Nobelovac željan krvi

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Američka imperija, kao i sve do sada, nema problema sa faktima; imperija deluje po načelu: odluka je pala, ne ometajte me činjenicama.

Veliki Opsenar, dobitnik „Nobela za mir“, nema, takođe, problema sa činjenicama, odluku je već doneo samo mu Putin sada kvari posao. Većina Amerikanaca je protiv vojne intervencije u Siriji, u Savetu bezbednosti UN Obama ne može da progura još jednu američku „humanitarnu“ disciplinsku meru, „casus belli“ mu propušta vodu na sve strane, ali to su fakti koji samo remete lagodni mir već donete odluke. A odluka je da Asad mora da padne – hemijsko oružje ili ne – pre nego što Imperija krene na susedni Iran.

 

POGREŠNA PROCENA Ali ni u Londonu gde su, tradicionalno, laki na obaraču, ovaj put mu nije baš išlo od ruke. Džon Keri, šef Obamine diplomatije došao je prošlog vikenda na Temzu sa velikim očekivanjima od prekomorskog saveznika, a vratio se, praktično, praznih ruku. A i došao je u nezgodan čas, upravo kada je Parlament u Vestminsteru odbio da premijeru Kameronu, inače zagrejanom za oružanu intervenciju, odobri britansko učešće u američkoj sirijskoj avanturi.

Posle sastanka Hejg-Keri u Forin ofisu, Britanac je pred novinarima izvodio stilsku vežbu iz diplomatske skrivalice i umesto da kaže otvoreno kako Britanija ovaj put neće u spoljnu vojnu avanturu, govorio je o dva oka u jednoj, anglo-saksonskoj glavi i o neraskidivom prekookeanskom prijateljstvu. Naposletku, reč je o „potpunom razumevanju“ – tako reče – između dve imperije; nove i raspojasane i stare, pomalo  onemoćale.

Keri je u Londonu računao i na ostavštinu Tonija Blera, imajući na umu kako je Blerov napoleonski ego bezobzirno zaobišao (2003) Parlament i nonšalantno izmislio Sadamovo nepostojeće oružje za masovno razaranje. Pogrešno je Keri, takođe, procenio da će za ratnu opciju Velikog opsenara u Beloj kući Kameronovi konzervativci u Vestminsteru listom glasati i da je, što se tiče ostatka potrebnih glasova za rat, Blerov duh „humanitarnih“ kaznenih ekspedicija još uvek uveliko živ na Ostrvu da obezbedi podršku opozicionih laburista. Prevario se. U Vestminsteru, među rekonstruisanim Laburistima ostalo je, istina, još dovoljno Blerovog duha, ali je za njih, vojna intervencija u sirijskom Karakazanu ipak daleko manje politički atraktivna od nanošenja štete „domaćem neprijatelju“, vladajućoj koaliciji konzervativaca i liberala koji bi, inače, bili spremni da idu uz američkog brata.

Bilo je zanimljivo do smeha kako je, posle razgovora sa Kerijem, Hejg, umesto da podrži američko bombardovanje Sirije, izgovarao panegirike prekomorskom bratu; kako braća „rade zajedno“ da „spasu život“ i „otvore mirovne pregovore“ u Siriji  i kako su obojica za „snažan odgovor“ – ma šta to značilo – na upotrebu hemijskog oružja od strane Asadove vlade. Pa je, umesto da kaže kako će Britanija, rame uz rame, u vatru i vodu sa američkim bratom; i umesto da nekako podrži Kerijevu dozlaboga izlizanu lozinku (Bosna, Srbija, Kosovo, Irak, Afganistan, Libija…) kako je „rizik od neintervenisanja veći od rizika intervencije“, Hejg je u svim mogućim  nijansama engleskog jezika objašnjavao kako Britanija i SAD „ostaju istinski prijatelji“ uprkos tome što Ujedinjeno Kraljevstvo „isključuje vojno angažovanje u Siriji“.

Istina, šef Forin ofisa nije imao mnogo prostora za manevar – njegov premijer, Kameron već je bio saopštio (posle glasanja u Parlamentu) da se neće pridružiti vojnoj kampanji na Siriju.

 

[restrictedarea]

BRITANSKI NOŽ U SLABINU Nikakva uteha Keriju nije bilo ni Hejgovo obećanje da će Britanija ostati „visoko aktivna“ na diplomatskoj i humanitarnoj pomoći, bez specifikacije kome i kako.

Amerikanac je na ovaj, faktički, britanski nož u slabinu uzvratio, takođe, epskim pevanjem o međusobnim odnosima i da sve ovo neće uticati na „specifične veze“ dveju zemalja, jer su te veze – nota bene – „veće od jednog glasanja (u Parlamentu) i jednog momenta u istoriji“!

