Нобеловац жељан крви

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Америчка империја, као и све до сада, нема проблема са фактима; империја делује по начелу: одлука је пала, не ометајте ме чињеницама.

Велики Опсенар, добитник „Нобела за мир“, нема, такође, проблема са чињеницама, одлуку је већ донео само му Путин сада квари посао. Већина Американаца је против војне интервенције у Сирији, у Савету безбедности УН Обама не може да прогура још једну америчку „хуманитарну“ дисциплинску меру, „casus belli“ му пропушта воду на све стране, али то су факти који само ремете лагодни мир већ донете одлуке. А одлука је да Асад мора да падне – хемијско оружје или не – пре него што Империја крене на суседни Иран.

 

ПОГРЕШНА ПРОЦЕНА Али ни у Лондону где су, традиционално, лаки на обарачу, овај пут му није баш ишло од руке. Џон Кери, шеф Обамине дипломатије дошао је прошлог викенда на Темзу са великим очекивањима од прекоморског савезника, а вратио се, практично, празних руку. А и дошао је у незгодан час, управо када је Парламент у Вестминстеру одбио да премијеру Камерону, иначе загрејаном за оружану интервенцију, одобри британско учешће у америчкој сиријској авантури.

После састанка Хејг-Кери у Форин офису, Британац је пред новинарима изводио стилску вежбу из дипломатске скривалице и уместо да каже отворено како Британија овај пут неће у спољну војну авантуру, говорио је о два ока у једној, англо-саксонској глави и о нераскидивом прекоокеанском пријатељству. Напослетку, реч је о „потпуном разумевању“ – тако рече – између две империје; нове и распојасане и старе, помало  онемоћале.

Кери је у Лондону рачунао и на оставштину Тонија Блера, имајући на уму како је Блеров наполеонски его безобзирно заобишао (2003) Парламент и ноншалантно измислио Садамово непостојеће оружје за масовно разарање. Погрешно је Кери, такође, проценио да ће за ратну опцију Великог опсенара у Белој кући Камеронови конзервативци у Вестминстеру листом гласати и да је, што се тиче остатка потребних гласова за рат, Блеров дух „хуманитарних“ казнених експедиција још увек увелико жив на Острву да обезбеди подршку опозиционих лабуриста. Преварио се. У Вестминстеру, међу реконструисаним Лабуристима остало је, истина, још довољно Блеровог духа, али је за њих, војна интервенција у сиријском Караказану ипак далеко мање политички атрактивна од наношења штете „домаћем непријатељу“, владајућој коалицији конзервативаца и либерала који би, иначе, били спремни да иду уз америчког брата.

Било је занимљиво до смеха како је, после разговора са Керијем, Хејг, уместо да подржи америчко бомбардовање Сирије, изговарао панегирике прекоморском брату; како браћа „раде заједно“ да „спасу живот“ и „отворе мировне преговоре“ у Сирији  и како су обојица за „снажан одговор“ – ма шта то значило – на употребу хемијског оружја од стране Асадове владе. Па је, уместо да каже како ће Британија, раме уз раме, у ватру и воду са америчким братом; и уместо да некако подржи Керијеву дозлабога излизану лозинку (Босна, Србија, Косово, Ирак, Афганистан, Либија…) како је „ризик од неинтервенисања већи од ризика интервенције“, Хејг је у свим могућим  нијансама енглеског језика објашњавао како Британија и САД „остају истински пријатељи“ упркос томе што Уједињено Краљевство „искључује војно ангажовање у Сирији“.

Истина, шеф Форин офиса није имао много простора за маневар – његов премијер, Камерон већ је био саопштио (после гласања у Парламенту) да се неће придружити војној кампањи на Сирију.

 

[restrictedarea]

БРИТАНСКИ НОЖ У СЛАБИНУ Никаква утеха Керију није било ни Хејгово обећање да ће Британија остати „високо активна“ на дипломатској и хуманитарној помоћи, без спецификације коме и како.

Американац је на овај, фактички, британски нож у слабину узвратио, такође, епским певањем о међусобним односима и да све ово неће утицати на „специфичне везе“ двеју земаља, јер су те везе – nota bene – „веће од једног гласања (у Парламенту) и једног момента у историји“!

