Сликом до Његоша

Предраг Пеђа Драговић није допустио да прослава 200. рођендана Петра Петровића Његоша прође нечујно, већ је као рођендански поклон испалио у бездан вечности своје раскошно ликовно читање „Горског вијенца“

Као најава краја света, како нико за њим не би ни зажалио, најпре је проглашен крај уметности.
Велико уметничко братство као да више не постоји. Уметности и уметнике су израздвајали да би лакше ликвидирали једну по једну и једног по једног.
Ликовно читање „Горског вијенца“ Предрага Пеђе Драговића обнавља сећање на срећније време и давно успостављено, а однедавно раскинуто братство песника и сликара.
Као онај Морачанин који је на сахрани хероја коме су ускратили почасни плотун извадио левор и у његову част испалио преко сандука цео шаржер у небо, како би га достојно испратио са овог света и сликар Предраг Пеђа Драговић није допустио да прослава 200. рођендана Петра Петровића Његоша прође нечујно, већ је као рођендански поклон испалио у бездан вечности своје раскошно ликовно читање „Горског вијенца“.
Слике се не могу преводити, али поезија може не само с језика на језик, него и на језике ликовне уметности.
Можда је у наше време прави пут ка Његошу сликарство и можда ћемо преко слика (и икона) пре доћи до Његоша.Сликом и у тишини свакако ћемо му лакше прићи и одати поштовање, пошто смо се у међувремену постарали да брбљањем оскрнавимо и Његоша и угрозимо сваку величину и лепоту. Кад нам је језик допао шака спустили смо га на земљу и убили Бога у њему. Слике нас могу подићи до Његоша, из блата у којем смо се мало дуже задржали и подсетити нас шта је језик био и чему је служио не бисмо ли бар покушали да му повратимо изгубљене висине. Његош је већ изборио место међу изумитељима, иноваторима и светитељима, а његово дело доспело је до високих апстракција физике и хемије. Његошева улога више није употребна већ света. Он се одвојио и винуо у оностране сфере са којих га је грех свлачити у прашину и уплитати у актуелне парнице и бесмислице. Речју, он је на сигурном, а ми до грла у дубоком блату оскудне свакодневице. Тама неће победити само оне који буду имали довољно светлости у себи.
Честитамо Пеђи Драговићу и „Партенону“ на овом побожном прилогу за душу Светог Његоша, српске књиге и културе.
Матија Бећковић,
слово на представљању „Горског вијенца“ – ликовно читање

|Предрага Драговића

[restrictedarea]

Милован ђилас „Kњига о Његошу“

Мало ко је својим животописом и личношћу извршио такав утицај на новију домаћу историју какав је извршио Милован Ђилас, писац, политички теоретичар, дисидент, (анти)комуниста, преводилац. Његов живот и дела предмет су бројних и, чини се, бескрајних полемика јавности, како академске, тако и лаичке. Током својих затвореничких дана Ђилас је написао „Књигу о Његошу“, која је недавно објављена у издању подгоричког „Октоиха“ и београдског „Штампар Макарија“.
Да ли се може рећи да је Његош за Ђиласа био духовни отац, понајбоље се може утврдити из ове расправе која стиже на годишњицу рођења Петра II Петровића Његоша, чије дело, живот и смрт, како време одмиче, постају све већа загонетка и изазов. О бесмртном владици и његовој умној и витешкој Црној Гори Милован Ђилас пише опсежну студију, у којој анализира Његошеву личност, од његових младићких дана до потоње уре, његово стваралаштво и црногорске историјско-политичке прилике тога времена, и то користећи се бројним писаним изворима и често реплицирајући најзначајнијим Његошевим тумачима. Студија обилује реалистичним прилазима црногорског поднебља и људи, недаћама са којима су се сусретали, драмом како личне, тако и опште егзистенције.
С истанчаним критичким патосом, Ђилас се упушта у разматрање уздигнутости Његошевих филозофских идеја и поетских надахнућа и, иако неретко оштрог пера, показује не само приличан степен саосећања и разумевања за карактере и протагонисте делā нашег највећег песника, него и прозире свеукупну трагичност и узвишеност људског бивствовања. О томе додатно сведоче реске, кратке, дубоке и памтљиве по(р)уке којима Ђилас завршава сваки одељак ове студије и наговара на даљу авантуру читања.
Ђиласова „Књига о Његошу“ представља опсежну књижевно-историјску расправу и анализу Његошеве трилогије („Горски вијенац“, „Луча микрокозма“, „Лажни цар Шћепан Мали“), чиме стоји раме уз раме са најзначајнијим студијама из области његошологије. У овом делу Ђилас, надахнуто описујући Његошеву личност која је била својеврсно отелотворење архаичне и предграђанске опседнутости категоријама слободе, достојанства, херојства, поноса и срамоте, такође црта и портрет једног народа и доприноси објашњењу једног времена. Поред све загонетности и архаичности које Његош као владар и песник собом носи, Ђилас се у својој студији труди да расветли и приближи његове идеје, покушавајући да (по)сведочи да поезија зна више од историје. Његош сазире тајне бића и космоса, често трансцендујући стварност, а Милован Ђилас, на земљи, у „Књизи о Његошу“, сазире и бележи како и зашто је стварност следила Његошеве спевове, а не они њу.

Ретке књиге Црњанског у Галерији РТС-а

У Галерији у холу „Радио-Телевизије Србије “ отворена је изложба првих и ретких књига Милоша Црњанског „Између Сербије и Суматре“, поводом 120 година од рођења једног од најзначајнијих српских књижевника. Изложба ће трајати до 15. септембра.
Изложбу је отворио председник Задужбине Милоша Црњанског Мило Ломпар, који је подсетио на речи Црњанског да је „завичај оно што изаберете – за мене је то Београд, за мене је то Србија“.
Ломпар је најавио да је у овој, 120. години од његовог рођења, Задужбина пред објављивањем новог тома његових критичких дела – два романа „Кап шпанске крви“ и „Сузни крокодил“, а и да ће до краја године бити постављен модеран сајт који ће омогућити да се сабере све што је написано о Црњанском.
Осим 29 оригиналних књига Црњанског, у витринама је и неколико његових рукописа и писама, први пут доступних јавности.
Међу 29 првих и ретких издања књига изложен је и први број „Идеја“, листа за књижевност, политичка и друштвена питања, чији је власник и уредник био сам Црњански.
Овај лист, који је излазио у Београду 1934. и 1935. године у укупно 32 броја, послужио је да га његови противници неправедно оптуже за профашизам.
„Идеје“ су углавном биле предмет политичког оспоравања и идеолошке дисквалификације Милоша Црњанског.

[/restrictedarea]