Милорад Вучелић, главни уредник
Бил Клинтон и ЦИА су већ написали нашу историју деведесетих година прошлог века и то ће они, уз присуство Весли ja Кларка и Мадлен Олбрајт, дефинитивно обнародовати 1. октобра у Њујорку. Правилно читање до сада објављених делова ове „историје“ јасно показује да су свако зло које нас је сналазило они организовали, подстицали и у њему активно учествовали. Свако добро попут мира, Дејтонског споразума и Републике Српске смо им просто отели и то захваљујући нашој тадашњој одлучности, снази, вештини, жртвовању и храбрости.
Нову историју Првог светског рата, на његову Стогодишњицу, поново нам исписују. Кажу да је реч о ревизији историје. То је само делимично тачно. Реч је само о пуком понављању постулата аустроугарске и немачке пропаганде из 1914, и пре и после хитаца Гаврила Принципа. Ново је што сада, поред поменутих, то чине и Французи, Енглези, Американци и Аустралијанци. И бројни Срби, наравно!
Основна теза је позната, ми мали смо изазвали рат великих и зато се рат и назива Велики рат. Када су, као данас, велики у миру или су се препали једне њима и нама тада непријатељске земље, требало би кривицу свалити на ту малу земљу, а она је, на нашу невољу, Србија. За почетак мора се сатанизовати Гаврило Принцип. И то кроз нишан сребреничке туђинске пропаганде. По данашњим владајућим таблоидним схватањима, не би нас зачудило да се у неком „женском часопису“ он сиромашак не оптужи да је из зависти или неког сличног разлога пуцао на добродушне припаднике светског џет-сета Франца Фердинанда и Софију Kотек. Када се већ намеће поређење Видовданског у Сарајеву са атентатом на Џона Кенедија у Даласу, чуди нас да неко већ није потегао и убиство Џона Ленона.
Све је почело некако да се срозава. Данашња политичка, готово колонијална снисходљивост, почела је да се протеже и уназад тако да нам и није неопходна страна агресивна пропаганда. Данашња политичка, свештена и интелектуална „елита“ тренутне балканске добросуседске односе без зазора протеже и на историју, културу и идентитет сопственог народа што се најбоље може видети кроз однос према Двестотој годишњици рођења Петра Петровића II Његоша. Нови министар културе, уважени Иван Тасовац, каже да још увек за културу има више новца него што у култури има идеја. Па ако је већ тако, онда би требало, док се не прикупе нове идеје, брзо учинити нешто да се колико толико достојно обележи Његошев јубилеј. Нема много времена, а ни пречег задатка.
Посебно су занимљиве оне „одбране“ Гаврила Принципа које пренаглашавају његово југословенство и које потпуно пренебрегавају значење тог појма у историјском контексту и тадашњем времену. Тако да се често може стећи утисак да је Гавро пуцајући на окупаторског надвојводу сневао Мачекову, Корошчеву, Прибићевићеву и Спахову Југославију, али ју је доснео тек са Јосипом Брозом као оличењем и отелотворењем историјског ума и правим реализатором његових ослободилачких идеала!
Срби на неки начин испадају нека невина бесловесна маса бедника и жртава без вере, државе и краља, која је страдала због неколико метака једног југословенског несрећника чије су идеје покопане у „Кући цвећа“. Уопште се, уз часне и убедљиве изузетке, ствара неки плачевни, сажаљевајући, сентименталистички и подразумевајуће самооптужујући рам у којем се одигравају припреме за српско обележавање Првог светског рата и слављење победоносних битака наше херојске војске. Велики јунаци тога доба накнадно се и безочно претварају у шачицу неодговорних глупака. Критика прошлости се идеолошком логиком капитулантства, а под велом тобожње мудрости преусмерава у затворени круг отужне и отворене глорификације садашњости.
[restrictedarea]Нарушавајући овакво насилно и тугаљиво урамљивање историје према којем се није знало ни ко, ни зашто, ни како шта чини, подсећамо на обраћање Српској војсци њеног Врховног команданта престолонаследника Александра Карађорђевића 22. јула 1914. године:
Јунаци!
Највећи и заклети непријатељ наше државе и нашег народа изненада и без икаквог разлога насрнуо је бесомучно на нашу част и на наш живот. Аустрија, тај незајажљиви наш северни сусед, већ је нагомилала војску и учинила више покушаја да пређе нашу северну границу, и да пороби нашу дивну Отаџбину. Њој као да је било мало што смо ми морали годинама мирно да слушамо јауке милиона наше браће, који су до нас допирали из Босне и Херцеговине, из Баната и Бачке, из Хрватске, Славоније, Срема и са нашег мора, кршне Далмације. Сада је затражила највише, тражи нашу главу, нашу независност, живот и част Србије.
Јунаци!
После сјајних успеха нашег оружја 1912. и 1913. године и државних тековина, које нам је признала цела Европа закљученим миром у Букурешту, ја сам најискреније желео да се Србија и Моји ратници у миру одморе и окрепе од силних ратних напора, уживајући у тековинама својих победа. И зато је Србија била готова да се на миран начин објасни и споразуме с Аустро-Угарском о свима спорним питањима. Али се, нажалост, одмах увидело да Аустрија не иде на то да са нама преговара. Чак и да смо испунили све њене захтеве, она је била решила да нас нападне, да нас понизи и да нас убије. Зато су ти срамни захтеви Аустрије морали добити достојан одговор. Ја сам их с презрењем одбио… Стога сам вас позвао у ово ратно доба да под вашим победоносним заставама, иако још уморни од скорашњих наших победа, станете опет на браник Отаџбине.
Саопштење које вам сада чиним, јесте објава рата Аустрији. На оружје, Моји дични соколови!
Јунаци!
Ви ћете имати да се борите са једним непријатељем, који никад није имао ни ратне среће, нити војничких победа! У овом светом рату ја ћу вам бити врховни командант. Ми смо се прошле две године великим делом упознали у бојној ватри. И ја сам се на Куманову, Битољу и на Брегалници са поносом дивио вашој свесној храбрости и нашем беспримерном самопрегоревању. Зато сам и уверен да ћете ви и овога пута, на бранику отаџбине и у великом делу ослобођења српског робља умети само да увећате славу и лепи глас српског оружја и вашег јунаштва.
Јунаци!
Поред братске Црне Горе и свих осталих Срба, који ће се против Аустрије борити где се тко буде затекао и чиме буде могао, ви ћете у овој великој борби као ратне другове имати са севера нашу моћну и силну браћу Русе, чији је узвишени цар Никола II, на први глас о аустријском нападу на Србију одлучно и витешки са целом оружаном Русијом стао на одбрану српства и словенства…
Јунаци!
На свету нема светлије дужности него што је одбрана своје државе, своје нације и вере, одбрана свога огњишта, својих старих и нејаких. Стога, с вером у Бога, у његову правду и милост, пођимо напред уверени у победу и украсимо наше заставе новим ловорикама, јер је на тим заставама Провиђење исписало данас јасније него икад наш ратни поклич:
У бој за слободу и независност српског народа!
Живела Србија!
Живела Моја дична војска!
(Крагујевац, 22. јула 1914. године)
[/restrictedarea]
Kad su nam montirali današnje valstodršce marionete, ništa drugo nismo mogli ni očekivati.
Vi navodite ko nam što radi i što planira uraditi.
Ništa ne pišete što vlast čini da narod i državu odbrane od tih falsifikata istorije ? ili Vas je strah da to napišete.
“Gosp”. Obama neki dan obeća našem prezidentu da će da mu pomogne / da razori državu do kraja /, zar ne ?
Oni hapse tamo neke srpske kriminalce jer su oštetili državu za 1,3 mil. EUR-a./ može i to, zašto da ne, ali po redu ! /
U isto vrijeme predaše Kosmet, mirno gledaju kako unijatski mafijaši putem banaka opljačkaše narod i državu, dozvoliše prodaju plodnih oranica u bescijenje čega nema u toj njihovoj evrouniji koju oni tako zazivaju itd.itd.
Ministarka, trilateralka stopira južni tok i druge poslove sa istoka bez obzira koliko bili značajni za državu, i priprema predaju energetskog sektora unijatima.
Čudno, o tome ama baš ništa ne govori insajder/bombarderska B-92
Nije više 5 do 12, već je 12 ipo !?