Не зна се тачно колико је дуго Кери убеђивао Хејга да је „не чинити  горе него чинити“, мада је шеф Форин офиса и сам више јастреб него голуб у крилу британских конзервативаца. Тек, Кери је на крају слегао раменима док је, према речима једног инсајдера („Мејлу“), домаћин беспомоћно дизао руке и понављао: „Парламент, Парламент, Парламент“…

Онда је амерички гост, видевши да удара у бетонски зид, објаснио, као старији брат млађем, да „разуме“ зашто су британски парламентарци, уз искуство са Ираком и Афганистаном, „нервозни“ при помену војне интервенције. Имао би Кери симпатија за такво стање духова само да није, ето, својим очима видео „убедљиве факте“ за Асадов „масакр недужних цивила“…

Но, но, но, узвраћао је Хејг на све начине, видевши да је Кери стигао у Лондон са Обамином наредбом да се са Острва не враћа празних руку, па Американац извлачи из рукава последњи адут: једанаест земаља је – каже – потписало, на прошлонедељном самиту Г20, декларацију „осуде употребе хемијског оружја“ и како је на том самиту у Санкт Петерсбургу Америка позвала и друге државе „на робустан одговор“ у притиску на сиријске власти.

Керијево убеђивање Хејга пропушта воду на све стране. Од тих једанаест земаља само је Америка спремна да без стварног увида у чињенице употреби војну силу, пошто је и британски Парламент, практично, везао руке Камерону. Од већих играча Француска је рекла да ће сачекати  са одлуком све док инспектори Уједињених нација на терену не поднесу извештај о томе ко је у предграђу Дамаска (21. августа) употребио хемијско оружје.

 

ПРОВОКАЦИЈА С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ Постоји дебео досије факата из бројних извора у Региону, међу њима су неки из саме сиријске опозиције – по којима је хемијских инцидент у предграђу Дамаска-Обамин  „casus belli“ – провокација са предумишљајем у режији сиријске опозиције потпомогнуте и наоружане од Америке и њених арапских пријатеља на Блиском истоку, првенствено Катара и Саудијске Арабије. О овоме се у Лондону навелико прича и пише.

У августу (13,14) представници сиријских опозиционара почели су у Турској припреме за операцију која би „требало да доведе до америчког бомбардовања Сирије“. На састанку у турском војном гарнизону  у Анталији, који је, уједно, и командни центар сиријске „Слободне армије“, високи команданти побуњеника, пристигли на састанак из Истамбула, обавестили су регионалне команданте побуњеника о предстојећој „специфичној“ акцији која би требало да увуче Американце у игру. На састанку су, такође, високи војни представници Турске, Катара и агенти Централне америчке обавештајне службе (ЦИА). Ту је разрађен детаљан план по којем би опозиционе снаге биле у пуној борбеној готовости када крене америчко бомбардовање. У том моменту побуњеници би требало да „умарширају у Дамаск“ и оборе Асада. Катарски и турски агенти безбедности на састанку дали су гаранције да ће побуњеници пре америчког удара да добију „све потребне количине“ оружја за планирани марш на Дамаск. И заиста, 21. и 23. августа велике количине наоружања стигле су у побуњеничке базе у региону Хатај (Турска). Према обавештајним изворима на које се позива део штампе у Лондону, само у областима на југу Турске према сиријској граници, опозиционе снаге су добиле око 400 тона разног наоружања. У пошиљкама су, поред осталог, мобилне противтенковске ракете. Оружје је достављано под стриктном контролом Американаца, а из катарских и турских војних складишта које контролишу катарске и турске тајне службе. „Све је ово још под стриктном контролом агената америчких обавештајних служби“, објавио је и радио Би-Би-Си 4.

Крајем августа (24, 25) „неколико стотина тона“ оружја истоварено је у северној Сирији и турској области Хатај. Извори које наводи британска штампа, кажу да је реч о „највећој испоруци оружја од почетка грађанског рата у Сирији“. Тврди се, такође, да је оружје из Хатаја прослеђено у базе опозиције око сиријских градова, Идлиб и Алеп.

