Милан Радмиловић: Гацко, земља вучјег соја

Разговарала НАТАША ЈОВАНОВИЋ

На муци се познају јунаци, у невољи добри пријатељи. Ми из Републике Српске и читаве Херцеговине најбоље разумијемо људе на Космету, браћу по распећу

Гачани нису поклекли ни пред Хабзбуршком монархијом, касније пред Хитлеровом Њемачком, као ни у најновијем одбрамбеном рату. Гатачка бригада у овом рату херојски се борила, бранећи прошлост, садашњост и будућност. Бранили су гробове предака и тако се борили за слободу српске колијевке, каже у разговору за „Печат“ начелник Општине Гацко Милан Радмиловић.

Гацко је ове године био домаћин најзначајнијег научног скупа у свеколиком српству данас. Како објашњавате чињеницу да је једна мала српска општина у Источној Херцеговини  пре саме САНУ одговорила на велики историографски  изазов  у сусрет обележавању годишњице Првог светског рата?

У Гацку „усидреном“ на раскрсници Римског пута Нерона-Драч и Дубровачког који води ка сјеверу, вјечито су се укрштале културе Истока и Запада, али и разне војске, смјењивале царевине и чемери што су стизали преко Троглава или Чемерна, са којег су мотрили многи владари од Сандаља Хранића и Херцег Стјепана наовамо. Ту су Гачани били и остали стамени, за примјер одвајкада, па и посљедњих деценија када су општину винули међу најразвијеније у Републици Српској и Босни и Херцеговини.

Не смијемо заборавити ни наше горе лист, српског историчара, покојног др Сава Скока, који је сасвим заслужено добио награду за животно дјело на овогодишњим Ћоровићевим сусретима. Он је један од главних оснивача и утемељивача овога престижног скупа у нашем Гацку, и као што сам већ рекао, у будућности ће многе институције из области културе, у Херцеговини, понијети његово име. Ако се осврнемо у прошлост, видјећете да је Гацко земља вучијег соја, која је изњедрила многе пјеснике, историчаре, дипломате. Овдје су изникли гроф Сава Владиславић, највећи дипломата српски који је васкрснуо аристократски идеал у смислу тражења и очувања личног, националног и културног идентитета нашег послије оног утапања српског племства у крви Косова поља. Ту су свакако између осталих и херцеговачки јунак Стојан Ковачевић, највећи пјесник међу хајдуцима Тешан Подруговић, војвода Богдан Зимоњић и многи други који су учинили да наше Гацко данас буде дио данашњих научних сусрета познатих имена српске, али и иностране историографије.

[restrictedarea]

Општина Гацко прихватила је иницијативу братимљења општина у Републици Српској са српским општинама на Космету. У којој мери Гачани саосећају са страдањима Срба у јужној покрајини?

„На муци се познају јунаци, у невољи добри пријатељи.“ Мислим да ми из Републике Српске и читаве Херцеговине уопште, који смо нешто слично и прошли, најбоље разумијемо те људе на Космету, браћу по распећу. Вјерујемо да и они могу остварити неки свој циљ, добијајући ентитет са свим обиљежјима. У договору са Канцеларијом за Косово и Метохију при Влади Републике Србије, све општине Републике Српске су се одазвале посјети Косову, и протоколарно смо потписали колективно братимљење. После тога је Скупштина Општине Гацко донијела одлуку о братимљењу са Општином Звечани. Као начелник Општине Гацко, заједно са својим сарадницима, на Видовдан, потписао сам повељу о братимљењу. Оно што сада свакако слиједи су непосредни облици помоћи и подршке, како у моралном, тако и у материјалном смислу, јер једна без друге би била јако слаба.  С друге стране, Гачани су још од Косовске битке (у којој су и сами учествовали) били добри ратници. Увијек су бранили голи живот и српску територију на овим просторима. Источна капија Гацка, чувена Дуга (Голија), коју велика Отоманска империја није успјела покорити. Није случајно да је прва устаничка пушка пукла баш на Брљеву, код Гацка. Упркос свим притисцима код ових људи јављали су се пркос и понос који су одраз храброг горштака. Ми не заборављамо одважне и заслужне, јер они пишу историју, коју истина да можете прекрајати, али никад прекројити.

На челу општине налазите се десет година. Чему можете захвалити на овој чињеници?

За чињеницу коју сте управо навели најмање кривим себе. Често пута, мимо моје воље, кандидовала ме је СДС, а ја сам у овом и прошлом времену тежио ка општем добру. Улагали смо у школство, како би ученици имали боље и пристојне школе. Такође, улагали смо у здравство, инфраструктуру, улице, тргове, путеве, тротоаре, јавну расвјету, водовод и канализацију. Не смијемо заборавити ни улагање у спорт и омладину, а обезбиједили смо и стипендирање свим редовним студентима у нашој општини. Помагали смо све оне који немају, и не могу да стекну.  Највише смо улагали у капиталне пројекте, и свако поменуто улагање у вријеме избора ишло је на „кантар“ бирача, који не умије да превари. Грађани су препознали ко умије да ради за опште добро, а пошто смо ми Херцеговци они које није лако преварити, није ми тешко било ни на минулим изборима да добијем повјерење својих суграђана. Ако сам радио добро, то је искључиво њихова заслуга.

Гацко са једне стране карактерише оштра планинска клима, с друге стране непрекидна борба за опстанак српског народа у земљи Светог Саве, мноштво цркава и манастира из Немањићког периода… Све то ствара предуслове за једну посебну врсту туризма.

Гацко има бројне компаративне предности и туристичке потенцијале. Ријеч је највише о добро очуваној и диверзификованој ресурсној основи која омогућава различита туристичка искуства и доживљаје, првенствено у сегменту руралног, активног, транзитног, излетничког туризма тзв. специјалних интересовања као што су пјешачење, бициклизам, изучавање пећина, такође и лов и риболов.

Културно-историјске знаменитости, етнографске вриједности, атрактивна подручја су само дио онога што нуди наша општина, а језеро Клиње је свакако наш главни адут, па ће уследити и значајна улагања која би ово подручје претворила у окосницу привредног развоја. Али, исто тако, морам напоменути да је туризам тренутно у једној фази стагнације, те да тренутна туристичка понуда наше општине зависи умногоме и од околних региона.

Да ли су везе са Србијом  ограничене на рад удружења грађана или постоје шири облици привредно-културне сарадње са матицом?

Удружење Гачана у Београду, као и Удружење Херцеговаца у Новом Саду, али и Удружење Херцеговаца у Зрењанину јако су активни на прављењу те споне која није нимало небитна. Наших Гачана има много у расијању, како у Србији, тако и у дијаспори. Сарадња је ишла управо тим путем, преко удружења која су била нека врста споне и на културном и на привредном пољу, у којој смо остварили одређена постигнућа, која ће се у будућности унаприједити.

Остварили смо и неколико састанака са успјешним, пословним људима херцеговачког поријекла, али и са онима другима.

Ипак, морамо признати да је недостатак Херцеговине у томе што није реално тржиште. Инвеститори који имају новац, а не баве се базном индустријом или се не баве оним што ми посједујемо, тешко препознају тле које је погодно за инвестирање, јер читава Херцеговина има око 70 хиљада људи на јако разуђеном простору са различитим климатским условима.

Оно што даје назнаке неке формалније сарадње је произашло из манифестације „Дани Херцеговине“, гдје смо представили нашу општину. На тим данима у име Народне скупштине Републике Србије био је присутан члан Одбора за дијаспору и Србе у региону, господин Миодраг Линта, са којим смо остварили одређене контакте, а позвани смо и да узмемо учешће на тематској сједници Ресорног одбора у Народној скупштини Србије, која ће бити посвећена Херцеговини. Додатни оптимизам, када су у питању шири облици привредно-културне сарадње, даје нам и скорашња посјета Требињу предсједника Републике Србије Томислава Николића, који је обећао да ће усмјеравати све значајне инвеституре на просторе читаве Херцеговине. Отварају се неке нове наде, за које вјерујем да ће дати резултате.

[/restrictedarea]