GUZENBAUER I PICGAUER

Piše Dragomir Antonić

Na Ravnom Gaju spomenik Jelisiju Kecoviću vojniku 10. puka koji je 1914. poginuo na Ravnima. Ono što je znao Jelisije pre sto godina, mi ne znamo danas

Danas je poslednji dan Međudnevica. Po narodnom verovanju leto je završeno i počinje jesen. Bilje i trave ubrane u ove dane smatraju se posebno lekovitim. To berači i sakupljači samoniklog bilja znaju. Pripremiće lekovite čajeve i napitke koje će mnogima pomoći dok ne stigne sledeća jesen.

 

ŽITO POŽNJEVENO, ŠLJIVE SE BERU Sutra je mala Gospojina, veliki narodni i pravoslavni praznik. Crveno slovo u crkvenom i Srpskom narodnom kalendaru. Odmarajte se i slavite Presvetu Bogorodicu. Ko veruje njemu i pomaže. Tako je odvajkad bilo. Prolazio sam prošle nedelje selima u okolini Gornjeg Milanovca i Pranjana. Svratio u Mrčajevce na kupus i praseće pečenje. Nemam primedbi. Sela lepa i pitoma. Žito požnjeveno, šljive se beru, rakijski kazani se peru, krave pasu po livadama, ovce trče po strnjikama. U Gojnoj Gori dvanaest đaka od prvog do četvrtog razreda. Uče ih dve učiteljice: Vera Trnavac i Tatjana Kaličanin. Imaju i nastavnicu engleskog jezika, Natašu Raičević. Po školskom programu Ministarstva prosvete države Srbije učenje engleskog jezika je obavezno od prvog razreda osnovne škole. Napredno je naše školstvo.

Do Gojne Gore sam došao putem od Trbušana, a preko sela Caganja. U Caganju na još uvek očuvanoj zgradi ploča sa slikom i natpisom da se radi o Živanu i Dmitri Kovačević iz Rožaca koji pokloniše zemlju da se na njoj podigne škola. U neposrednoj blizini održavan i očuvan spomenik krajputaš na kojem je zapisano: „U krvavom ljutom boju, ostavio mladost svoju. Za Srbstvo je život dao, od smrtne je kose pao. Miloš Kovačević iz Rožaca, vojnik 10. puka poginuo 28. 06. 1913. na Vlasini“.

 

[restrictedarea]

PREKO KECOVIĆA KRIVINE Od  Caganja do Gojne Gore nov put vodi preko Kecovića krivine. Tu su zahvalni stanovnici podigli spomenik Velimiru Iliću koji je za svog ministrovanja završio put čija je gradnja počela još 1953. Tek, zbog nostalgičara sa levice i njihove demokratije, da se vidi koliko je nekadašnja država brinula o srpskom selu i srpskom seljaku. Odatle, kako bi otpevao Tozovac, „ kiša pada put vijuga“ stiže se na Ravni Gaj odakle „puca“ pogled prema Družetićima, Bogdanici, Požegi, Maljenu, Povlenu, Ovčaru i Kablaru, Rudniku… Sa Ravnog Gaja Srbija se vidi. Na najlepšem mestu je podignuta i večna kuća – seosko groblje da i preci uživaju u pogledu. Tu se nalazi spomenik Jelisiju Kecoviću iz Gojne Gore, vojniku 10. puka koji je 2.11.1914. poginuo na Ravnima. Nije se ovaj kraj obrukao ni 1999. godine. Košare to najbolje znaju.

Nepunih sto godina kasnije, 2013. godine, Srbi se spore i glože da li da Šiptarima  3. 11. 2013. predaju Kosovo i Metohiju tako što će izaći na izbore ili neće? Ono što je znao Jelisije pre sto godina, mi ne znamo danas. Trebalo bi sve da nas je stid zbog ovoga što činimo Srbima i Srbiji. Srpskoj prošlosti i budućnosti.

Izdajemo pretke, lažemo savremenike i oduzimamo budućnost našoj deci, našim potomcima. Vlast to radi svesno. Obesna, a ponosna na sopstveno zlodelo. Verovatno se nada i nekakvom ličnom berićetu. Tambura o tome kako „ćemo teško preživeti bez EU“. Državnici javno zapomažu, dok u isto vreme Azerbejdžanci uz pomoć moćnih mašina raskopavaju Srbiju. Tresu se crkve i manastire na Savincu i Takovu. U kraju gde je podignut Drugi srpski ustanak, smešteno je ogromno skladište kamena za gradnju puta. Ne nađe se nijedno drugo mesto do Takova, Miloša Obrenovića. Ono što Knjazu nisu mogli Turci učiniti pre dvesta godina, to sadašnji njegovi potomci u saradnji sa novim Turcima, Azerima uspešno sprovode u delo uz pomoć radnika – fizikalaca iz evrounijatskog osinjaka: Rumuna i Bugara. Došli iz „obećane zemlja“, bez koje nam nema života.

 

ČIME SMO MI UVREDILI PREMIJERA? Naši političari na vlasti se ponašaju kao da smo se mi upokojili. Kao da smo umrli ili živi sahranjeni. Nema nam života bez Unije, bez Azerbejdžana, bez „Jejla“ i Guzenbauera. Sad nam stiže i picgauer Kan. Volonterski jer voli Srbiju. Trebalo  bi da obezbedi finansijsku injekciju ili da pokaže kako se injekcija bezbolno prima. To nam je spas.

A Srbija lepa, živa i zdrava. Gde god da pogledate vidite lepo čeljade, veselo, dobronamerno. Nepoznatom uvek spremno da pomogne. Jesu ophrvani sopstvenim brigama, znaju da je teško – uvek je bilo teško vreme – ali veruju u sebe i svoje najbliže. Nisu Srbi ksenofobični. Nemaju Srbi ništa protiv stranaca. Nema varošice u Srbiji gde nema nekakve kineske robe i nekoliko Kineza. Nisam čuo da ih je iko popreko pogledao, a kamoli zlo naneo. Tako se odnose i prema Bugarima, Rumunima, koji u Srbiju dolaze ne bi li zaradili za život. Ruse i da ne pominjem. Gde god ih ima, a ima ih, oni se doživljavaju ne kao stranci, već kao braća. Ne mrze Srbi nikoga. Ko putuje po srpskim selima i varošicama u to se može uveriti.  Bilo je tako ranije. Tako je i danas. Zato mi je potpuno nejasno, i teško je naći odgovor: Zašto srpska vlast ne podnosi sopstveni narod? Zašto vlada države Srbije sve čini da Srbiji i njenim građanima bude gore. Da Srbija propadne. Čime smo mi, građani i seljaci, uvredili premijera, potpredsednika i resorne ministre da nam zlo žele?

Setimo se Vojislava Šešelja, 11 godina zatočenog bez presude. Na sramotu evropskog pravosuđa. Uplašili se heroja Voje. Ne smeju ni presudu da donesu. Licemeri. Kukavice. Drndoši –  vas se Srbi ne plaše. Vratiće se Šešelj. Molite se za zdravlje arhiepiskopa ohridskog gospodina Jovana.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *