Платна великих поетских прича

Пише Дејан Ђорић

Слике Мома и Ане Капор – представљене под називом „Путовања“ – у београдској Галерији УЛУС

У београдској Галерији УЛУС до 24. септембра могла се видети несвакидашња изложба. Слике Мома и Ане Капор представљене су под називом „Путовања“. Момо Капор (Сарајево 1937 – Београд 2010) дипломирао је на Ликовној академији у Београду 1961. и заувек је остао привржен свом професору Недељку Гвозденовићу. Познатији као књижевник и цртач, Капор сликар долази у први план више постхумно, недавно одржаним већим ретроспективама у Галерији „Медија центар Одбрана“ београдског Дома војске и у Галерији „Hexalab“. У време школовања на Академији започиње и његов књижевни рад, највише бројним текстовима у новинама. „Белешке једне Ане“ излазиле су у наставцима у „Базару“, праћене његовим илустрацијама, а формулу текста употпуњеног цртежом користиће до краја живота, у последњим чланцима у „НИН“-у и у књигама у којима се преплићу две дисциплине, књижевност и ликовност, као што су „Онда“ и „Леро – краљ лептира“.

ПОЛОКОВИМ ТРАГОМ Капор је објавио и „Успомене једног цртача“, а у његовим књигама могу се пронаћи целине о уметности. Некада се за његову књижевност сматрало да је лака и популарна, а сада, када је све у литератури отишло у правцу повлађивања укусу масе, види се да је био не само пророк будућег стила већ у уметничком смислу разним скрибоманима недостижан класик. Бавио се паралелно и уљаним сликарством, негујући поетску фигурацију на размеђи реалног и симболичког. Истраживао је модернистичку поетику апстракције и на овој изложби су приказана дела блиских остварењима Џексона Полока. „У Пељешачком заливу сам поново открио Полокову технику сликања по платну положеном на камено тло по којем сам прскао боју, покушавајући да наслима околна брда. Те слике имају нешто од медитеранске магије; оне су светле и искричаве и разликују се од свега што сам до тада сликао“, каже уметник. Увек се, међутим, враћао фигурацији, па и после успелих дела у духу напредног сликарства шездесетих, о чему најбоље сведоче две дирљиве слике, портрети ћерки Ане и Јелене, представљени у Галерији УЛУС-а. Међу најбољим сликама које је насликао, упућују на очинску љубав, прогнану из модерне и савремене уметности која је некада, у ренесанси, тематски дала не само неке од најбољих слика Доменика Гирландаја. На њима се најбоље види Капор, сликар поетских прича и приповедач сликарског штимунга. Хроничар Београда, Капор се предавао својим ходољубљима, као вечити путник између ликовних и литерарних светова бележио је светлост херцеговачких брда, боје далматинског крша, фактуру њујоршких плочника и лица француских уличних музичара. Поједина од тих дела могла су се видети на управо одржаној изложби слика из Фонда „Момо Капор“ који су основале његове ћерке музичарка Јелена и сликарка Ана.

[restrictedarea]

ЕЛИТА СВЕТСКЕ ФАНТАСТИКЕ Како каже пословица, „Човек жели да буде бољи од целог света осим од свог детета“. Капор је имао ту срећу да га његова ћерка сликарски надрасте. Ана Капор (Београд 1964) дипломирала је сликарство на Академији лепих уметности у Риму, где живи од средине осамдесетих и постала је једна од најуспешнијих српских сликарки у свету. Бројне самосталне и групне изложбе у Италији и Европи крунисане су њеном и ретроспективом њеног нешто старијег супруга, сликара Владимира Пајевића, у београдском периоду једном од најцењенијих и најтраженијих, првих наших магичних реалиста. Кустоси „Panorama Museum“ из Бад Франкенхаузена у Немачкој професионално су прикупили многе слике расуте по европским јавним и приватним збиркама, и са сто четрдесет изложених радова обухватили двадесет пет година њиховог стваралаштва. Том приликом је објављена и монографија овог сликарског пара. Требало би приметити да је реч о музеју који има највише излагачке критеријуме, у којем је увек представљана елита светске фигуралне и метафизичке фантастике.

Чини се да Ана Капор упркос редовног излагања у београдској и новосадској средини у односу на свој сликарски значај има више успеха у Европи него код нас. Она и Пајевић су последњи наши прави сликари чији успех у свету има тежину, после генерације Медиале, Милоша Шобајића и Љубице Мркаљ, само су се њих двоје истакли. Требало би једном засвагда разбити пословично ћутање наше критике и медија када су овакви уметници у питању, тим пре што свака изложба Ане Капор побуђује велико интересовање. Шта је то што ову уметницу чини тако изузетном, па њена биографија, у време опадања и насилног потискивања старих медија, више приличи некој актуелној авангардисткињи него сликарки која монашки у осами атељеа стрпљиво и пажљиво слика камерна уља?

