Мекејнов летак

за „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Две трећине Американаца противи се новим ратовима и види пример Владимира Путина који чини супротно од Барака Обаме, бранећи мир и хришћанство, и забрањујући пропаганду хомосексуализма

Сенатор Џон Мекејн, ветеран америчке политике и вијетнамског рата, нашао се директно позваним да одговори на ауторски текст председника Русије Владимира Путина у „Њујорк тајмсу“. Иако Путин у свом чланку није Мекејна дотакао ни директно, ни индиректно, већ је првенствено говорио о кризи у Сирији и актуелној спољној политици САД-а, 77-годишњи републиканац одлучио је да своје перо заоштри на руском лидеру. Веран старим традицијама Хладног рата, по моделу шездесетих и седамдесетих година, Мекејн је одабрао руску „Правду“ да одговори Путину, иако она већ дуго није „званични орган“ владајуће партије. И тај детаљ понајбоље показује колико Мекејн није добро обавештен о збивањима у Русији, што је и одлика целог његовог текста. Реч је о збирци офуцаних оптужби према Путину, којима све мање људи верује и у самој Америци. Најновије тенденције указују управо супротно – Путин постаје све популарнији у САД-у, поготово међу конзервативним хришћанима који у њему виде свог лидера, док председнику Бараку Обами рејтинг пада.

 

ЛЕЊИНГРАД, 1942. Мекејн се наљутио: и њему је јасно да традиционални Американци све више спознају погубност агресивне политике коју наизменично спроводе демократе и републиканци. А то што империјални рат у Сирији подржава свега трећина грађана САД-а, на челу управо са Мекејном, најбоље сведочи да је ова политика поражена пре свега у сопственој кући. Мекејн губи и има права да се љути, а то право нису му ускратили руски новинари, омогућивши му да своје ставове изнесе на страницама „Правде“, како је и желео. Вероватно је о таквој могућности сањао још од 1967. до 1973, током шест дугих година проведених у рупи у вијетнамском заробљеништву, пошто су совјетски ПВО системи оборили његов авион из којег је сипао бомбе на небу изнад Ханоја.

„Када критикујем вашу владу, ја то не чиним због тога што сам настројен против Русије. Ја чиним то зато што ви заслужујете такву владу која ће веровати у вас, која би вас поштовала и која би била одговорна према вама. Надам се да ћу видети дан када ће се то догодити“, поручио је Мекејн Русима. Како тврди, циљ његовог обраћања је да „сруши фалсификате које користе владари Русије за очување своје власти и правдања корупције“. „Дозволите ми да почнем од исправљања ове неистине. Ја нисам антирус. Ја сам проруски настројен, прорускији него тај режим који лоше управља вама данас“, ударио је од старта Мекејн на јефтину патетику. Колико је он заиста „проруски“, довољно сведочи најужи списак његових пријатеља, попут Украјинца Виктора Јушченка и Грузијца Михаила Сакашвилија, које је нештедимице подстицао на сваку антируску заверу. И који су 2008, управо уз подршку Мекејна, били савезници у Кавкаском рату против Русије, али су претрпели сраман пораз за пет дана.

Али, Мекејн има и за то оправдање, јер он Русију (и њену владу) не напада због тога што је „антируски настројен“, већ зато што, је ли, руски народ „заслужује владу која верује у свој народ“! Све то подсетило је руске блогере на летке које су Немци бацали 1942. године изнад Лењинграда. И тада су, попут Мекејна, тврдили да су они пријатељи руског народа, и да су проблем једино „лоше вође“ у Кремљу. И у овом случају, „Мекејнов летак“ срачунат је пре на оне унутрашње снаге у Русији које су прозападно и антипутински оријентисане, него што је у стању да привуче нове следбенике. Напросто, нити је Мекејн тај за којим би кренуле масе (чак ни у његовој земљи), нити је Путин у свом народу означен као омражени диктатор. Његов рејтинг већ годинама је „закуцан“ на 65-70 одсто подршке, што је ниво о којем и Обама и Мекејн могу само да сањају.

Смешна је и његова тврдња да су панкерке „Пуси рајот“ – осуђене на две године затвора због скрнављења највећег руског православног Храма Христа Спаситеља у Москви – заправо прогоњене „јер су биле провокативне и вулгарне, и имале дрскост да протестују против владавине председника Путина“! Или када Мекејн каже Русима да је „он вама дао политички систем који се држи на корупцији и репресијама, и који је недовољно јак да допусти несагласност“. Као да у америчком јавном простору цвета „несагласност“ и разноликост политичких гледишта. Као да тамо не постоје свега две партије, које се деценијама непрестано смењују на власти, и међу којима је највећа разлика у томе да ли се залажу или не за ширу доступност бесплатних медицинских услуга.

 

[restrictedarea]

ПУТИНОВА ПОРУКА Путин није директно одговорио Мекејну. На заседању Валдајског клуба, чији је Путин покровитељ и који окупља утицајне личности Истока и Запада, руски председник је рекао да сенаторов текст није читао, али да га позива да лично дође у Русију, укључујући и Валдајски клуб, па да образложи своје ставове. Оно што је, међутим, много значајније, и због чега је заправо Путин трн у оку Американцима, јесу његови више него јасни ставови изнети на Валдајском клубу. Посебно они који се тичу хришћанства и националне самосвести. „У условима глобалне конкуренције, Русија не може да иде напред и супротставља се спољним и унутрашњим изазовима, без националног самоопредељења. Духовно, културно и национално самоопредељење је неопходно за преживљавање и процват државе. У ситуацији када свет постаје све суровији, и када се одбацује не само међународно право, већ и елементарни морал, наша земља мора да буде јак играч на међународној арени, како у војном, технолошком, тако и у економском смислу“, поручио је Путин.

А како то остварити? „Намеравам да штитим и браним традиционалне хришћанске моралне вредности. Мишљење мањине и њено право на различитост неопходно је поштовати, али ни право већине не сме се стављати под сумњу.“ Тако је руски председник поставио просту формулу: Москва неће допустити да се у име људских права изврће руглу традиционални морал, пропагира хомосексуализам и друге појаве које доводе до драстичног слабљења биолошког и духовног капацитета нације. Још простије речено: убедљива већина у Русији жели здраве и бројне младе нараштаје, породице са више деце, васпитавање у духу патриотизма и хришћанских вредности. И Путин је одлучан да то и оствари, без обзира на претње Мекејна и других „пријатеља Русије“, који захтевају управо супротно. Са овим програмом, Путин је више него убедљиво тријумфовао већ у првом кругу прошлогодишњих председничких избора, упркос скоро двогодишњој изузетно агресивној западној кампањи против њега, укључујући и покушаје „наранџасте револуције“.

Ослањајући се на сопствени народ и његове вековне идеале, Путин је остварио и тежње о којима сањају многи људи у свету, а чији глас се тешко може чути. О постојању те тихе, али бројне групације на Западу, која високо уважава Путина због његових дела, писао је ових дана и сарадник „Правде“ Хавијер Лерма. Он објашњава да САД улази у фазу декаденције и да расте незадовољство Обамом, док се према Путину амерички конзервативни грађани односе са правим одушевљењем. Како тврди, конзервативци се осећају превареним и немоћним, јер се америчко друштво окренуло наглавачке, укључујући и Обаму који је изневерио своја обећања. Лерма подсећа на говор руског писца и дисидента Александра Солжењицина, који је он одржао на „Харварду“ 1978. године, када је упозорио да у Америци види „убиствену и неодговорну слободу“. Солжењицин је пророчки говорио да обиље насиља, порнографије, криминала и хорора у америчким филмовима и стварном животу – води у „корозију зла“. „Морамо да учимо будуће генерације, како би они избегли грешке оних који су се окренули од Бога. Иначе ће их стићи иста судбина као и оних које су убили“, рекао је Солжењицин.

По свему судећи, то се сада и остварује. Сиромаштво, насиље, рат – све су то уобичајене појаве у америчком друштву данас. Лерма подсећа и на речи француског мислиоца 19. века Алексиса де Токвила, који је рекао: „Америка је велика земља, зато што је Америка добра. Ако некада Америка престане да буде добра, престаће да буде и велика.“ Тако је, по многима, Америка постала „глобални диктатор“. То примећује и две трећине Американаца, који не желе да их Обама води у нове ратове, који пре свега уништавају њихову земљу. Они виде пример Путина, који чини све супротно од Обаме и његових претходника. Виде Путина који клечи на Гробу Господњем у Јерусалиму, док Обама клечи једино пред господарима мултинационалног капитала. Они виде Путина који брани хришћанство и цркву, забрањује пропаганду хомосексуализма, док Обама све чини супротно. Зато, не само у Египту и Италији, где су улице облепљене плакатима са ликом руског лидера или у Француској где га предлажу за „Нобелову награду“, већ и све већи број Американаца каже: Желимо да наш председник буде (као) Путин.

[/restrictedarea]