас на вероватно најстрашније место на свету последњих година, у град Суарез, на самој граници Сједињених Држава и Мексика. Овај град, настао отварањем фабричких погона практично свих великих америчких и светских компанија, поприште је правог рата који полиција и војска Мексика наводно воде против нарко-картела. Али, како и у самом филму тужно декламује амерички аутор Чарлс Боуден (познавалац свих дешавања „иза сцене“ овог града, и уопште Мексика, а што је презентовао свету у књизи „Град смрти“) Мексико и Суарез су отужна бина на којој се игра лажна представа, фарса заправо. Представници власти, корумпирани до сржи, заправо су само једна од безбројних банди које се међусобно отимају око територија, удела у шверцу дроге, заради од рекета, отмица, убистава и осталих криминалних радњи. Рата између полиције, војске и криминала нема. Али има убијања. Боуден тврди да је током последње три године у том наводном рату против картела страдало деветнаест хиљада цивила! Суарез је типичан продукт настао девастирањем свих сегмената живота како не би у организованом хаосу и створеном стању општег безнађа, параноје и несигурности робови глобализма који раде за бедне наднице у фабрикама интернационалних корпорација погледали око себе и, несрећом, схватили због чега су робови и у корист чијег ћара су бедни. Само током прошле године скоро половина тада постојећих фирми у Суарезу је морала да се затвори. Остале, макар то био и бедни штанд за продају куваног кукуруза на улици, принуђени су да плаћају рекет бандама с обе стране званичног закона. Школе не раде, млади су у бандама (Суарез их, кажу, има скоро четиристо!), а град је постао светски славан и по броју нерешених нестанака и убистава девојака. Све је то упаковано у интезивних пола сата ове епизоде посвећене мексичкој цивилизацијској апокалипси. Фото-репортер Хогланд и његов мексички пратилац и помагач, Гиљермо Аријас, храбро су пронашли места, ситуације и људе вољне да ову крваву слику контрацивилизацијске страве овековече на филму.

Трагедије Судана, Либана, Рија…  И таман када помислите да језивије не може бити, дочекује вас епизода о вишегодишњем конфликту у јужном Судану кроз који нас води исповест француске фото-репортерке Вероник де Вигури. Грозна убиства, етничка чишћења, типична безнадна афричка беда и смрт хиљада људи, све са такође типичном афричком причом о отмицама деце која се потом, бруталним дрилом, претварају у најкрволочније убице у „војскама” супротстављених табора, заправо су тема ове епизоде. Ту је и једнако потресна прича о Либану и његовој текућој револуционарној промени окренутој капиталистичком напретку. Као и у Мексику, и овде је запад, из другог плана и ради својих интереса, инсталирао безвлашће, беду и корупцију па је данашњи Либан једно од најопаснијих, али и најтужнијих места на планети. У њему такође владају банде, корупција и несанкционисани терор. Ни прича о стању у фавелама Рија Де Женеира, смештена у посебну епизоду ове серије, није ништа светлија од претходних. И ту смо суочени са потресним одсуством људскости, поштења и правде, урушеним институцијама, односно комплетним суновратом државе. Рио, и поред интезивних припрема за предстојеће Светско првенство у фудбалу а затим и за Олимпијаду, као једна од најпожељнијих туристичких дестинација на свету, није и неће никада постати рај за своје становнике, посебно оне који су смештени у торове фавела, најодвратније место на свету. Кроз улице и поделе овог града нас опет води објектив репортера Хагланда који је, потпуно оправдано, у светлу разочаравајућих призора, искрено истакао дилему о смислу своје професије.

На сваком од ових места, као, на жалост, и на другим местима широм света, заједнички садржалац је западни профит. Та места су црне рупе савремене цивилизације ископане да у њих буде убачена најгора људска прљавштина. Коме је ту дом, осуђен је самим рођењем. И поред силних светских организација које се декларативно залажу за највише прицпипе, једнакост и правду за све, на местима као што су ова, представљена у четири епизоде „Сведока“, удишу се беда, насиље и смрт једнако природно као и ваздух. Иако то није била тема, па ни добро замаскирана субверзија аутора међу којима је, као главни продуцент, и чувени холивудски синеаста Мајкл Мен, кроз четири епизоде „Сведока” неизвесне судбине и стресни посао ратних репортера су у потпуној сенци онога што би репортери требало да сликају. Тема је појела своје ауторе, а садржај је тријумфовао над формом. Безнадни хаос, под контролом његових похлепних иницијатора, који контаминира душе народа и њихових држава у све четири земље, ту су инсталирани као стална појава. Ниједан документарац, нити слава, умеће и храброст фото-репортера неће то променити. Све док су подмирени интереси тог истог, за потлачене и дискриминисане увек декларативно и принципијелно заштитнички расположеног запада, слике које заустављају дах из „Сведока” и сличних филмова и даље ће бити само шоу-бизнис, а не реалистични призори чемера снимљени са намером да се опомене свет и нешто измени.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.