Глобални рат за ресурсе

за „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Који су интереси у позадини америчког напада на Сирију, какве везе то има са ратовима у Афганистану и Ираку, а какве са планираним ударом на Иран, и који су у томе свему интереси Русије и Кине?

Сиријска криза, после две године загревања и „омекшавања“ председника Башара ал Асада, његове војске и државног апарата, улази у одлучујућу фазу. Куцнуо је последњи час за отворену интервенцију, тачније за агресију на још једну (и даље) суверену земљу. Овога пута, под изговором да је власт у Дамаску „употребила хемијско оружје против сопственог народа“, како се изразио амерички председник Барак Обама у свом говору пред Белом кућом. Сирија, и цео свет са њом, приближила се „тачки са које нема повратка“, како су то славодобитно изјавили лидери наоружане опозиције. И тиме само потврдили сумње руског председника Владимира Путина да је масовни напад хемијским оружјем 21. августа у предграђу Дамаска био провокација са циљем да се изазове директно уплитање САД-а на страни побуњеника.

„Уверен сам да је то само провокација оних који желе да увуку друге земље и да се домогну подршке моћних учесника међународних активности, пре свега САД-а. Здрав разум нам говори да су владине снаге напредовале, у неким регионима опколиле устанике. У таквој ситуацији давати адуте онима који стално позивају на спољну војну интервенцију, била би глупост неопевана“, објаснио је Путин, подсећајући да се напад хемијским оружјем, у којем су отроване стотине цивила, догодио на сам дан доласка истражитеља Уједињених нација. Осим тога, додао је руски лидер, сиријска влада се раније у више наврата обраћала међународној заједници са захтевом да се испита коришћење хемијског оружја од стране побуњеника, али на то нико није обраћао пажњу.

УЗРОЦИ И ИНТЕРЕСИ У свему томе, остаје и даље присутно основно питање, које се упорно замагљује жестоком пропагандом о „хуманитарној интервенцији“: зашто се Сирија нашла на удару Америке? А такође и остала питања која проистичу из овог првог. Зашто се не штеде ни напори, ни новац да се свргне Башар Асад, отворени савезник Москве и Техерана? Који су реални интереси у позадини овако крвавог сукоба у трусном подручју Блиског истока? Какве би промене Асадов пад донео на геостратешкој мапи овог региона, а какве би имала његова евентуална победа и останак на власти? Да ли све то има, и какве, везе са претходним ратовима у Афганистану и Ираку, као и са недавним арапским револуцијама, а какве са планираним ударом на много моћнијег противника, Исламску Републику Иран? И који су у томе свему интереси друге две суперсиле – Русије и Кине?

После представљања извештаја о Сирији, у којем се Барак Обама и државни секретар Џон Кери позивају на изворе као што су „подаци свемирског извиђања, пресретнуте сиријске радио комуникације, сведочења лекара и очевидаца, видео снимци и друштвене мреже, информације новинара и невладиних организација“, изгледа сасвим логичан Путинов закључак да Американци не поседују никакве доказе о томе да су власти у Дамаску употребиле хемијско оружје. „Ако они кажу да су владине снаге примениле оружје за масовно уништење, у овом случају хемијско, и ако кажу да поседују за то доказе, нека их онда доставе инспекторима УН и Савету безбедности. Позивање на то да они имају такве доказе, али да не могу никоме да их открију, не трпе никакву критику. То је једноставно непоштовање партнера и учесника у међународним односима. Ако постоје докази, они би требало да буду представљени. А ако нису представљени, значи да не постоје“, поручио је више него јасно Путин.

[restrictedarea]

Међутим, нобеловац Обама, признајући да је и он већ „уморан од ратова“, поручио је да ће ипак издати наредбу за напад и без одобрења Савета безбедности. Уместо светској организацији, Обама се за подршку обратио америчком парламенту, Конгресу и Сенату. „Ова операција може да почне у сваком тренутку, и сутра, и кроз недељу, и кроз месец дана, али сам спреман да издам наредбу за њено спровођење. Применићемо војну силу тек после одобрења представника америчког народа у Конгресу. Спреман сам да делујем без одобрења Савета безбедности УН“, упутио је своју јасну поруку претњу добитник „Нобелове награде за мир“. А то је порука која би морала многе у свету да забрине – да Обама ставља „амерички народ“ и његов Конгрес испред Уједињених нација и целог света! То је порука да су интереси Америке важнији од судбине читаве планете. Обаму, очито, не зауставља ни чињеница да је од атака на Сирију одустао и његов главни савезник, Велика Британија. Јер, и Лондону је постало јасно да је на столу превелики улог.

Ту, коначно, долазимо до кључног питања: шта је, заправо, данас Сирија и зашто је толико важна да је Обама спреман све да стави на коцку ради ње? Изузимајући официјелно објашњење о томе како се то чини у име људских права и демократије, о правим разлозима постоје различита мишљења међу аналитичарима. Ретко ко од њих се, међутим, упустио у детаљнију економску и геополитичку анализу. Према до сада доступним јавним изворима, два су могућа разлога за тако отворену агресију. Оба се тичу Ирана, Русије и Кине.

НАФТА И ГАС Суштина првог разлога је у Ормуском мореузу, који контролишу Иран и Оман. Овај морски теснац, који повезује Персијски залив и Арапско море, с правом носи назив „најопасније морске артерије на планети“. Дневно кроз њега прође више од 17 милиона барела нафте, што чини 35 одсто светске трговине, односно чак 40 процената, ако се рачунају и нафтни деривати. То чини 93 одсто извоза нафте из Персијског залива. Такође, за Европу и Северну Америку, овим пролазом, који се местимично сужава на само 40 километара, дневно се пропусти око 3,5 милијарди кубних метара природног гаса, што је упоредиво са годишњом потрошњом Србије. У случају напада на Иран Техеран би сместа затворио и минирао овај пролаз, који он највећим делом и контролише. То би довело до колапса светског енергетског тржишта, а уколико би дуже потрајало, и до глобалне катастрофе. Процењује се да би потапање или задржавање само једног танкера, који превози у просеку 270.000 тона нафте, изазвало поремећај на тржишту, док би операција ширих размера, према проценама британских експерата, довела до пораста цене нафте на 250 долара по барелу.

У случају да Ормуски мореуз буде затворен дуже од неколико недеља, што би било веома извесно у случају америчког напада на Иран, то би проузроковало несагледиве последице по светску економију. Зато је, пре сукоба са Ираном, неопходно обезбедити алтернативне енергетске коридоре, пре свега копнене нафтоводе. Када се сабере укупан капацитет свих постојећих нафтовода на Блиском истоку, они не досежу ни 50 одсто количине која пролази кроз Ормуски мореуз. Да би се изградио прави, велики нафтовод који би могао да компензује затварање Ормуског мореуза, једини и најближи пут води преко Сирије. То, пак, није могуће док је на власти Башар Асад. Зато у западним пројекцијама он мора неизоставно да оде, како би се ушло у одлучујућу фазу припрема напада на Иран. Отуда и тако јака подршка Техерана сиријском председнику, као кључној брани пред америчком инвазијом.

Са друге стране, реч није само о нафтоводу, већ и о гасоводу. Како упозорава познати пакистански аналитичар Заид Хамид, Американци желе да преузму сиријски енергетски коридор, којим би се за Европу транспортовао природни гас у вредности од 500 милијарди долара годишње! Покоравањем Сирије и Ирана, кроз актуелни муслиманско-муслимански сукоб, објашњава Хамид, Америка би остварила шест великих стратешких циљева за 21. век – заштита Израела, уништење „политичког ислама“, контролу над глобалним ресурсима, контролу над токовима воде, трговинским путевима и цевоводима енергената, као и обуздавање Русије и Кине. Требало би приметити да нису случајно најпре одсечени Афганистан и Ирак, као две кључне државе преко којих Кина може да се повеже са Средоземљем. На тај начин, прекинута је „панисламска енергетска магистрала“, која је требало да повезује Сирију, Ирак, Иран, Афганистан и(ли) Пакистан са Кином.

Уколико би Запад преузео контролу над овим најважнијим коридором, Русија би аутоматски била искључена из велике енергетске игре као водећи снабдевач Европе. Истовремено, снабдевање Кине било би стављено под готово потпуну контролу Запада. Но, да би се то десило, неопходно је покорити Иран, а пре њега Сирију, као део глобалног рата за ресурсе. Како је потпуно јасно да Москва, Пекинг и Техеран веома зависе од исхода коначне битке за Сирију, отуда и опасност да пожар на Блиском истоку овога пута може бити знатно већих размера. И сасвим је разумљив страх Берлина, Лондона и Рима да у ову ратну авантуру улете без консензуса у Уједињеним нацијама, односно противно вољи Пекинга и Москве. Са друге стране, Американци су се толико задужили, да једини пут сада виде у остварењу циљева о којима говори Хамид. Сирија за њих нема алтернативу.

[/restrictedarea]