Срби: „геноцидни“, а правдољубиви

Пише Миливоје Иванишевић

Како је могуће да народ, проглашен за геноцидан, својим сународницима за кривична дела почињена над поданицима других верских и етничких  заједница током оружаних сукоба, према непотпуним сазнањима, покрене толико процеса и изрекне око 700 година затвора?

Бесмислено је порицати или прећуткивати злочине који су се догодили током рата 1992-1995. године у Босни и Херцеговини, на територијама и у општинама које су биле у надлежности и за које су одговорне српскe власти.

Злочини се догађају у сваком рату. То није никаква новост. Новост би била да се о томе пише, да се обнародују. По томе ни прошли рат није некакав изузетак. Убиства и пљачке, силовања и разбојништва, посебно се жестоко распламсавају у етничким или верским локалним сукобима који су карактеристични за грађанске ратове. То је био случај и у Републици Српској. Оружани сукоби стварају за криминалце најпогодније услове да у име лажног националног или верског интереса врше убиства, силовања, разбојништва, пљачке… То је тако одувек. Убице, разбојници или лопови немају ни социјалних, ни националних скрупула. Свака нација и свака држава оптерећена је таквим појединцима и њиховим злоделима.  И то је наслеђе од искона. Битно је да ли органи надлежне војне или цивилне власти делују против починилаца кривичних дела, чак и у кризним условима. Или их занемарују, а можда и подстичу.

Сваку нацију обезвређују они који такве појединце и њихова недела, без обзира на мотиве, толеришу и заташкавају. То се показало после сваког рата. И то је оно што су муслимани и Хрвати остали дужни српском народу не само сада, већ и после оба светска рата у прошлом веку. Срби су, пак, злочинцима из свог народа судили још током грађанског рата у Босни и Херцеговини, вођеног од 1992. до 1995. године. Ова се чињеница, међутим, систематски и брижљиво заташкава, баш зато што озбиљно нарушава изграђени мит о (свим) Србима као злочинцима.

Овом приликом подсећамо на неке од случајева:

 

Врховни војни суд.

ХАН ПИЈЕСАК

20. новембар 1992. године (предмет број: 6/92)

Решење за вођење поступка против: Ђ. Д , М. С, П. Б, Л. З, Г. А, С. Р, С. Г, Р. Ј, К. Ј, Н. С, Ђ. Ж, К. М, С. Ж, К. Г, С. Д, М. Р, М. З, Н. С, М. Д, Б. М, А. Ж. и М. С. (убиство и др. из чл. 36, став 2 тачка 4), уступа се Војном суду у Бањалуци. Против наведених лица захтев за вођење и проширење истраге поднело је Војно тужилаштво при команди Првог крајишког корпуса. Место извршења кривичног дела је село Жабари, Општина Шамац. Сви окривљени су притворени.

 

ЧЕЛИНАЦ

Окружни суд у Бањалуци (број:К-67/01)

За три тешка злочина и убиства више цивилних лица: 1) у заседи на путу Поповац-Меховци, Оп. Челинац, 07.07.1992. године. Око 20,00 ч. у пресретнутом камиону рег. бр. Б 1390-06 окривљени М.Ш. заједно са О. Ш. усмртио је Хасановић Смају, Дачић Касима и Јусић Раифа, 2) у селу Каблови, Оп. Челинац, 31. јула 1992. око 19,00 ч. М.Ш. извршио убиство Мујкановић Рифета и 3) у селу Бастали, Оп. Бањалука, 5. августа 1992. извршио убиство пет цивила муслимана презимена Ћулум и то: Шефика, Нијаза, Салема, Ћаме и Армина.

За наведене злочине окривљени М.Ш. (1972) осуђен је на 15 година затвора.

 

ТЕСЛИЋ

Основно јавно тужилаштво. Дана: 10. јул 1992. године (број: КТ-142/92.)

Захтев за спровођење истраге против: П.М, Т.С, Ч.Д, Ђ.С, С.С, Т.З, К.С, Ш.Р, Ш.С, Ш.З, С.Д, М.Р, Г.С, К. Д, С.П. и Д.В. Именовани су одговорни што су самовољно затворили преко петсто лица од којих је неколико њих подлегло од претрпљеног злостављања и тешких батина. Именовани су у периоду јуна и јула месеца неовлашћено у  неколико наврата од лица хрватске националности и муслимана употребом силе, застрашивањем, затварањем и физичким злостављањем одузели новац, накит и многе покретне ствари ради противправног прибављања имовинске користи. Именовани су окривљени за лажно представљање, као радници националне безбедности из Добоја, фалсификовање исправа и за више убистава извршених у наведеном временском периоду. Приликом подношења захтева за спровођење истраге осумњичени су се налазили у притвору.

БОСАНСКИ НОВИ, насеље Уриј.

Окружни суд у Бањалуци (број: 011-0-K -07-000 044).

За убиство цивилног лица Хотић Хусеина, муслимана, 30. јуна 1992. г. у Општини Босански Нови, у насељу Уриј осуђени су: 1) П. Г. на осам година затвора, 2) Ђ. З. на седам година, 3) Ђ. М. на шест година, 4) Ђ. Г. на казну затвора у трајању од шест година.

 

[restrictedarea]

 

БОСАНСКИ ШАМАЦ

Ни српска домаћинства нису поштеђена од властитих, својих, српских, криминалаца који су се, такође, налазили и скривали под униформом полиције и Војске Републике Српске. То потврђује наредни документ Команде Источно-босанског корпуса Војске РС, поднет 30. марта 1993. и заведен под ознаком Пов. бр. 22/2-858.

Извештај о крађама и пљачкама имовине грађана српске националности у Посавини (Општина Шамац) од стране појединаца из Првог крајишког корпуса Војске РС, вршеним од септембра 1992. до почетка марта 1993. Иако починиоци великог броја крађа нису откривени, ипак је утврђено да је борац З. С. из Бањалуке крао, и против њега је поднета кривична пријава по чл. 148, став 2, дана 27.12.1992. Окривљени су по истом члану закона и борци М. К. и Б. М. (оба из оп. Приједор) за пљачку имовине извршену 19.12.1992. Против именованих кривична пријава је поднета 2. марта 1992. За дело крађе почињено 17. децембра 1992. окривљени су капетан М. Ђ. и борац М. К. (оба из Оп. Бањалука). Кривична пријава против наведених лица поднета је 18. фебруара 1993. Овај извештај је потписао лично командант Источно-босанског корпуса Војске РС, пуковник Новица Симић.

 

ШИПОВО, село Мајевац.

Окружни суд у Бањалуци (број: 11 0 К 000004 08 К.)

За злочин почињен над цивилним лицима Ћосић Исметом, Емином Рамић, Таибом Главаш и три муслиманке, Златке и Ребихе Сефер и Фатиме Кадић и другим муслиманима неутврђеног датума јула и септембра месеца 1992. године, које је физички злостављао, застрашивао, нечовечно поступао, претио силовањем и нарушавао њихов телесни интегритет, а по претходно закљученом споразуму о признавању кривице, кажњен је, поново, Г. К. на 2 (две) године затвора.

 

ШИПОВО, село Мајевац.

Окружни суд у Бањалуци. Дана: 19. септембар 1993. године (број: К.97/00)

На основу кривичне пријаве Војног тужиоца Првог крајишког корпуса бр. 158/92. од 9. фебруара 1993. године суђено је Г.К за убиство у покушају и рањавање Рамић Хусеина и Чајић Селима и убиство Ђевахире Рамић, Хусеинове кћерке, извршено 9. септембра 1992. око 21,00 час. Пре тога именовани се потукао са синовима  Хусеина Рамића који су га вређали и добацивали „…види војника, а нема шта да једе.“ Том приликом Г. К. је  добио батине, а отели су му и пушку коју није могао да употреби пошто командир није дозвољавао да војници носе са собом муницију. Пошто се у кући поново наоружао испалио је пет метака и починио наведени ратни злочин против цивилног становништва. У притвору је био од 12. септембра до 22. октобра 1992. године. За наведено дело Г.К. је осуђен на четири године и осам месеци затвора.

 

ШИПОВО

Окружни суд у Бањалуци (број К-37/05)

За ратни злочин почињен 25. септембра 1993. године око 23,00 часова, извршеног убиства цивилног лица Рибић Ђафера и убиства у покушају Рибић Суље, осуђен је Н. Д. на 13 година затвора.

 

ДОЊИ ВАКУФ

Окружни суд у Бањалуци (број: К.13/04)

У кафе бару „Камел“ дана 7. марта 1993. око 16 часова из аутоматског оружја убијени су цивилна лица српске националности Драшко Крндија и Мирослав Видовић. За овај злочин осуђени су С. Д. на шест година затвора, К.С. на четири године и С. Г. на четири године затвора.

 

 

БОСАНСКИ НОВИ, село Блага Ријека.

Окружни суд у Бањалуци (број: 011-0-К-08-00026)

Дана 25.11.2008. године донео је пресуду да се за саучесништво у убиству муслиманских цивила Хузеировић Азиза, Халиловић Мине, Мемић Сафете и Мемић Арифа, извршено 19. и 20. октобра 1992, осуде З. М. на казну затвора у трајању четири године и З. Н. на три године затвора.

За овај злочин Војно тужилаштво Првог крајишког корпуса поднело је оптужницу  15.03.1993. на основу које су осуђени у Бањалуци. У децембру 1995. године дело је преквалификовано у „ратни злочин против цивилног становништва“. За исто кривично дело, као извршилац злочина над наведеним цивилним лицима пресудом број: 118-0-Кж-06-000-381 од 26.12.2006, осуђен је накнадно и М. В. на 15 година затвора.

 

БОСАНСКИ НОВИ

Основно јавно тужилаштво (бр. кт-89/94.)

Оптужница против М. Љ, Дервиши, Оп. Босански Нови, који је 12. октобра 1992. око 12,45 ч. хицем из пиштоља нанео тешке повреде Хамдији Шабићу у његовој кући, ул. Бањалучка б.б. Именовани је окривљен за убиство у покушају. Захтев за покретање истраге поднело је Војно тужилаштво бр. Кт-89/94. дана 5. јула 1994. године.

 

КОЗАРСКА ДУБИЦА

Окружни суд у Бањалуци. Дана: 5. јануар 2001. године (број: К.91/00)

За ратни злочин убиства цивилних лица, муслимана, Мулалић Мустафе и Хајре, Церић Самире и Аземине (дете 18 месеци) извршено 6. марта 1993. у кући Мулалић Мустафе кажњени су Д. Ш. и М. М. на по 12 година затвора. Наведена лица су притворена истог дана по извршеном злочину, 6. марта 1993. године и задржана у притвору до правоснажности пресуде.

 

КОТОР ВАРОШ, село Дунићи.

Окружни суд у Бањалуци (број:к-68/01)

За кривично дело тешко разбојништва са убиством извршено 27.10.1993, када је убијена Мунира Дунић, осуђени су: Н. Ј. (четири године и шест месеци затвора), Д. Т. (две године), И. Р. (две године), Ј. С. (две године), В. Т. (две године), В. С. (две године) и Н. Ј. (две године). У изречену казну урачунато је време проведено у војном затвору од новембра 1993. године. Именовани су се бранили да су кривицу признали под батинама у војној полицији.

 

БАЊАЛУКА, село Мотике.

Окружни суд у Бањалуци (бр. К.63/01)

Оптужницу је поднело Основно јавно тужилаштво у Бањалуци бр. Ку-173/93 од 9. новембра 1993. за ратни злочин против цивилног становништва, убиство цивила хрватске националности, Николе и његове мајке Манде Ковачевић извршено 8. маја 1993. За наведено дело Ц. Т. је осуђен на казну затвора од 12 година.

 

БАЊАЛУКА, логор Мањача.

Окружни суд у Бањалуци (број. OII-0-K-06-0000 05)

За нечовечно поступање са затвореницима, злостављање и мучење затвореника и убиство логораша Омера Филиповића и Есада Бендер осуђени су Б. Ж. на 14 година, Т. С. на 12 година и Г. З. на 10 година затвора. Врховни суд РС, поступајући по жалби одбране, донео је пресуду да се измене изречене казне. Тако је првооптужени Б. Ж. кажњен на 11 година затвора, Т. С. на 8 и Г. З. на шест година затвора.

 

БАЊАЛУКА

Војни суд, 10. септембра 1992. године (ки. бр. 45/92).

Решење о спровођењу истраге против Ж. З. из Приједора због сумње да је 24. јула 1992. у болници „Др Младен Стојановић“ ножем ударио у пределу срца раније преминулог Омера Караџића који се налазио на носилима. Решење је донето на основу пријаве Војног тужилаштва при команди Првог крајишког корпуса бр. 84/92 од 7. септембра 1991. Именовани је признао дело и притворен је 22. августа 1992.

 

БАЊАЛУКА

Основни суд (број: су-199/97)

Извештај о спровођењу истраге против Ш.М, Ш. О. и Ш. Р. из села Поповац, Општина Челинац, окривљених за више кривичних дела почињених 1992. године. Решење о спровођењу истраге број: Ки-412/92. донето 5. септембра 1992. због основне сумње да су:

Ш. М. и Ш. О. 7. јула 1992. у заседи на путу Поповац-Меховци, Оп. Челинац, у пресретнутом камиону рег. бр. Б 1390-06 усмртили Хасановић Смају, Дачић Касима и Јусић Раифа.

Ш. О. у селу Каблови, Оп. Челинац, 13. јула 1992. око 19,00 ч. у шуми „Пртлина“, извршио убиство Ковачевић Ејуба.

Ш. М. 31. јула 1992. у селу Каблови, Оп. Челинац, извршио убиство Мујкановић Ризета пред његовом кућом.

Ш. О. у селу Бастали у кући убио је 1. августа Мујкановић Ејуба и Мелину, а ранио Мујкановић Исмету. Истог дана именовани је напао и кућу Мујкановић Џевиде и истој нанео повреду са неколико прострелних рана.

Р. Ш. и М. Ш. у селу Бастали, Оп. Бањалука, 15. августа 1992. извршили убиство пет цивила муслимана презимена Ћулум и то: Шефика, Нијаза, Салема, Ћаме и Армина.

Против именованих је подигнута оптужница за више убистава и више убистава у покушају, и одређен им је притвор. Међутим, много времена се изгубило око утврђивања надлежности. У време подношења овог извештаја предмет се налазио код војног суда.

 

БАЊАЛУКА

Основни суд (број: ИКС-86/96)

Извештај Војном суду да је М.П, Козарска Дубица ступио на издржавање казне по пресуди Вишег суда бр. ИК-89/93. у трајању седам година и шест месеци. У казну му је урачунато и време проведено у притвору од 12. јануара 1993. године.

 

БАЊАЛУКА

Војни суд. Дана: 9. марта 1993. године (број: КВ 21/93)

На предлог Војног тужилаштва при команди Првога крајишког корпуса донето је решење о продужењу притвора П.Ц. на још два месеца. Именованом је првобитним решењем истражног судије  кр. бр. 209/93. од 21. јула 1993. одређен притвор, али се тај период продужава до окончања истраге да окривљени не би утицао на сведоке. Дела за које се терети. П. Ц. је окривљен за тешки случај разбојништва из чл. 151, став 1.

 

САНСКИ МОСТ

Чета војне полиције. Службена белешка 5. децембра 1992.

Саслушање окривљеног Г.О. поводом убиства више мештана хрватске националности у селима Сасина (Оп. Сански Мост) и Томшићи (Оп. Приједор). Убиство мештана наведених села договорено је 3. децембра 1992. на гробљу приликом сахране убијеног Р. Г. Именовани и његови саучесници Г. М, Г. М, Г. Б. и Ш. З. су 5. децембра 1992. извршили договорена убиства цивилних лица хрватске националности у знак освете за смрт њиховог рођака Г. Р. Истог дана, 5. децембра, око 22 ч. наведена лица су ухапшена и приведена у просторије војне полиције. Записник о увиђају извршен на месту злочина и кривична пријава достављени су Војном тужилаштву Бањалука 16. децембра 1992.

 

ПРИЈЕДОР

Окружни суд у Бањалуци (број К-50/01)

Тужбу поднело Основно јавно тужилаштву у Приједору бр. КТ-68/94, од 29. јуна 1994. а потом, по пријему надлежности, Окружно јавно тужилаштво у Бањалуци бр. КТ-93/04. Тужба прецизирана на главном претресу дана 8. и 17. новембра 2005. године као ратни злочин против цивилног становништва, за убиство шест цивилних лица, муслимана, и пљачку имовине: Атифа и Злате Ћанић, Шефика Шергића, Фарука и Рефике Ризвић и Фадиле Махмуљан, извршена у времену 29-31. марта 1994. За наведено дело осуђени су Д. Р. на 20 година затвора, Р. К. на 10 година и Д. К. такође 10 година.

 

ПРИЈЕДОР, село Љубија, заселак Рашаљ.

Окружни суд Бањалука (број:011-0-К-06-000067).

За убиство цивилног лица хрватске националности Иве Гаврановића, извршено 1. септембра 1992, осуђени су Ђ. П. на осам година затвора и Б. С. на седам година затвора.

 

ПРИЈЕДОР, село Хегићи (Љубија).

Окружни суд Бањалука (број: 011-0-К-06-000-068).

Окривљени Б.М. починио је 14.08.1992. године ратни злочин  убиство цивила муслимана Чехић Расима. Осуђен је на седам година затвора.

 

БИЈЕЉИНА

Основни и Виши суд  (предмет бр. Кж.74/95).

Окривљени и осуђени: Б.Ђ, З.П, Ж.Л, В.К, Н. К, Р.Н, З.Т, В.М, З.Ј, З. Т, М.Т, Р. М и М.С. Именовани су окривљени за убиства и пљачку лица муслиманске националности. Оштећени Едина Раничевић, Един Арнаутовић, Неџад Куртовић, Хоџић Јусуф и Субхија, чланови породице Сајтовић, Исић Мирсад, и др. Основни суд у Бијељини прву пресуду донео 17.04.1995, а Виши суд у Бијељини коначну пресуду 27.10.1995. Првооптужени Б.Ђ. осуђен на 20 година, а другооптижени З.П. на 12 година. Осталима потврђене казне изрече од Основног суда, али пошто располажемо  само пресудом Вишег, али не и Основног суда у Бијељини, није позната висина казни које је изрекао Основни суд.

 

БИЈЕЉИНА

Основни суд (предмет број КТ-1180/93).

Цивилно лице српске националности Р. М. осуђен 22.03.1995. због убиства Хајрије Казић на осам година и шест месеци затвора.

 

БИЈЕЉИНА

Основни суд (предмет број КТ-967/93).

Окривљени О.Т. оптужен 02.10.1993. због кривичног дела из чл. 36 КЗ РС. Оштећени Анто Камењашевић. Оптужница подигнута 02.10.1993. Првостепено пресудом именовани је осуђен на казну затвора у трајању четири године и шест месеци. Другостепена пресуда донета 16.05.1994, којом је казна повећана на девет година затвора.

 

БИЈЕЉИНА

Основни суд (предмет бр. КТ-749/93).

П.Т, М.В, М.С и М.С. окривљени су због кривичног дела разбојништва, а првооптужени П. Т. и за дело силовања. Оштећени Сабина Бегић и Шукрија Бегић. Пресуда донета 01.07.1993. којом се осуђују: П. Т. на три године, М. В. на две године и два месеца, М. С. на  годину и шест месеци, М. С. на  годину и три месеца.

 

БИЈЕЉИНА

Основни суд (предмет бр. КТ-40/01).

Окривљени С. Л. и О. Р. за разбојничку крађу, разбојништво и убиство. Оштећени Салко Хукић и др. С. Л. је осуђен на 11 година затвора, О. Р. на седам година.

 

БИЈЕЉИНА

Основни суд (предмет бр. КТ-1/92).

Окривљени С. М. и женска особа В. Ф. из Зворника због кривичног дела из чл. 36 став 2. Оштећени Мустафа Имшировић, и др. Уступљено 06.03.1998. у надлежност ОЈТ Нови Сад.

 

БИЈЕЉИНА

Основни суд (предмет бр. КТ-1/92).

Окривљени  К. К. и Д. Т. за кривично дело из чл. 88 и чл. 36. Оштећени Расема Столић, Пашалић (женска особа), Мехмед Столић и Мехмед Јакубовић. Предмет уступљен ОЈТ Брчко.

 

ЗВОРНИК

Основно јавно тужилаштво. Дана: 27. маја 1993. године (број: КТ-19/92).

Захтев за спровођење истраге против З. Ч. за кривично дело принудне обљубе из чл. 88. Оштећена муслиманка Мирзета Гребовић. Окривљени је дана 28. јула 1992. године око 22,30 ч. док је био на стражи на стадиону у селу Дивич силовао именовану наводећи то као чин освете за силовану сестру коју су наводно силовали муслимани.

 

Нека од поменутих суђења окончана су тек после рата, али то не умањује њихов значај, јер су кривичне пријаве, хапшења и друге процесне радње обављене у ратном периоду. У свим случајевима навођене су одредбе Кривичног закона СФРЈ.

Изнети примери илуструју активности на спречавању криминалитета од стране само неколико војних и цивилних правосудних институција. Можда је то довољан доказ да је, још током стварања, српска полудржава у Босни и Херцеговини бар покушавала да се у тешким ратним условима супротстави лоповима и убицама из властитих редова.

Известан број суђења за злочине припадника српских полицијских и војних формација почињене над муслиманима и Хрватима у Републици Српској, односно у бившој југословенској републици Босни и Херцеговини, током рата 1992-1995. одржано је у суседним републикама Србији и Црној Гори.

Нажалост, на другој страни, код Хрвата и муслимана, нисмо наишли ни на наговештај сличних активности против пљачкаша и убица из редова полиције или војних формација Армије БиХ. Напротив, убиства, силовања и физичка злостављања, разбојништва и пљачке су од првог дана рата саставни део концепта изгона и уништења држављана српске националности са простора на којима су у Босни и Херцеговини господариле муслиманске власти. Поучан је пример Сребренице. Почетком рата Срби су уништени у овој општини. Крајем 1992. на подручју Сребренице је остало свега девет одсто српског становништва евидентираног приликом пописа претходне године. Срби су протерани или побијени не само из града, већ и из околних села (остали су само у подрињским селима Скелани, Црвица, Лијешће и Петрића). За сва та убиства, пљачке и разарања муслиманске власти ни за време рата, ни данас, нису поднеле ниједну кривичну пријаву.

Свакако да су цивилне и војне власти Републике Српске оправдано незадовољне оним што су учиниле, још мање оним што су хтеле, али нису успеле, да постигну на спречавању криминалитета. Али, у односу на оно што су постигле или бар покушавале да постигну муслиманске и хрватске власти, српски напори и успеси могу да имају капиталан значај. Супротстављање криминалитету у Муслиманско-хрватској федерацији у време рата, као и данас, свело се на хапшење и процесуирање криминалаца и злочинаца само за злочине над припадницима властитог, муслиманског или хрватског народа, али не или изузетно ретко и за злочине над лицима српске националности. Доказ за ову тврдњу су хапшења и пресуде донете за злочине над Србима. Реч је и о квалитету и о броју таквих пресуда.

 

Ово су привремени резултати нашег вишегодишњег (не)завршеног истраживања. И поред тога што ни после две деценије посао није приведен крају, пажњу завређују чињенице у којима се огледа сва суровост рата. Без жеље да опширније тумачимо и разјашњавамо домаће и међународне реперкусије тих и таквих појава, као и нашег понашања, сматрамо да је овом приликом довољно да јавност упознамо бар са делом документације до које смо у међувремену дошли истражујући ову материју.

На крају, сабирајући године казни за злочине над (не)Србима у РС почињене током рата 1992-1995. године дошли смо до запањујућег податка, а то је изречених око 700 година затвора. Вреди онда поставити питање: како је могуће да народ, проглашен за геноцидан, својим сународницима за кривична дела почињена над поданицима других верских и етничких заједница током оружаних сукоба, према непотпуним сазнањима, покрене толико процеса и изрекне око 700 година затвора?

Овде смо доказали да је реч о народу који је морално довољно снажан да у сурово доба рата казни оне које су починили злочине. Само и једино народе који су спремни и храбри да говоре о сопственим грешкама историја препознаје за велике.

[/restrictedarea]