Занимљиво је да неколико високих извора с обе стране поделе потврђују како су ове количине оружја послате побуњеницима да би се искористила повољна ситуација која ће настати у  моменту америчког војног удара.

Управо у ово време су командоси једне сиријске специјалне јединице извршили упад у тајну базу побуњеника у дамаском предграђу Дзабер. Напад је извршен пошто је сиријска обавештајна служба („Мухаберат“) дошла до податка да побуњеници припремају акцију у којој смерају да употребе хемијско оружје, делом покрадено из магацина сиријске војске, а делимично „добијено споља“.

 

СТУПИЦА ЗА АСАДА У препаду на базу у Дзаберу погођени су канистери са токсичним материјалом, а неколико сиријских војника страдало је од гушења, док је један број пренесен у болницу у критичном стању. Командоси су, доцније, открили лабораторију са великом количином хемијских састојака од којих се мешањем добија једна примитивна варијанта отровног гаса „сарин“. Нађена је велика количина гас-маски, РБГ граната, импровизованих експлозивних уређаја, муниције…

Истог дана, четири члана исламистичке групе, Хезболах (лојални режиму) који оперишу у  дамаском кварту Гута, претрпели су озледе од хемијских отрова и то у исто време када су командоси упали у базу у Дзаберу.

Дамаск је – иду даље информације – одмах обавестио Москву да су сиријске регуларне трупе нападнуте нервним агенсом. Део заробљене опреме и узорака (крви, тла и одела) послат је у Русију.

После првих, готово једногласних оптужби да се иза хемијског напада од 21. августа налази сиријски режим, више лондонских гласила почели су да се позивају на њихове дописнике у Дамаску и да дискретно омекшавају тврдње. Публикована изјава Салеха Муслима, вође Демократске уније Курда у Сирији, иначе критичара сиријског режима, по којој је хемијски напад у предграђу Дамаска дело опозиције да би се провоцирала америчка интервенција, Муслим, према изјави коју преноси уредник часописа „Дифенс енд Форин аферс“ Јосеф Бодански, такође тврди да Обамин разлог за војну интервенцију у Сирији почива на провокацији, уосталом лако доказивој: „Режим у Сирији поседује хемијско оружје, поседују га и побуњеници. Али, Асад није толико глуп да га употреби у Дамаску и то још само на пушкомет од базе међународних инспектора који истражују случај“. У изјави „Ројтерсу“ (27. августа) Муслим такође инсистира да је хемијски напад од 21. августа изведен да би се наместила ступица Асаду и испровоцирала међународна одмазда. Додаје, истовремено, да „уколико би инспектори установили да се побуњеници налазе иза хемијског инцидента, сви ће на Западу цео случај одмах да забораве. И кога ће, онда, Американци да прогласе кривим? Кога ће кажњавати? Хоће ли да казне катарског Емира? Краља Саудијске Арабије? Ердогана у Истамбулу?

Обамин  аргумент за војни напад на Сирију ни овде не држи воду. С обзиром на то да су амерички обавештајци и војни експерти имплантирани у све нивое побуњеничких јединица, питање гласи: како то да америчке обавештајне службе нису имале информацију да побуњеници спремају хемијски напад у Дамаску? Употреба хемијског оружја, без обзира на то ко га употребљава, јесте, напокон – и увек – криминални акт у сукобу с међународном легислатуром.

Уколико, пак, америчке шпијунске службе тако слабо раде да, заиста, нису знале за хемијски напад њихових штићеника у Сирији, одакле онда оволика Обамина журба да окриви Асадов режим? И то још пре него што инспектори на лицу места не открију кривца?

И питање свих питања: како је могуће да нобеловац за мир унапред шаље свог првог дипломату у свет да мобилише савезнике за војни удар, (а) пре него што сазна ко је употребио хемијско оружје, (б) пре него што су инспектори рекли своје и (ц) пре него што је амерички Конгрес одговорио на Обамину жељу да ратује?

Могуће је – Империја дејствује по начелу: одлука је пала, факти ми само сметају. Прошле су већ скоро две године од како Империја није никоме пустила крв. А ред је и да нобеловац упише у биографију један свој мали спољни рат. И нобеловац би, оцењују неки аналитичари у Лондону, имао његов рат већ колико сутра да Владимир Путин није у последњи час подметнуо мину под његов „casus belli“ и предложио међународну верификацију и контролу над сиријским хемијским арсеналом. Тако су сада све опције у игри, нарочито она најгора.

РЕЧИТО ЋУТАЊЕ

Ћутање генерала Мартина Демпсија, шефа уједињене команде начелника штабова армије САД-а, приликом заседања Комитета за спољне послове Сената САД-а  многима се учинило речитим. Тако је „Вашингтон пост“ у чланку (9. септембра) Роберта Скејлза „Рат који Пентагоне неће“ ово Демпсијево ћутање прокоментарисао као став већине генерала америчке армије. И разговори које је Скејлз направио са више десетина официра, како активних, тако и пензионисаних показали су расположење у америчкој армији. Официри, наиме, сматрају да у администрацији Обаме седе дилетанти који не знају ништа о рату. „Амерички политичари насумице обећавају неке ‘црвене линије’, а потом би за то требало да гину амерички војници, уз изговор да се ради о угрожавању америчке безбедности.“

УПИТНА ПОДРШКА КОНГРЕСА

Амерички председник у овом тренутку нема ни приближну подршку у Конгресу за резолуцију којом би били подржани ваздушни удари на Сирију, тврди „Ју-Ес-Еј Тудеј“. Како наводи најтиражнији амерички дневни лист, према анкети коју је спровео, тек 44 од 533 конгресмена и сенатора подржава резолуцију, док је против 149. Када се погледа Сенат, план о нападу подржава 22, против је 19 сенатора, а њих 59 се још није изјаснило. Процењује се да ће за усвајање резолуције бити потребна већина од три петине, то јест 60 од укупно 100 сенатора. Ситуација је по Обаму још гора у Доњем дому (Конгресу), где се до сада 19 конгресмена изјаснило да подржава резолуцију, а чак 130 да се противе нападу на Сирију.

Процењује се да су републиканци нарочито против Обаминог предлога, и то у размери осам према један. Чак ни Афро-Амерички конгресмени, који обично у огромном броју подржавају председникова решења, сада нису стали иза Обаме. Према доступним подацима само двоје од 42 црних конгресмена изјаснило за напад на Сирију.

САД ОДБИЛЕ ДА ДОСТАВЕ ДОКАЗЕ

Америчка агенција „Асошијетед прес“ саопштила је да је администрација председника Барака Обаме одбила да јој достави додатне доказе о употреби хемијског оружја у Сирији, сем што су пуштени видео снимци на Си-Ен-Ен телевизији. „Америчка влада инсистира да има обавештајне податке да је у Сирији 21. августа употребљено хемијско оружје, али јавност би тек требало да види барем један конкретан доказ до којег су дошле америчке обавештајне службе.“ Агенција „Асошијетед прес“ истиче да нису приказани сателитски снимци начињени три дана пре напада, као ни транскрипти комуникација сиријске војске, који би повезали владу Башара ел Асада са наводним нападом хемијским оружјем.

Свет је одахнуо, бар накратко

САД су спремне да одложе напад на Сирију за две недеље, како би провериле остварљивост руске иницијативе о предаји хемијског оружја ове државе под међународну контролу“, изјавио је државни секретар Џон Кери 10. септембра. Свет је, бар накратко, одахнуо.

Наиме, у понедељак 9. септембра руски министар спољних послова Сергеј Лавров је предложио Дамаску да хемијско оружје стави под међународну контролу, што је министар спољних послова Сирије Валид Муалем поздравио. Такође, иницијативу је подржао Лондон, а нешто касније и сам Обама је изјавио да је руски предлог позитиван. Мир је добио нову шансу.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. “Наши” ће ускоро нашу дјецу послати на неку Сирију да подрже нови свјетски фашизам…ТоВуДа против нас…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *