Дмитриј СЕДОВ: О психијатријској клиници, бунцању и “томахавцима”

Када је Нобелов комитет норвешког Стортинга[1] у октобру 2009. године доделио Бараку Обами Нобелову награду за мир, један мој познаник психијатар ми је објаснио да постоји таква болест, као ментална инфекција или научном терминологијом речено, дидактогенија. Болест се манифестује тако, да један идиот (обично у акутној фази) својим идејама или осећањима инфицира друге идиоте и нико не може да разуме зашто су ти идиоти пошли за њим.

“Да ли сте Ви некада чули за побуне у душевним болницама? – питао ме је психијатар – то је када цело оделење на иницијативу једног штићеника, почиње, на пример, да тражи незатворени пупак земље.”

А у средњем веку се на пример догађало, да, кад некакав лудак угледа риђокосу девојку без мараме, заурла по читавом тргу – “Она је вештица, вештица!”

И читав трг почне за њим да понавља: “Вештица, вештица!” Девојка се брзо подвргава у то време уобичајеном тестирању на демонизам – бацају је у реку. Ако се утопи, значи узалуд су сумњали, није била вештица. А ако би којим случајем испливала, то је значило да је вештица и била би спаљена на ломачи.

А некад се догађало и обрнуто – разгалами се у механи некакав пијани путник намерник, показујући на монаха који се ваља у слами: “Ево светитеља! Он нам је сишао са небеса!” И још се и не отрезнивши, монах је постајао објект поштовања локалних бекрија, бар неко време, док није стигла инквизиција.

По правилу он је пристајао да буде “светац” јер је имао јела и пића колико пожели.

Све ово што се догађа са Бараком Обамом и Сиријом, веома подсећа на случај дидактогеније у психијатријској болници.

Још пре три године, у једном од одељења те болнице, са натписом “Нобелов комитет Норвешког Стортинга” у коме се налазе најтежи пацијенти, неко је узвикнуо: “Обама је светац!” и одељење се узбудило.

Лекари се томе нису превише чудили, јер су на одељењу нешто пре тога “светим” прогласили Мартија Ахтисарија, познатог по свом изругивању са српском независношћу. Зато нису приступили испитивању зашто се Обами указује таква част, па нису ни везивали пацијенте за кревете. Случај није страшан.

Радо примивши благородне бонусе, Обама се спремио да ужива на ловорикама, но већ следеће године из Северне Африке се разлегла језива рика: “Гадафи је вештац!” И целокупна пијаца, на челу са Николом Саркозијем, похитала је да свеже вешца и туче га чим стигне.

Случај дидактогеније је био очигледан, но, сећајући се својих ловорика, Барак Обама није јурнуо у прве борбене редове. Ипак је он лауреат награде за мир.

Тек када су Гадафија оборили на земљу, он се прогурао кроз гомилу и боксом му улубио главу или користећи научну терминологију, засуо је “томахавцима” кварт у коме је смештена влада, а потом је послао “фантоме” да дотуку “вешца”.

Овде је мој познаник психијатар приметио да ако западни свет посматрамо као једну велику душевну болницу, тада постаје јасно да случајеви дидактогеније у њему имају своју одређену цикличност, коју наука још није проучила. На пример, он уопште није сумњао да ће неколико година после Либије, у психијатријској клиници почети да трагају за другим нечистим силама и живот је потврдио његове сумње. “Вештац” је пронађен у Дамаску, исто тако неочекивано као у Триполију.

Истина, за разлику од Либије, руља није одмах кренула да га дави, јер се Башар Асад показао као мушкарац у снази, способан да се брани. Због тога је за почетак на њега подстрекивана гомила беспризорних луталица са одељења дебилских хуља који се ничега не плаше.

А Барак се поново понаша као да са тим нема везе – он је ипак лауреат. Гледа како Асад разбија хулигане, но ипак боксере на прсте притеже. Тако би желео да једном одалами “вешца”. Па и његови пријатељи са одељења бесне, урлају, пумпајући дидактогенију.

Читаве две године Барак се борио са искушењима, али је потом изгубио стрпљење. Искорачио је испред читаве руље и викнуо парламентарним речником: “Пустите мене к њему, ја ћу с њим раскрстити! Ко ће поћи за мном!?”

Ту су се сви умирили. Чак и они који су се најгласније дерњали. Да, ти пацијенти из Париза и Лондона. Они су увек били најдивљији. Одједном су изгубили вољу да њуше шаку Асадову. Може и без зуба да се остане.

“Ех, ви ратници – прекорно је мрмљао Барак – никакве вајде од вас. Не желите да учествујете у групњаку, тако да ћу сам морати херојски поћи и сунути му “томахавке” по њушци, како би режим наше психијатријске клинике успоставио на свом одељењу”.

Замахнуо је Барак боксером … и … зауставио се са подигнутом шаком.

Угледао је на сињем небу нечији брадати лик, како му прети прстом.

“Да то није сам Алфред Нобел? – избезумио се Барак – и што то он мени прети? Зар он не зна да у нашој психијатријској клиници нема важније ствари од искорењивања нечистих сила?…”

Искрено говорећи већ сам се био обрадовао видећи да је Барак задржао руку. Појавила се нада за оздрављење пријатељског колектива идиота у западној психијатријској клиници. Али ме ту разочарао мој познаник психијатар.

“Не придавајте томе значај. Ово је привремени наступ бунила – рекао је он – Нобели њима долазе и одлазе, а боксери остају.