Ne zna se tačno koliko je dugo Keri ubeđivao Hejga da je „ne činiti  gore nego činiti“, mada je šef Forin ofisa i sam više jastreb nego golub u krilu britanskih konzervativaca. Tek, Keri je na kraju slegao ramenima dok je, prema rečima jednog insajdera („Mejlu“), domaćin bespomoćno dizao ruke i ponavljao: „Parlament, Parlament, Parlament“…

Onda je američki gost, videvši da udara u betonski zid, objasnio, kao stariji brat mlađem, da „razume“ zašto su britanski parlamentarci, uz iskustvo sa Irakom i Afganistanom, „nervozni“ pri pomenu vojne intervencije. Imao bi Keri simpatija za takvo stanje duhova samo da nije, eto, svojim očima video „ubedljive fakte“ za Asadov „masakr nedužnih civila“…

No, no, no, uzvraćao je Hejg na sve načine, videvši da je Keri stigao u London sa Obaminom naredbom da se sa Ostrva ne vraća praznih ruku, pa Amerikanac izvlači iz rukava poslednji adut: jedanaest zemalja je – kaže – potpisalo, na prošlonedeljnom samitu G20, deklaraciju „osude upotrebe hemijskog oružja“ i kako je na tom samitu u Sankt Petersburgu Amerika pozvala i druge države „na robustan odgovor“ u pritisku na sirijske vlasti.

Kerijevo ubeđivanje Hejga propušta vodu na sve strane. Od tih jedanaest zemalja samo je Amerika spremna da bez stvarnog uvida u činjenice upotrebi vojnu silu, pošto je i britanski Parlament, praktično, vezao ruke Kameronu. Od većih igrača Francuska je rekla da će sačekati  sa odlukom sve dok inspektori Ujedinjenih nacija na terenu ne podnesu izveštaj o tome ko je u predgrađu Damaska (21. avgusta) upotrebio hemijsko oružje.

 

PROVOKACIJA S PREDUMIŠLJAJEM Postoji debeo dosije fakata iz brojnih izvora u Regionu, među njima su neki iz same sirijske opozicije – po kojima je hemijskih incident u predgrađu Damaska-Obamin  „casus belli“ – provokacija sa predumišljajem u režiji sirijske opozicije potpomognute i naoružane od Amerike i njenih arapskih prijatelja na Bliskom istoku, prvenstveno Katara i Saudijske Arabije. O ovome se u Londonu naveliko priča i piše.

U avgustu (13,14) predstavnici sirijskih opozicionara počeli su u Turskoj pripreme za operaciju koja bi „trebalo da dovede do američkog bombardovanja Sirije“. Na sastanku u turskom vojnom garnizonu  u Antaliji, koji je, ujedno, i komandni centar sirijske „Slobodne armije“, visoki komandanti pobunjenika, pristigli na sastanak iz Istambula, obavestili su regionalne komandante pobunjenika o predstojećoj „specifičnoj“ akciji koja bi trebalo da uvuče Amerikance u igru. Na sastanku su, takođe, visoki vojni predstavnici Turske, Katara i agenti Centralne američke obaveštajne službe (CIA). Tu je razrađen detaljan plan po kojem bi opozicione snage bile u punoj borbenoj gotovosti kada krene američko bombardovanje. U tom momentu pobunjenici bi trebalo da „umarširaju u Damask“ i obore Asada. Katarski i turski agenti bezbednosti na sastanku dali su garancije da će pobunjenici pre američkog udara da dobiju „sve potrebne količine“ oružja za planirani marš na Damask. I zaista, 21. i 23. avgusta velike količine naoružanja stigle su u pobunjeničke baze u regionu Hataj (Turska). Prema obaveštajnim izvorima na koje se poziva deo štampe u Londonu, samo u oblastima na jugu Turske prema sirijskoj granici, opozicione snage su dobile oko 400 tona raznog naoružanja. U pošiljkama su, pored ostalog, mobilne protivtenkovske rakete. Oružje je dostavljano pod striktnom kontrolom Amerikanaca, a iz katarskih i turskih vojnih skladišta koje kontrolišu katarske i turske tajne službe. „Sve je ovo još pod striktnom kontrolom agenata američkih obaveštajnih službi“, objavio je i radio Bi-Bi-Si 4.

Krajem avgusta (24, 25) „nekoliko stotina tona“ oružja istovareno je u severnoj Siriji i turskoj oblasti Hataj. Izvori koje navodi britanska štampa, kažu da je reč o „najvećoj isporuci oružja od početka građanskog rata u Siriji“. Tvrdi se, takođe, da je oružje iz Hataja prosleđeno u baze opozicije oko sirijskih gradova, Idlib i Alep.

Zanimljivo je da nekoliko visokih izvora s obe strane podele potvrđuju kako su ove količine oružja poslate pobunjenicima da bi se iskoristila povoljna situacija koja će nastati u  momentu američkog vojnog udara.

Upravo u ovo vreme su komandosi jedne sirijske specijalne jedinice izvršili upad u tajnu bazu pobunjenika u damaskom predgrađu Dzaber. Napad je izvršen pošto je sirijska obaveštajna služba („Muhaberat“) došla do podatka da pobunjenici pripremaju akciju u kojoj smeraju da upotrebe hemijsko oružje, delom pokradeno iz magacina sirijske vojske, a delimično „dobijeno spolja“.

 

STUPICA ZA ASADA U prepadu na bazu u Dzaberu pogođeni su kanisteri sa toksičnim materijalom, a nekoliko sirijskih vojnika stradalo je od gušenja, dok je jedan broj prenesen u bolnicu u kritičnom stanju. Komandosi su, docnije, otkrili laboratoriju sa velikom količinom hemijskih sastojaka od kojih se mešanjem dobija jedna primitivna varijanta otrovnog gasa „sarin“. Nađena je velika količina gas-maski, RBG granata, improvizovanih eksplozivnih uređaja, municije…

Istog dana, četiri člana islamističke grupe, Hezbolah (lojalni režimu) koji operišu u  damaskom kvartu Guta, pretrpeli su ozlede od hemijskih otrova i to u isto vreme kada su komandosi upali u bazu u Dzaberu.

Damask je – idu dalje informacije – odmah obavestio Moskvu da su sirijske regularne trupe napadnute nervnim agensom. Deo zarobljene opreme i uzoraka (krvi, tla i odela) poslat je u Rusiju.

Posle prvih, gotovo jednoglasnih optužbi da se iza hemijskog napada od 21. avgusta nalazi sirijski režim, više londonskih glasila počeli su da se pozivaju na njihove dopisnike u Damasku i da diskretno omekšavaju tvrdnje. Publikovana izjava Saleha Muslima, vođe Demokratske unije Kurda u Siriji, inače kritičara sirijskog režima, po kojoj je hemijski napad u predgrađu Damaska delo opozicije da bi se provocirala američka intervencija, Muslim, prema izjavi koju prenosi urednik časopisa „Difens end Forin afers“ Josef Bodanski, takođe tvrdi da Obamin razlog za vojnu intervenciju u Siriji počiva na provokaciji, uostalom lako dokazivoj: „Režim u Siriji poseduje hemijsko oružje, poseduju ga i pobunjenici. Ali, Asad nije toliko glup da ga upotrebi u Damasku i to još samo na puškomet od baze međunarodnih inspektora koji istražuju slučaj“. U izjavi „Rojtersu“ (27. avgusta) Muslim takođe insistira da je hemijski napad od 21. avgusta izveden da bi se namestila stupica Asadu i isprovocirala međunarodna odmazda. Dodaje, istovremeno, da „ukoliko bi inspektori ustanovili da se pobunjenici nalaze iza hemijskog incidenta, svi će na Zapadu ceo slučaj odmah da zaborave. I koga će, onda, Amerikanci da proglase krivim? Koga će kažnjavati? Hoće li da kazne katarskog Emira? Kralja Saudijske Arabije? Erdogana u Istambulu?

Obamin  argument za vojni napad na Siriju ni ovde ne drži vodu. S obzirom na to da su američki obaveštajci i vojni eksperti implantirani u sve nivoe pobunjeničkih jedinica, pitanje glasi: kako to da američke obaveštajne službe nisu imale informaciju da pobunjenici spremaju hemijski napad u Damasku? Upotreba hemijskog oružja, bez obzira na to ko ga upotrebljava, jeste, napokon – i uvek – kriminalni akt u sukobu s međunarodnom legislaturom.

Ukoliko, pak, američke špijunske službe tako slabo rade da, zaista, nisu znale za hemijski napad njihovih štićenika u Siriji, odakle onda ovolika Obamina žurba da okrivi Asadov režim? I to još pre nego što inspektori na licu mesta ne otkriju krivca?

I pitanje svih pitanja: kako je moguće da nobelovac za mir unapred šalje svog prvog diplomatu u svet da mobiliše saveznike za vojni udar, (a) pre nego što sazna ko je upotrebio hemijsko oružje, (b) pre nego što su inspektori rekli svoje i (c) pre nego što je američki Kongres odgovorio na Obaminu želju da ratuje?

Moguće je – Imperija dejstvuje po načelu: odluka je pala, fakti mi samo smetaju. Prošle su već skoro dve godine od kako Imperija nije nikome pustila krv. A red je i da nobelovac upiše u biografiju jedan svoj mali spoljni rat. I nobelovac bi, ocenjuju neki analitičari u Londonu, imao njegov rat već koliko sutra da Vladimir Putin nije u poslednji čas podmetnuo minu pod njegov „casus belli“ i predložio međunarodnu verifikaciju i kontrolu nad sirijskim hemijskim arsenalom. Tako su sada sve opcije u igri, naročito ona najgora.

REČITO ĆUTANJE

Ćutanje generala Martina Dempsija, šefa ujedinjene komande načelnika štabova armije SAD-a, prilikom zasedanja Komiteta za spoljne poslove Senata SAD-a  mnogima se učinilo rečitim. Tako je „Vašington post“ u članku (9. septembra) Roberta Skejlza „Rat koji Pentagone neće“ ovo Dempsijevo ćutanje prokomentarisao kao stav većine generala američke armije. I razgovori koje je Skejlz napravio sa više desetina oficira, kako aktivnih, tako i penzionisanih pokazali su raspoloženje u američkoj armiji. Oficiri, naime, smatraju da u administraciji Obame sede diletanti koji ne znaju ništa o ratu. „Američki političari nasumice obećavaju neke ‘crvene linije’, a potom bi za to trebalo da ginu američki vojnici, uz izgovor da se radi o ugrožavanju američke bezbednosti.“

UPITNA PODRŠKA KONGRESA

Američki predsednik u ovom trenutku nema ni približnu podršku u Kongresu za rezoluciju kojom bi bili podržani vazdušni udari na Siriju, tvrdi „Ju-Es-Ej Tudej“. Kako navodi najtiražniji američki dnevni list, prema anketi koju je sproveo, tek 44 od 533 kongresmena i senatora podržava rezoluciju, dok je protiv 149. Kada se pogleda Senat, plan o napadu podržava 22, protiv je 19 senatora, a njih 59 se još nije izjasnilo. Procenjuje se da će za usvajanje rezolucije biti potrebna većina od tri petine, to jest 60 od ukupno 100 senatora. Situacija je po Obamu još gora u Donjem domu (Kongresu), gde se do sada 19 kongresmena izjasnilo da podržava rezoluciju, a čak 130 da se protive napadu na Siriju.

Procenjuje se da su republikanci naročito protiv Obaminog predloga, i to u razmeri osam prema jedan. Čak ni Afro-Američki kongresmeni, koji obično u ogromnom broju podržavaju predsednikova rešenja, sada nisu stali iza Obame. Prema dostupnim podacima samo dvoje od 42 crnih kongresmena izjasnilo za napad na Siriju.

SAD ODBILE DA DOSTAVE DOKAZE

Američka agencija „Asošijeted pres“ saopštila je da je administracija predsednika Baraka Obame odbila da joj dostavi dodatne dokaze o upotrebi hemijskog oružja u Siriji, sem što su pušteni video snimci na Si-En-En televiziji. „Američka vlada insistira da ima obaveštajne podatke da je u Siriji 21. avgusta upotrebljeno hemijsko oružje, ali javnost bi tek trebalo da vidi barem jedan konkretan dokaz do kojeg su došle američke obaveštajne službe.“ Agencija „Asošijeted pres“ ističe da nisu prikazani satelitski snimci načinjeni tri dana pre napada, kao ni transkripti komunikacija sirijske vojske, koji bi povezali vladu Bašara el Asada sa navodnim napadom hemijskim oružjem.

Svet je odahnuo, bar nakratko

SAD su spremne da odlože napad na Siriju za dve nedelje, kako bi proverile ostvarljivost ruske inicijative o predaji hemijskog oružja ove države pod međunarodnu kontrolu“, izjavio je državni sekretar Džon Keri 10. septembra. Svet je, bar nakratko, odahnuo.

Naime, u ponedeljak 9. septembra ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je predložio Damasku da hemijsko oružje stavi pod međunarodnu kontrolu, što je ministar spoljnih poslova Sirije Valid Mualem pozdravio. Takođe, inicijativu je podržao London, a nešto kasnije i sam Obama je izjavio da je ruski predlog pozitivan. Mir je dobio novu šansu.

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. “Naši” će uskoro našu djecu poslati na neku Siriju da podrže novi svjetski fašizam…ToVuDa protiv nas…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *