Увод у тумачење једног доба

Пише др Светозар Рајак

Готово је несхватљива дубина преображаја који настаје у југословенском друштву, посебно у култури од 1950. и начин како је та промена стављена у функцију југословенске спољне политике

Посао историчара није да буде судија. Његов задатак је да посматра, аналитички сагледава и понуди тумачење, а да, при том, ниједног тренутка не губи из вида императив сагледавања феномена, историјског развоја или догађаја у оновременом контексту, имајући у виду дуготрајне историјске токове. Ово последње разликује историчаре од неисторичара.

ПРЕПЛАВЉЕНИ НЕИСТОРИЈОМ Нажалост, у српској историографији данас има много судија што је научно неприхватљиво. Преовлађујућа, „рехабилитациона историографија“ којом се најчешће једноставно искривљује историјска улога личних или идеолошких идола дочекује се аплаузима и награђује статусним привилегијама, све под видом „оповргавања идеологизоване историје“ прошлих деценија. Иронично је да на почетку двадесет првог века у српској историографији постоји снажна тенденција ка идеолошком профилисању историографије.

Погрешно је такође дозволити да се та и таква „историографија“ представља под видом научног преиспитивања историје. У суштини, она врши политички или идеолошки мотивисану ревизију историје. Научно преиспитивање историје је нужан инструмент стручног сучељавања тумачења историје под условом да је изведено научним методом, односно на основу аргументованих ставова утемељених на историјским изворима. Оно чиме смо данас преплављени је једноставно – неисторија. Њен производ је ненаучна историографија, а њени „ударници“ су, нажалост, поједини професионални историчари. Уместо аргумената служи се тврдњама и „политички коректним истинама“ које се не смеју доводити у питање, а уместо доказа и докумената нуди се конструкција прошлости. Неистомишљеници постају објектом дисквалификација. У оквиру струке не постоји дијалог или дебата. Парадокс је потпун – тзв. антистаљинисти постају најгори стаљинисти – но, никако несхватљив – реч је о истој врсти тоталитарне, затворене свести. Таква „историографија“ је погубна јер читаве генерације осуђује на погрешно поимање сопствене прошлости и накарадне свести о себи самима, о својим коренима и исходиштима. Тако се уништава памћење једног народа. Тиме се он лишава могућности да учи на грешкама прошлости како би био оспособљен да се опредељује за најбоље стратегије будућности. Неисторија кородира наш идентитет до степена када постајемо маса којом се управља. Тиме читави народи губе способност да буду историјски чиниоци и постају објектом историје.

ПРОМЕНА СВЕСТИ ЈЕДНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ Свако дело које се озбиљно бави историјом представља допринос борби против ненаучне историографије. У томе је значај књиге Мирослава Перишића „Дипломатија и култура“. Од самог увода аутор даје до знања да је свестан замке коју представља идеолошко посматрање његове теме и врло јасно дефинише свој методолошки оквир. Ово је важно, јер је предмет ове студије промена свести једног режима и читаве генерације, и то свести која је била утемељена на изузетно снажним идеолошким премисама. Тема којом се књига бави превазилази локалне, југословенске оквире јер анализира јединствено раскршће у контексту великог сукоба идеја модернизма који се одиграо током двадесетог века. Тиме је теже схватљиво да се њоме мало историчара у последњих шест деценија бавило. Готово нико. Ово само подвлачи значај ове књиге и изазива поштовање према историчару који се одважио да се ухвати укоштац са тако сложеном, а толико значајном темом. Комплексност теме произлази из чињенице да се ради о културној и интелектуалној надградњи читавог једног друштва, о сукобу великих идеја двадесетог века, о поимању света око себе и месту које једно друштво жели да има у том свету.

Методолошки, књига је концепцијске природе. Ово је изузетно захтеван прилаз који многе историчаре доводи у неприлику, али не и колегу Перишића, и на томе би му требало одати признање. Структурно, тема је обрађена кроз једанаест целина, различитог обима. Студија почиње разматрањем доба између 1945. и 1948. када нови југословенски режим покушава да удене друштвену праксу у оквире вулгаризоване теорије социјализма, а културу и интелектуалну надградњу укалупи у назадан формат примитивног Стаљиновог соцреализма и једноумља – време када, као што аутор каже „власт преузима улогу стваралаца, а уметник и научник улогу следбеника“. Друга целина се бави периодом после Резолуције Информбироа, од јуна 1948. до 1950, периодом великог страха режима и још већих дилема којим путем даље. То је и време суровог физичког обрачуна режима са неистомишљеницима, а пре свега са онима за које се сумња да су совјетски симпатизери.

Слепа послушност Стаљиновом ауторитету и погубно пресликавање совјетског модела који карактеришу југословенски режим до 1948, као и идеолошко лутање између 1948. и 1950, теме прве две целине, управо служе да истакну готово несхватљиву дубину преображаја који настаје у југословенском друштву, посебно у култури од 1950. и начину како је та промена стављена у функцију југословенске спољне политике. Важно је истаћи да значај онога што се догодило у Југославији током првих година пете деценије прошлог века није само у комплексности и замашности промене свести једног друштва и режима, већ и изузетна краткоћа времена у којој се та промена догодила.

[restrictedarea]

ЗНАЧАЈ, НЕНАСИЛНА МОЋ Ово су централне теме књиге и садржај две најобимније целине које чине готово половину књиге, „Велики заокрет 1950: Мање идеологије – више знања“ и „Култура – претходница и саставни део спољне политике“. Господин Перишић доказује да је Титов режим идентификовао културу као средство којим се мења свест друштва. Но, не само то. Аутор препознаје парадокс да је тај исти режим, у много чему неук, препознао културу као ударни инструмент своје дипломатије, а посебно у циљу промене слике света о себи. Тиме је Југославија, међу првима у другој половини двадесетог века спознала значај и снагу онога што је теоретичар Џозеф Нај почетком деведесетих година увео у литературу као „soft power“ или „ненасилна моћ“ (превод и терминолошка одредница аутора овог приказа). У којој мери нека држава поседује моћ да пројектује свој утицај на друге државе и међународни систем у којем се налази кроз привлачност свог режима и другим, ненасилним средствима, што овај појам подразумева, преокупира данас дипломатије најмоћнијих земаља света и представља једну од главних тема теорије међународних односа. Прелом који се догодио у Југославији педесетих година је и довео до тога да та држава заузме несразмерно значајно место у међународном поретку током шездесетих и седамдесетих година. Ово је историјска чињеница, независно од тога колико се то некоме допада или не, колико му је идеолошки блиско или не. Историја се не бави допадањем или недопадањем. Неспорна је чињеница, такође, да Србија, као ни било која друга наследница бивше СФРЈ, до данас није успела да се приближи улози у свету какву је тих деценија имала Југославија.

Посебан допринос студије колеге Перишића јесте у домену периодизације историје послератне Југославије. Периодизација је кључна одредница историјског метода јер установљава међаше историјског трајања. Аутор аргументовано и уверљиво потврђује тезу коју је први пут успешно изложио у својој претходној књизи „Од Стаљина ка Сартру…“ (Мирослав Перишић, „Од Стаљина ка Сартру. Формирање југословенске интелигенције на европским универзитетима 1945-1958“, Институт за новију историју Србије, Београд 2008, 555), да се кључни преокрет у карактеру режима социјалистичке Југославије  изазван сукобом са Стаљином догодио 1950. године. Године после југословенско-совјетског расцепа 1948. до 1950. су период лутања Титовог режима, чак и покушаја повратка под Стаљиново окриље. С друге стране, година 1952. и VI Конгрес КПЈ-СКЈ су били потврда и институционализација онога што је започето две године раније, и не би се ни догодили да преокрет није успешно изведен 1950. године. Колико ми је познато, колега Перишић је први и до сада једини који је у српској историографији уочио и доказао значај 1950. године, и тиме увео корекцију у до тада прихваћену периодизацију.

Последња поглавља књиге баве се аспектима који представљају саставни део основне теме ове студије, а били су недовољно уочавани у српској и југословенској историографији – од измењеног поимања света од стране југословенских уметника и научника до промењене слике коју је тај свет градио о Југославији од тог периода па надаље. Закључни осврти су посвећени питањима која се сама по себи намећу сваком озбиљном историчару: у којој мери су промене извршене у културној сфери довеле до стварања специфичног југословенског модела? Такође, до које мере су те промене отвориле перспективу, макар и теоретску, хуманог и демократског социјализма? Аутор се није уплашио оваквих питања. Тиме је он умногоме превазишао замку провинцијализације „мале“ историографије и осуду да се бави само „адекватно малим“ темама.

УВИД У ПРЕОБРАЖАЈ ЈЕДНОГ ДРУШТВА Питање односа личних слобода и друштвене правде као основа супротстављених друштвених формација из двадесетог века и могућност синтезе у оквиру неке нове организације друштва у двадесет првом веку, тема је која се данас у свету налази у жижи теоријских расправа историчара, теоретичара друштвених наука и интелектуалаца других профила.

Управо као резултат промена насталих у Југославији педесетих, крајем шездесетих и током седамдесетих година, настала је Корчуланска летња школа, јединствени форум у свету на којем су се покретале „светске“ дебате о карактеру друштвених система, о цивилизацијским перспективама и филозофским одредницама људског друштва. Између осталог, ови скупови изнедрили су познати међународни, авангардни, теоријски часопис „Праксис“, као и плејаду критички усмерених и антирежимских југословенских и српских мислилаца, познатих и признатих у целом свету.

Вредност књиге Мирослава Перишића „Дипломатија и култура“ јесте што омогућава аналитички увид у преображај једног друштва у двадесетом веку – од стаљинистичког и круто догматског до таквог које покушава до промени карактер социјалистичког система. Нужно овде желим да истакнем да питање успешности такве трансформације јесте посебна тема која не умањује историјску важност чињенице да је у једном тренутку, у оквиру социјалистичког режима формираног на стаљинистичким догмама настала намера и започето стварање другачијег, по много чему дијаметрално супротног социјалистичког модела. Управо то што се догађало у Југославији педесетих година, а чиме се бави ова књига, чини ову појаву изузетно ретком и због тога значајном у историји двадесетог века. Проучавање овог феномена и његово постављање у објектив историјског изучавања, што колега Перишић чини, представљају допринос не само српској већ и европској историографији. Вредност ове књиге је и у томе што обогаћује врло оскудну историографију из области историје културе и интелектуалне историје Србије и Југославије. У том контексту она представља континуитет у раду овог историчара чије је претходно дело „Од Стаљина ка Сартру…“ дало ретко квалитетан допринос српској историографији последњих година. Вредност ове књиге је, такође, у томе што колега Перишић ниједног тренутка не губи из вида шири европски и светски, као и дуготрајнији историјски контекст у којем се догађају промене у југословенском друштву после 1950. године. На тај начин, он остварује озбиљно аналитичко тумачење једног историјског доба. Избегавајући при томе да буде судија, аутор потврђује интегритет свог интелектуалног става и историјског приступа.

Аутор је ванредни професор „London School of Economics and Political Science“

[/restrictedarea]