Pedantni Nemci su, da bi ponizili Francusku, odredili da se bezuslovna kapitulacija Francuza ima obaviti u istom salonskom vagonu, istog voza i na istom metru željezničke pruge kao kapitulacija Nemačke, dve decenije pre toga. Nemačka ima dugo pamćenje i ne zaboravlja da se zahvali svima koji su je u prelomnim istorijskim trenucima zadužili, svakom prema zasluzi. Srbi su imali priliku da na svojim plećima iskuse kako to izgleda, ali su, kao slabi đaci i dostojanstven narod, propuštali da iz takvih iskazivanja zahvalnosti izvuku istorijske pouke, za razliku od naših nekadašnjih saveznika Francuza, koji su, ulazeći u brak sa Nemačkom, morali da prihvate upražnjavanje svih podrazumevanih bračnih dužnosti, što uključuje i pokorno prihvatanje omiljenih perverzija “muža”, kao što je, na primer, periodično i kontinuirano silovanje Srbije. Francuska je morala da se zakune da će iz svoga srca zauvek izbrisati devojačke simpatije, Srbe posebno. Brak je za Francusku značio konačni oproštaj sa burnom prošlošću i slobodom, što nisu poželjni atributi za renome jedne devojke. Nemački mladoženja je ovim brakom u miraz dobio novi imidž, najveći zločinac u istoriji bio je na putu da se preruši u dobrog i vrednog domaćina, kome se nema šta zameriti. Da bi se brak održao nije loše imati i nešto dece, kako bi roditelji mogli da ih uče šta treba a šta ne smeju da rade i da im povremeno lupaju “ćuške”. S obzirom da su oboje već bili u godinama, par je taj problem rešio usvajanjem. Do sada imaju dvadeset i šestoro dece, a najmađa je Hrvatska, neprežaljena i neuzvraćena srpska ljubav, koja je bar tri puta pokušala da je ubije, u čemu je imala dosta uspeha. U kraju nije ostalo još mnogo dece za usvajanje. Među njima je i Srbija. Nemačka je ne želi, jer joj je korisnija da nosi sramotni imidž svetske parije, nad kojom svako može da se iživljava, uključujući i sve članove porodice, što donosi mir u kući. Nekada je taj krst, na kratko, nosila Nemačka, ali ona je uvek znala kako da lukavo podvali drugima kako bi sa sebe sprala ljagu, što je važna veština iz arsenala najstarijeg zanata na svetu. Demonizovanje Srba je remek delo čuvene slikarske škole koju je svojevremeno osnovao Paul Joseph Goebbels (1897-1945) kojeg savremeni istoričari umetnosti opisuju kao istaknutog predstavnika nemačkog nacionalnog romantizma i ekspresioniza. Ovo platno, monumentalnih razmera, na kome su udruženim snagama radili Gebelsovi učenici iz mnogih zemalja, prikazuje Srbiju kao Sizifa, koji je od svetskih Titana osuđen da iz duboke i mračne rupe ka vrhu gura teški kamen svoje istorijske krivice. I taman kad se učini da će u tome uspeti, nevidljiva ruka umetnika inscenira da se Srbija saplete i kamen se surva na dno, povlačeći je sa sobom, pri čemu ponor postaje sve dublji a kamen je u međuvremenu postao planina. Ovom virtuelnom slikom konvertovane stvarnosti Nemačka uspešno finalizuje hemijsko čišćenje svoje biografije i moći će, neokaljana, koliko sutra da zauzme mesto šeste stalne članice Saveta bezbednosti, tog Strašnog suda na zemlji. A Srbija, gola i bosa na vetrometini, će zauvek ostati siroče. Dok joj se svi rugaju, ona ponekad sanja svoju majku od koje je odavno otrgnuta i vidi je kako dolazi iz daleka, i pruža joj ruku. A onda je iz sna trgne glad, koja je grubo podseti da je još živa i da je Večno carstvo daleko.
Ovaj post je namenjen Petru i Pavlu i svima koji se drugačije zovu ali im je zajedničko to što su shvatili da sa našim satovima nešto nije u redu. Verujem da se mnogi još uvek dobro sećaju čuvene trke u kojoj je srpski David Milorad Čavić pobedio američkog nacionalnog heroja i jednog od najslavnijih sportista svih vremena Majkla Felpsa. Bila je to trka koja je Amerikancu trebala da donese osmu zlatnu medalju na olimpijskim igrama pre šest godina. Na taj način bi se još jednom potvrdila ne samo superiornost Felpsa, koji je sportski i biološki fenomen, nego i izuzetnost američke nacije, kao bogomdanog predvodnika čovečanstva. Direktan TV prenos išao je u sve zemlje sveta i 2 milijarde gledalaca moglo je da vidi kako Amerikanac, i pored sjajnog finiša, stiže na cilj “za lakat” iza Srbina. A onda, na scenu stupa “Omega” elektronsko merenje, koje demantuje ono što oči vide i slavlje miliona Amerikanaca, udobno zavaljenih u fotelje ispred TV aparata, uz čips i pivo u limenkama, moglo je da počne. Danas, sa vremenske distance i kad više i nije toliko važno, možemo lako prepoznati taj događaj kao demonstraciju masovne iluzionističke hipnoze, uz pomoć sofisticirane elektronike. Ali na ovu stvar ne treba gledati sa gorčinom. Zamislite šta bi se dogodilo da “Omega”nije uskočila u poslednji čas i tako spasila stvar. Frustracija zbog neispunjenih iščekivanja mogla bi da navede kongres da od predsednika ultimativno zahteva ponovno bombardovanje Srbije, zbog ugrožavanja američkih interesa, što je “magnum crimen”, smrtni greh toliko težak, da se u poređenju sa njim i Judino izdajstvo može tretirati kao oprostiva nesmotrenost. Kad se sve sabere, dobro smo i prošli i hvala Čaviću što tada nije, kao u jednoj ranijoj prilici, u znak protesta izašao na pobedničko postolje u majici na kojoj piše “Kosovo je Srbija”. Gledajući taj prenos, lideru spske opozicije i njegovom tada još mladom stegonoši je konačno sinulo i shvativši u kakvom svetu žive odlučili su da svoje štoperice usklade sa “Omegom”, jer koga je moliti, nije ga srditi. Od tada, njihovi satovi su baždareni tako da i kad bi hteli, ne mogu da vide da je već uveliko prošlo 12. Ovo usklađivanje vrednosnih sistema je toplo prihvaćeno od strane velikog brata preko velike bare i tako je Srbija dobila novu vlast. Od početka njihovog mandata ukazao se jedan problem. Jeste da su novi predvodnici imali busole koje su ih magnetskom privlačnošću usmeravale ka zapadu, ali pod Turcima zaostali narod je trebalo ubediti da je taj kurs dobar i za njega, a ne samo za vođe i članove njihovih porodica, uključujući i kumove. Poslovično preduzimljivi Amerikanci ništa ne prepuštaju slučaju i za svaki problem imaju praktično rešenje, pa je tako, slučajno baš u vreme kad su izbori u Srbiji završeni, uz opšte slavlje i velika očekivanja neukog naroda, na teritoriji naše zemlje pušten u rad sada već čuveni, a tada velom misterije zaogrnut navigacioni sistem “Haarp”. Čudo elektronike, koje je Srbima donelo toliko iščekivano “prolepšanje vremenskih prilika – globalno otopljavanje”, sušu i još veću glad, ali ovo su samo sporedna preimućstva koje nam pružaju Haarpove antene. Bolje obavešteni i samim tim zli jezici razotkrili su pravu funkiju ovog sistema, a to je masovna kontrola ljudskog uma. “Haarp” je učinio ono što svim generacijama političara u Srbiji do sada nije uspevalo – naučio je milione Srba da misle na isti, vladinim uredbama propisani način. A kad čovek pravilno razmišlja, on se isto tako ispravno i ponaša. Da je živ, Orvel bi mogao da bude zadovoljan, jer je dobro predvideo. A možda bi i zaplakao. Krotko i disciplinovano, u koloni dvoje po dvoje, držeći se za ruke, kao pioniri u vreme titovih sletova, neko bi rekao somnabulno, Srbi su krenuli novim putem. Oni su sada rasterećeni svih zaveta i mitova koji su im utrapili preci, sa novom eurounijatskom verom u srcima i osvežavani promajom u glavama koju generiše “Haarp”. Na tom putu ništa ne može da slomi rešenost Srba da po svaku cenu stignu u obećanu zemlju – dembeliju. Ne može ih pokolebati ni “topli zec” koji im se priređuje u znak dobrodošlice. Sada imaju novog, mladog ali odvažnog predvodnika, koji se zove Danko, jer može da vidi sve ono što prost narod još ne može da razume. Pre ulaska u novu kuću, gde obitavaju pravedni narodi sa Nemcima na čelu, čeka ih čistilište. Tamo će biti zamoljeni da odlože sav prtljag, sve tapije, besplatne akcije, porodični nakit, zlatni i srebrni escajg, uspomene i istorijske korene. Biće im objašnjeno da oni koji to prežive više nikada, ništa i nikom neće biti ni krivi, ni dužni. Srbi će tu vest sa radošću primiti, jer nose žig svetskog ološa već toliko vekova, da je već počeo da ih hvata stid, bez obzira što su svesni da su žrtva propagandne zavere. Onda će, sve jednako prateći uputstva na nemačkom, koja će im prevoditi Danko, sa sebe skinuti odeću i obuću, bez lažnog stida jer su već imali prilike da gledaju “Prajd” i ući će u vodu, koja će polako postajati sve dublja i sve toplija i mnogi će, umorni od duga puta zaspati zauvek, ne dočekavši da saznaju. Oni drugi, koji ne budu imali sreće, očajnički će pokušavati da izađu, ali sva vrata će biti zaključana. Njihovi krici će se pretapati sa zvucima koji će, kao na završetku predstave, dolaziti sa druge strane zavese. Danko će prepoznati veliki hit iz sedamdesetih – “Dobro došli u hotel Kalifornija”. Poslednje na šta bude pomislio biće :”Vredelo je, jebi ga, za Exit se živi”…Na samom kraju želim da kažem i to da sam zamislio ovaj post kao malu kozeriju i da se najhrabrijima, koji su ga pročitali do kraja, izvinim što je pokušaj da to sprovedem u delo imao ovako tragičan ishod. Svestan činjenice da je, u današnje vreme, a u zemlji Srbiji, najteže naterati narod da se smeje (“Kursadžije” i “Farma” su retke svetle tačke koje bude nadu) ponekad zavidim Basteru Kitonu, kome nisu ni trebale reči, ni stilske figure, a opet su mu se svi smejali i niko nije imao problem da shvati šta je želeo da kaže. Možda bi i za Čarlija, Hardija i Laurela bilo bolje da nikada nisu “progovorili”. Možda je i za svakoga od nas bolje da ćuti. Šta vi mislite?
Поштовани,
Читајући већину Ваших текстова у последње време, нарочито после мајских избора 2012-те године, кроз мисли ми готово увек прође чувена реченица Драгана Јовановића из филма Лајање на звезде: “Гавранићу, тебе је ударио брзи воз, а ти се и даље тркаш са путничким!”
Невезано за Ваш данашњи текст, мислим да је дошло крајње време да ствари назовете правим именом. Просто је непојмљиво ово занемаривање, ублажавање очигледних чињеница, па чак и ћутање и окретање главе пред крупним не само антидржавним и антинационалним, већ и отворено издајничким потезима назадњачког еуРОПСКОГ режима, на челу са првим потпредседником и новим шефом владајуће атлантистичке клике. Промена свести је већ увелико узела маха, па дајте мало пишите и о медијском мраку и идолопоклоничком једноумљу, горем него у време жутог предузећа. Жутокошуљаши су се бар лажно скривали и фемкали у својој дескруктивној издајничкој политици, док је данашњи режим спроводи потпуно “транспарентно” и промовише као највећу државничку вредност.
Шта још треба да се деси, па да овај режим оквалификујете бар као приближно национално штетан и погубан као онај претходни? Мислим да то редовни читаоци (а самим тим и редовни купци) Печата заслужују.
Шта год назадњачки еурофанатизовани режим мислио, и сви његови отворени и тајни медијски помагачи и спавачи, као и вајни “реалпатриотски” аналитичари: априлска бриселска капитулација се не заборавља!
Велики поздрав свим Србима са Косова и Метохије! НЕ тачијевим, вучићевим, николићевим и дачићевим новембарским ИЗБОРИМА!
Како чинили, тако нам Бог помогао!
Срдачан поздрав.
Душан Ковачевић
Уважени Гос, Вучелићу досовска влада 2004 год, обележава накарадно двеста година од Устанка Карађорђевог у Орашцу када су
имали новаца у буђету Србије. Ово око Његошеве годишњице је наставак досовске политике, умањења националних историјских збивања и личности тог времена. Гос, Милораде ми данас у Србији
немамо ни Краља ни Гента који ће рећи: Њој као да је било мало
што смо ми морали годинама мирно да слушамо јауке наше браће који
су до нас допирали из Босне и Херцеговине из Баната и Бачке из
Хрватске, Славоније, Срема и са нашег м ора, кршне Далмације.
Сада је затражила највише, тражи нашу главу, нашу независност, живот и част Србије. ЈУНАЦИ!
Ми данас имамо председника из Шумадије коме је главна брига, да
геј активисти почну одмах припреме за геј циркус идуће године.
Наш шумадинац има исружену руку Путина која стоји у ваздуху.
А Регент испред постројене војске каже: Поред братске Црне Горе
и свих осталих Срба,који ће се против Аустрије борити где се тко
буде затекао и чиме буде могао, ви ћете у овој великој борби као
ратне другове имати са Севера нашу моћну и силну браћу Русе чији
је узвишени цар Никола други, на први глас о аустријском нападу
на Србију одлучно и витешки са целом оружаном Русијом стао на
одбрану српсва и словенства. ЈУНАЦИ
Провиђење исписало данас јасније него икад наш ратни поклич:
У бој за слободу и независнот српског народа! Живела Србија!
Живела моја дића војска! Крагујевац, 22 Јули 1914 год.
Тако је говорио Витешки Краљ Александар!!
Наши данашњи говорници држе понижавајуће говоре, и понашају се као слуге оних који и сада као и увек су желели данас држе као
робље.