Требало би одмах рећи да је она пронашла чаробну формулу, спасоносну и за њу и за сликарство. Успела је да свет типично италијанске традиције лепих вила, палата, цркава, кула, мостова и моћних фортификација преобрази у сликарски узорну естетику. Као што задивљујуће моделују ципеле, паркет, аутомобиле или звучнике, Италијани су исто тако од Витрувија, Брунелескија, Брамантеа, Микеланђела, Паладија, Бернинија, Бороминија до Сент Елије и Паола Портогезија, врхунски обликовали архитектонска здања и градове. Схватили су град као сцену, оперу, неку врсту интегралног уметничког дела (Gesamtkunstwerk), позориште за мању и одабрану публику, које обилује бојама, детаљима, облицима и површинама. Италија је Европи открила архитектуру као вид интиме, а ту тајновитост сразмера и чаролију форми Ана Капор оживљава у слици. Као сваки театар – а у Италији је и пејзаж естетизован – њене слике старих грађевина имају нечег магичног.

Реч је о сликарки која је можда последњи следбеник школе италијанских мајстора опчињених архитектуром, сликара и графичара као што су Каналето, Белото, Франческо Гварди, Пиранези или Ђорђо де Кирико. Многи су се бавили урбаном топографијом, описивали разна људска и природна станишта, утичући да се генерације европских сликара посвете Венецији, Риму или Кампањи. Још је Никола Пусен историзовао локацију, трагао по здањима и рушевинама као по архиви, што је била велика, не само романтичарска инспирација. Урбано је својеврсна грандиозна повест и инвентар векова, па није узалуд Луј Арагон Париз описао као џиновско живо биће, назначивши роман чији је главни јунак град.

БЕЗ ПРЕМЦА У НОВИЈОЈ УМЕТНОСТИ Постоје сасвим другачији, нови приступи естетици парковног и архитектуралног, а њих заступа Ана Капор чиме је без премца у новијој уметности. Мањи број уметника се обратио посебном у оквиру италијанске визије природе, човека и грађевине. Неколико њих је разумело да се не би требало бавити појавношћу већ мистериозношћу урбаног, да не треба истраживати типове представљања и врсте перспектива већ град као идеју, архетип и симбол. Зато на сликама Ане Капор нема сплетова уличица, барки у луци, уличних продаваца и атмосфере пролазности већ само трагова људског. Она је сликар идеалног, вечног, небеског града, Божје тврђаве, замка душе о којем говоре Тереза Авилска и Леонид Шејка. Уместо трошних здања и уџерица које побуђују сентименталност, руина тако драгих познобарокним и мајсторима романтизма (може се рећи да их је сликао још Хијеронимус Бош јер имају и нечег инферналног), она по страни и другачије од ведутиста слика кристалну, умну, метафизичку димензију града, у којем блиста сјај математике као највише поезије, објављујући платоновски свет идеја и питагорејску тајну броја. Њу усамљено у дивљаштву садашње уметности занимају мера и хармонија, јер зна да данас више филозофије и трагова генија има у старој архитектури него у књигама актуелних брбљиваца који себе сматрају мислиоцима или у шизофреној поставангардној уметности. Из тих разлога који нису само ствар ума већ и чисте ликовности, код ње нема нарације, нити града у традиционалном смислу, него само појединих здања, палата и тврђава. Не интересује је урбанизам, као што није ни реалиста који благосиља или илуструје своју тему. Она је апстрактни сликар онако како апстракција заиста постоји – на вишем, анђеоском нивоу мере, симбола и чуда.

Уметница је успела не само да се истакне у савременој продукцији и постане наследник великих сликара архитектуре, већ и да буде један од последњих у низу мајстора идеалног града. Њено поље деловања припада песницима, визионарима, математичарима и градитељима вртова, па је зато сматрају значајном метафизичком сликарком. Сликом је спасла један део наслеђа, вероватно најтајанственији, о којем се мање зна него о фантастици парка Бомарцо или о палати поштара Шевала, чиме је дала нов смисао штафелајној уметности. Више од тога, превредновала је локално и национално и типично италијанско поставила у шири, интернационални контекст, чиме задобија друга значења. Ана Капор је традиционалиста у правом смислу значења те речи, њена уметност симболише сталну, живу и увек нову предају изворног.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *