Дијего Фузаро /нова звезда на небу светске филозофије/ – Већ живимо у четвртом светском рату (први део)

Разговарао Драган Мраовић

Први део Један од најзначајнијих и најзанимљивијих гласова у животу културне и друштвене сцене Италије, можда и Европе, припада младом аутору низа запажених књига из области филозофије и друштвене теорије, међу којима је и бестселер „Добро се вратио, Марксе!“; Са аутентичним мислиоцем, кога ће и шира јавност – верујемо – у будућности пажљиво читати и слушати, разговарамо о неким од најважнијих тема његових интересовања: о природи савременог империјализма и апсолутистичко-тоталитарног капитализма, о помрачењу будућности и нихилизму журбе, о раширеном „инертном прихватању света као нетрансцедентног хоризонта“, о десници, левици и центру који имају „исту ултракапиталистичку визију света“, о интелектуалцима, данас „уцеловљеним“ у важећи систем… Разговор са најистакнутијим филозофом историје и историчарем филозофије у млађој генерацији европских мислилаца, објавићемо у три наставка

Дијего Фузаро (1983) нова је звезда светске филозофије. Са тек навршених тридесет година аутор је девет књига од по више стотина страница филозофских списа. Његова размишљања припадају генерацији којој са горчином остављамо овај несрећни свет, јер знамо да је то лош свет, да нисмо умели боље. Али, млади и умни људи, као Дијего Фузаро, буде у нама наду да, ипак, имамо коме да оставимо овај свет. И да ће млади људи, као што је он, просветлити будућност наше цивилизације.

У својим делима бави се, између осталог, и превредновањем Маркса у оптици савременог капиталистичког света. Покушава да укаже на радикалну контрадикцију капитализма, односно акцелеративну концепцију у односу на будућност која не допушта алтернативу. Указује да човек није више власник свога времена, због убрзања историје до којег доводи глобални капитализам.

Његова књига „Добро се вратио, Марксе!“ („Бомпијани“, Милано, 2009) продата је у невероватних 70.000 примерака! Разговор за „Печат“ почињемо питањем о овом запањујућем тиражу који је његовом делу подарило славу филозофског бестселера.

Ваша књига „Добро се вратио, Марксе!“ продата је у седамдесет хиљада примерака. Ако знамо да тиражи најпопуларнијих књижевних дела, такозваних бестселера, ретко прелазе десет хиљада примерака у Италији, како је могуће да је филозофско дело продато у толиком тиражу? Шта је привукло публику?

Књига је заиста доживела неочекивани успех. Делом се то десило зато што је књига објављена усред глобалне кризе која не престаје да тресе Запад који има капиталистичку морфологију. Делом бих приписао тај успех чињеници да је та књига пробудила, на неки начин, авет која се већ одавно и тихо креће кроз рушевине капитализма: то је Марксова авет за коју је Запад веровао да је се отарасио 1989. године, када се догодила највећа идеолошка трагедија двадесетог века. Парадокс је у томе што владајућа идеологија, која је данас отелотворена у једносмерној неолибералној мисли, понавља још од 1989. године да „Маркс је мртав“, да су га прегазили историјски догађаји који су га сахранили у рушевинама Берлинског зида. То је, у суштини, опсесивна литанија на коју смо одавно свикли ми становници света „пост 1989“. „Добро се вратио, Марксе!“ сугерише да се иза те погребне песме – која се на први поглед чини пригодном једној смрти – крије, можда, жеља да Маркс стварно умре, јер тај „мртвац“ је још у снази и не престаје да сеје панику међу живима. Онај ко се усуђује да каже, у име Бога или у име тржишта да „Маркс је мртав“, ради тако јер је опседнут Марксовом утваром. Наиме, Маркс и даље указује на контрадикције једног наопаког света, једне аветињске реалности – која виси у чаролији отуђења и израбљивања, фетишизма и универзалног претварања свега у робу – да смо произвели нас саме, али да је та реалност до те мере опскурна да се чини да је аутономна и да претећи управља нама. Ово је теоријска поставка моје књиге: доказати да што више владајућа идеологија проглашава Маркса мртвим, он је све живљи и снажнији. У том смислу Маркс је за тријумфални капитализам еквивалент крвавих руку Леди Магбет. Сматрати мртвим Маркса исто је што и рећи да се свет не може трансформисати, исто што и представљати глобализацију као нетрансцедентну судбину. Уосталом, ако се размисли, то „прича се“ јавног мишљења, како га је називао Хајдегер не прича да су мртви Платон, Кант и Шопенхауер. Зашто то опсесивно ради када је у питању Маркс?

[restrictedarea]

Публика у бившим земљама реалног социјализма, укључујући и нашу, није благонаклона према Марксу. Наиме, комунистички режими су га представили као родоначелника комунизма. Да ли је то погрешно виђење?

Лично верујем да, ма шта виртуелни хор неолибералне једносмерне виртуелне мисли говорио, оно што нам се могло догодити, а да буде још горе од реалног комунизма, јесте баш оно што је дошло после њега. То је пустиња у коју смо бачени, епоха апсолутног неолиберализма, интегралне приватизације живота, дивље атомизације односа и беспротивна хегемонија економског фанатизма. Један од проблема – није једини! – земаља (лоше) реализованог социјализма је у томе што је представио Маркса као недискутабилну догму, као црвену Библију којом се неутралише слобода у име једнакости, управо тамо где је марксистичка мисао вокационо критичка и антидогматска. Пада ми на ум анегдота о становнику бившег Совјетског Савеза који је, пошто је пребегао у Европу, одговорио на питање радозналих Европљана: „У Совјетском Савезу било је лажно све што су нам говорили о нама, али било је истинито све што су говорили о вама!“ Критичан према идеологији легитимизације капитализма, марксистички историјски материјализам преобратио се, у социјалистичким земљама, у нову идеологију, у до тада невиђени „опијум за народ“ адаптивног карактера. Марксизам је задобијао тмурни облик „државне религије“ (атеистичке и монополистичке) усмерен на гаранцију свете сакрализације успостављене политичке моћи, па је био, самим тим, лишен било којег слободног тумачења. Тај „научни атеизам“ није никако био усмерен на развој широког научног менталитета, већ на делегитимизацију било каквог проверљивог, моралног и политичког темеља ван класе (радничке и пролетерске) и партије (комунистичке). Све то у оквиру политичког система непромочивог за било какву критику до мере да у њему ни сâм Маркс не би избегао Гулаг, односно доживео би неку врсту Христове судбине у светлу „Великог инквизитора“ у „Браћи Карамазов“. У најкраћем бих рекао да крах Марксових предвиђања не умањује његове поставке, а његова радикална критика капитализма још увек је „најјачи“ концептуални инструмент за критику постојећег друштва и контрадикција које га прожимају. Уосталом, ко поштено прати Марксову мисао не може, а да не критикује подједнаком жестином и капитализам и комунизам двадесетог века (марксистичка категорија „азијског начина производње“ је у том погледу убедљива). Али, сада када нема више овог другог, на капитализам се морају усмерити „оружја критике“. У овом погледу не би требало сметнути с ума општи заборав и све остало, осим онога што је идеолошки неутрално, великог сазвежђа марксистичких мислилаца (Карел Косик, Ернест Блох. Ђерђ Лукач, тек да поменемо најважније) који су убедљиво оспоравали реални социјализам у смислу да би га требало реформисати или трансформисати на радикални начин, а истовремено сачувати тражену страст за антикапиталистичку критику, остајући верни идеалу комунизма као оплемењавајућег следа. Зато би требало да наведе на размишљање чињеница да се данашњем забораву многих марксистичких критичара социјализма, паралелно придружује непрестани помен хора виртуелних либералних критичара комунизма (од Бобија до Арона, од Келсена до Берлина) који демонизује како реални, тако и идеалистички комунизам (шверцујући овај први као неизбежни исход овог другог) и сви заједно прихватајући цивилизацију забаве као нетрансцедентну, пошто не могу да овај свет представе као најбољи могући свет. Идеолошка логика непрестано преусмерава критику прошлости у затворени круг глорификације садашњости.

Како би Маркс могаo данас бити ишчитаван другачије него у прошлости, ако је у пракси пропало његово друштво?

У књизи „Добро се вратио, Марксе!“ тврдим да је Маркс коначно постао, после неславне пропасти комунистичких режима, предмет слободне херменеутике ослобођене партијских догми и ризика од Гулага за оне који нису правоверни. Другим речима, чињеница да Маркс није више папа нерелигије, нити идеалистички оснивач атеистичке цркве, може бити прилика за озбиљно, а не за догматско сучељавање, а да се, ипак, не одустане од два главна аспекта његове мисли: политичке антикапиталистичке експресивности (онога што је Грамши називао „духом шизме“) и настојања на оплемењавајућем следу у односу на садашњост, на лепшој стварности од беде света који осуђује човечанство на борбу за преживљавањем усред општег изобиља. Осим тога, постаје могуће да се изнесе на светло дана оно што је, по мени, аспект примарног значаја, који бих, иако телеграфски, овако синтетизовао: Маркс уопште није оснивач марксизма, односно оног систематизованог и кохерентизованог „изма“ чије одвијање дозвољава да се двадесети век чита као век испуњенији сузама и крвљу од било којег другог. Марксова мисао је „отворено градилиште“, лабораторија (пуна апорија и контрадикција), истраживање in fieri (у настајању – прим. Д.М.) које се мења с променом структуре капитализма. Рекло би се да је Енгелс догматизовао Марксову мисао, односно његова „критика политичке економије“ (значајно је да се реч „критика“ јавља у скоро свим насловима марксистичких дела!): он је Марксову мисао претворио у гранитну и компактну визију света, у догму за радничку класу и за нову социјалистичку државу. Маркс је рекао у свом поодмаклом добу: „Све што знам јесте да ја нисам марксиста.“ На тај начин он се дистанцирао од идеологије која је настајала у његово име и противно његовој критичкој мисли! У овом случају било би исправније говорити о енгелсизму него о марксизму! У књизи „Добро се вратио, Марксе!“ тврдим да је Енгелс у односу на Маркса исто што и Павле из Тарса наспрам Христа: Павле догматизује Христову поруку, баш као што се потом дешава с Енгелсом у односу на Маркса. Жеља да се Марксу припишу греси за Гулаге, за словеначке фојбе и комунистичке трагедије, значило би исто што и приписати Христу грехе за Крсташке ратове и инквизицију!

Дакле, каквог нам Маркса враћате?

У данашњој пустињи глобализованог капитализма, Маркс је попримио облике бродоломца који је стигао, прогоњен с безброј других бродоломаца, на пусто острво: преживео је своје отелотворење испрва у марксизму који је наручила немачка социјалдемократија, затим лењинизам који је исковао Стаљин између 1924. и 1926. године, као и данашњу непрестану криминализацију која има за циљ његову мисао. То преживљавање се објашњава у светлу чињенице да је Маркс и данас „узбуњивач“ у односу на нерешени проблем који нас непрестано прати. Његова мисао нам непрекидно указује да у свету претпостављеног „краја историје“, упркос свему нешто и даље недостаје. Мој Маркс, пошто је преживео бродоломе историје, издваја се, пре свега, због два аспекта: а) аспекта глацијалне критике тржишног друштва које уништава људски живот и планету; б) аспекта настојања на оплемењујућем следу, на срећи већој од постојеће. Наравно, немамо довољно простора да развијем све битне теме „Марксовог портрета“ који сам дао – оног Маркса кога би данас требало вратити – па ћу се ограничити да неке набројим, уз једну напомену: у мом ишчитавању Маркса, вршим право правцато „гешталтско преусмеравање“, подразумевајући под овим изразом – као и у гешталтској психологији – визију нечег сасвим новог у лику који већ познајемо и у којем смо свикнути да видимо нешто сасвим друго. Мој Маркс није материјалиста, већ идеалиста (као Фихте и Хегел). Он је теоретичар слободе, а не уравниловке („слободни развој индивидуалности“ који се помиње у славним „Тезама“: нема ни говора о колективизму и хомологацији „ала“ Стаљин!): он промишља колективитет као место развоја слободних и солидарних индивидуа („стање у којем је слободни развој појединца услов за слободни развој свих“, каже се у „Манифесту комунистичке партије“); он је херој националног отпора империјализму (Маркс је увек бранио, као што је знано, национална питања, почев од Ирске до Пољске). Маркс је, са више страна, управо супротан ономе што му је приписивано током двадесетог века! Зато се не би требало „вратити Марксу“, односно догматизујућем Марксу. Требало би „поћи од Маркса“, односно од његовог отвореног градилишта, од његове критике политичке економије и од његовог несистематизованог пројекта различите и боље будућности, ослобођеног капиталистичког кошмара.

Написали сте и књигу Минима Меркаталија (Меркаталија, оригинални наслов Minima Mercatalia је кованица изведена из италијанске речи mercе, што значи роба – прим. Д.М.), која вероватно има неке везе, бар у наслову, са делом Теодора Адорна „Минима Моралија“ (из његове књиге „Критичка теорија“), а подсећа и на Аристотелов наслов „Магна Моралија“. У овом делу Ви истрајавате на филозофској периодизацији капитализма на три врсте капитализма?

Књига „Минима Меркаталија“, с поднасловом „Филозофија и капитализам“, представља покушај (заснован на Хегеловој филозофији) филозофске периодизације капитализма. Најкраће, постоје три фазе (теза, антитеза, синтеза).

Теза: од 15. до 18. века капитализам „успоставља“ себе самог одвајајући се од феудалног света и унифицирајући се у постепеној елаборацији филозофске теорије која га „натурализује“. На плану материјалне производње, самопозиционирање капитализма одвија се према логици „првобитне акумулације“ коју је скицирао Маркс у двадесет четвртом поглављу прве књиге „Капитала“. На плану интелектуалне производње, самопозиционирање се одвија преко тематизације индивидуалистичке и антикомунитарне поуке (Хобсовска антропологија начела homo homini lupus est, мит о Робинзону Крусоу итд), и преко постепене симболичке деструктурације сваке комунитарне „супстанце“ која претходи маркетиншкој идеји do ut des (лат. „дајем да би ти дао“, то је једна од четири главне шеме уговора о обостраним услугама према Римском праву – прим. Д.М.), а маркетиншка идеја се заснива на догми бескрајног раста.

Антитеза: између 18. и 19. века капитализам супротставља себи класу (пролетаријат) која се бори да га сруши, јер је свесна како контрадикција које станују у капиталистичком космосу, тако и сопственог положаја „израбљене класе“ унутар света производње. Идеалистичко-апстрактна унификација капитализма, као новог начина производње, цепа се на два аутономна и конфликтна пола (буржоазија и пролетаријат), у оностраној и дијалектичкој борби унутар капитализма: свака страна чини један конфликтни пол који, унутар једног тоталитета, настоји да „негира“ онај други. Ако се капитализам првобитно позиционирао као „апстрактни“, он сада постаје „дијалектички“, јер се унутар њега развија „негатив“ контрадикције и опонентске конфликтности. То је, хегеловски гледано, потпуно развијена дијалектичка представа „слуга-господар“. Опозиција капитализму сазрева не само у материјалним оквирима (класни сукоб буржоазије и пролетаријата), већ и у интелектуалном амбијенту, преко генезе несрећне буржујске свести. Ово је само срцепарајућа елаборација, коју су начинили неки фрагменти буржоазије, у немогућности да помире своје универзалне еманципујуће вредности са ропским искоришћавањем својственим капитализму. Буржоазија се конфигурише и као дијалектичка класа која има аспирације према универзалној и еманципативној етици, према пројекту просветитељства и, истовремено, пролази кроз болно искуство немогућности остваривања сличне етике у проширеној репродукцији капитала која онемогућава било какву универзалистичку етику, због ропског рада, колонијализма и расизма. „Несрећна свест“ тада настаје из прихватања универзалне тачке гледишта на штету сопственог партикуларизма. Маркс је био антикапиталистички буржуј! Без несрећне свести о буржоазији која трага за универзалном еманципацијом, нема одговора на питање Ернеста Блоха у његовој књизи „Принцип наде“: „Шта је подстакло на прихватање црвене заставе оне који нису имали материјалне потребе за њом?“ Дијалектичка фаза опстаје зато на фузији два процеса који се могу скицирати са два израза узета из филозофске лексике Хегелове „Феноменологије духа“: „Борба за признање (Kampf um Anerkennung) ропског рада плаћених робова“ (фабричких радника) и елаборација буржујске „несрећне свести“ (unglückliches Bewußtsein). Динамички спој ове две одреднице чини унутрашњу контрадикцију капитализма у његовој „антитетичкој“ или дијалектичкој фази.

ИЗ БИОГРАФИЈЕ
Дијего Фузаро је рођен у Торину где је дипломирао и завршио постдипломске студије из области историје савремене филозофије. Докторирао је на Универзитету „Вита-Салуте Сан Рафаеле“ у Милану. Предаје историју филозофије на Филозофском факултету овог Универзитета.
Један је од оснивача „Центра за интердисциплинарну историју идеја“ при свом Универзитету, оснивач је филозофског сајта „www.filosofico.net“, уредник филозофског часописа „Коине“ из Пистоје, сарадник у више стручних библиотека познатог издавача „Бомпијани“, члан је научног одбора филозофског часописа „L’Аrché“ (од грчког αρχή – почетак, порекло), а такође је и уредник „Библиотеке филозофије историје“, издавача „Мимезиса“. Бави се темама историје филозофије и филозофије историје с посебним усмерењима на Фихтеа, Хегела, Маркса и Ђентилеа, као и на немачко „поимање историје“.

Синтеза: од 1968. године капитализам је хегеловски речено „превазишао“ (aufgehoben) контрадикцију коју је сам поставио у антитетичко-дијалектичкој фази. Данашњи апсолутистичко-тоталитаристички капитализам се карактерише помрачењем везе између две инстанце, између буржујске „несрећне свести“ и „борбе за признање ропског рада“, а те две инстанце су уједињене тензијом према будућности која није капиталистички структуирана. Данашњи „робови плате“ (почев од фабричких радника до радника на одређено време из call centers) нису више класа „за себе и по себи“, свесна своје позиције и пројектовано намерна да превазиђе капитализам. То се сада претворило у апсолутистичко-тоталитарни капитализам: апсолутистички, јер – хегеловски речено – сасвим одговара свом концепту (све је роба, како на реалном, тако и на симболичком нивоу); тоталитаристички, јер је подвргао себи све радне амбијенте, постојање и имагинацију, стварно и симболичко. Који би традиционални тоталитаризам успео икада да у џепове свих својих поданика убаци мобилни телефон? Која би диктатура, црвена или црна, била у стању да евидентира у картотеци све своје поданике, као што се данас „слободно“ дешава са social networks-ом? Апсолутистичко-тоталитарни капитализам у томе успева и, штавише, представља слободном, меком и никако принудном ту системску обавезу. Он се репродукује према флексибилној форми слободног прихватања системског намета од стране његових јадних социјалних атома, принудних чланова друштва којим се потпуно управља. Аналогно томе, на плану интелектуалне производње, разводњила се „несрећна свест“ и, на место дијалектичке класе буржоазије, ушла глобализована и аполоидна класа која није више буржујска, већ ултракапиталистичка, склона да вољно прихвати „политеизам вредности“ и начин живота унутар „гвозденог кавеза“ идолопоклоничког монотеизма тржишта. Растапање савеза између буржујске „несрећне свести“ и борбе за признање ропског рада, дијалектички се преобраћа у инертно прихватање света на капиталистичкој основи као нетрансцедентног хоризонта („нећеш имати другог друштва до овога!“, ето капиталистичке догме као религије). Она не познаје више никакав друштвени отпор (нема класе која ће се пројектовано супротставити), нити политичку опозицију (десница, левица и центар имају исту ултракапиталистичку визију света), нити филозофску делегитимизацију (осим ретких изузетака, интелектуалци, лишени „несрећне свести“, данас су „уцеловљени“ – у грамшијанском смислу – у важећи систем). С интеграцијом марксистичке лексике, ова „синтетичка“ фаза се подудара са необјављеном „тоталном сумпцијом“ друштва под капиталом који је постао тоталитет: тај тоталитет капиларно засићује сваку ћелију постојања, производње и имагинарног, чинећи eo ipso немогућом свест о контрадикцијама које он непрестано производи и о пројектовању различитог и бољег света.

Занимљива је ваша теза о помрачењу будућности и нихилизму журбе?

То је средишња теза моје књиге „Биће без времена“ с поднасловом „Убрзање историје и живота“. Тотално реализовани капитализам нема потребе за будућношћу: штавише, он мора априори да разгради могућност мишљења, размишљање о будућности еквивалент је могућности програмирања алтернативе у односу на садашњост. Данашњи режим емпоралности је „биће-без-времена“, у двоструком смислу, због чега капитализам мора без мере да убрзава време промета, потрошње и производње тако да немамо времена да живимо и мислимо („економија времена: у томе се разрешава свака економија“, пише Маркс у Тезама); истовремено мора да поништи димензију историчности као места настајања извора будућности. Садашњост мора да се репродукује све брже и брже а, истовремено не сме никада да дозволи ефективну трансцеденцију те садашњости, односно савршено оствареног капитализма. То је стање вечне садашњости, убрзања без будућности, у нихилизму журбе. Путем превентивне делегитимизације било какве алтернативне мисли, једносмерно неолиберално мишљење вреднује само парадигму рационалности, и то као ratio economica, унутар којег се развијају смисао и границе свих функција деловања и мишљења. Апсолутизујући биће-садашњост, хегемонска идеологија га уздиже на степен онога што је увек било и што ће увек бити: као да постојеће исцрпљује поље могућности, претварајући у вечност садашњу будућност у два комплементарна правца једне прошлости коју одувек колонизују логике данашњице и једне будућности сведене на простор таутолошког понављања онога што данас јесте. Осуда садашњости је садашњост као осуда. Први пут у историји, од 1989. године до данас, потпуна нерепрезентабилност трансформације загосподарила је друштвеном свешћу. У свакој епохи промена, па и у диференцираним формама, увек је било промишљања било у оквирима следа неке алтернативе постојећем стању, било у оквирима ослобођења од непријатељског угњетавања. Данас, пак, дуж целе линије доминира тешки фатализам – „фаталистичка лењост“, рекао би Грамши – онога који пасивно прихвата садашњост, јер није у стању да замисли алтернативу. Дисгрегација историјског смисла и виртуелно другачије будућности производи физиолошко одустајање од трансформативне акције као могућности превазилажења контрадикција којима је оптерећена садашњост.

Кажете да је „универзална монархија“ спремна да спроведе свој империјализам и да смо већ у четвртом светском рату, који је почео 1989. године, односно да је то рат који су САД објавиле свакој држави која пружа отпор капиталистичком империјализму. Можете ли нам појаснити овај концепт и објаснити да ли сте мислили и на бившу Југославију, односно Србију? Осим тога, који је то био трећи светски рат, ако ви већ говорите о четвртом.

Са падом (Берлин, 9. новембра 1989. године) двовласне структуре света који се одржао на принципу cuius regio, eius oeconomia (коме власт, томе и привреда прим. Д.М.), отворена је нова фаза конфликата, међусобно различитих, а истовремено они сви заједно чине нови „четврти светски рат“, који је започео 1989. године. „Трећи светски рат“ је такозвани Хладни рат (са својим тачкама усијања од Кореје до Вијетнама). Четврти светски рат, који је поставио као тему торински филозоф Констанцо Преве, геополитичког и културног је реда, а води га „универзална монархија“ – користим овај израз Имануела Канта да етикетирам Сједињене Државе Америке – против the rest of the world (остатка света – прим. Д.М.), против свих народа и нација које нису спремне да се подвргну њеној доминацији. После пада Совјетског Савеза, универзална монархија жели да освоји цели свет. Пошто је нестао комунистички „catéchon“ („моћ која кочи“, како то већ каже политичка теологија – прим. аутора; катехон, из старогрчког τὸ κατέχον, неко ко кочи, нешто што кочи – прим. Д.М.), светска сцена се истакла поновном агресивном експлозијом империјалних сукоба. То је, служећи се речником Карла Шмита („Појам политичког“), време „рата апсолутног непријатељства“ које „не зна за границе“. Први империјални рат, усмерен на контролу арапског и муслиманског света, почео је 1991. године против Ирака и „новог Хитлера“ Садама Хусеина. Други империјални рат је вођен на Косову, 1999, уз анекс reductio ad Hitlerum (свођење на Хитлера прим. Д.М.) Милошевића. Преко стварања америчке војне базе Бондстила, највеће америчке базе на европској територији, развој сукоба на Балкану састојао се у капиларној и безусловној контроли Европе, којој је, осим тога, наметнуто подређено учешће у војним операцијама. На тај начин је инаугурисана бесрамна сезона империјалних напада: од експедиције на Ирак (2003) до криминалне инвазије на Либију (2011), преко рата у Афганистану, који је започет 2001, са циљем превентивне окупације централне Азије против Русије и Кине. Епохални преокрет настаје 11. септембра 2001. Изведени – по некима симулирани – напад на универзалну монархију поставио је не само темеље, на унутрашњем плану, за све капиларнији надзор над појединцима (уз ограничавање индивидуалних слобода), већ и темеље за тај надзор у геополитичким оквирима, путем низа нових империјалистичких агресија представљених као да су обавезујући одговори на 11. септембар, али сада у форми превентивних маневара против могућег понављања сличних катастрофичних догађаја, а према неприступној тајни стратешких одлука и arcana imperii (тајни владања – прим. Д.М.), ради разумевања праве природе, више од манипулативне реторике може помоћи Федрова бајка о вуку и јагњету која је посвећена онима који qui fictis causis innocentes opprimunt (који измишљеним узроцима угњетавају невине, прим. Д.М.) Сви ти догађаји потпомажу већ насталу неутрализацију свих традиционалних снага које се могу реално супротставити двема главним догмама нашег доба: нетрансцедентност тржишта као судбине и безусловна подређеност универзалној монархији која је изашла као победник из Хладног рата. Наравно, то не значи да би требало напустити сваку наду и помирити се с, ипак, ожаљеним светским поретком. Напротив, сумрак нада у традиционалне снаге требало би да уведе у нову зору која је могућа уочавањем нових стратегија и нових револуционарних историјских субјеката.

Наставак у следећем броју

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. …трудољубив, млад филозоф, нема шта… Штета, што овде није устројен музеј “Социјалистичког самоуправљања”, које је доживљавало свој зенит, у време када се Фусаро родио ?! … “Што то нису прво пробали на мишовима…? “, запамћен је коментар једнога Рома – Циге, када су му, у намери да га политички образују и васпитају, показали слике – `класика марксизма` ?! Није јасно, како теоретичар замишља систем без – правила, која сама по себи чине – `догму` ??? Можда, клонирањем неколико милиона `недогматских` теоретичара, који би, са својом бриљантном дијалектиком, били на располагању свих, – што радничких, што кућних савета, а и шире, па да такав `недогматски` а високи ниво – преовлада ( у `иделаистичком`, пошто је Маркса `превео` из – материјалистичког ?!) ?! Зар није понека дијалектика, попут цртаног филма, у којем маштовити аутор може – апсолутно све да `апсолвира` ??? И `аверзија` марксистичког празнословља према “механицизму” – најбоље говори о томе, да се ради о прелести, која практично – ни у једној од познатих `димензија` нема свог упоришта ?! Нико не спори Марксове економске анализе, али појам неправде у расподели, – као `закидање зарада радницима`, Свето Писмо познаје, много векова пре њега и та проблематика, присутна је и данас, а било је и у државама `народне демократије` ?! Млади, охоли Маркс, којем, као и Енглесу и Лењину, није било непознато Свето Писмо, у својој поеми “Уламен” (Oulanem) најављује своју богоборност и `освету` Богу ?! Са њиме почињу “деконструкције” – профанизација Благе Вести, које трају до данашњих времена, потврђујући мишљења из светоотачке традиције, да Сотона не мрзи религије, напротив, `обожава` оне, које су по његовој вољи ?! Маркс, у својој умишљености, настоји да створи неко `савршено` Царство (налик на Божије) али – без Бога !? А ни једно од досадашњих, земаљских `царстава`, без обзира на `изме`, није савршено, као што нико од земаљских смртника, није савршен ?!
    … Свети Јован Богослов, у својој Посланици појашњава, да је антихрист сваки, који пориче да је Исус Христос – Син Божји ?! А Фусаро, поредећи Енгелса са Апостолом Народа (“Павле из Тарса”), сугерише, да је његов `идол`, који се одрекао Христа, `пандан` – Господу !? Тиме му је дао “дијагнозу” !? Антихристима и јесте својствено, да због свог енормног `ега` – самољубља и гордости, умишљају да су као Исус Христ, па и `већи` ?!…. А у вези `националног`, зна се шта су `класици` изнели о “Славјанима” ?! А и ђаво има `отворено градилиште` од почетака, па до краја времена ?! Гордост, која немилосно губи, и младе, охоле због снаге и самодовољне старце, јесте она, најопакија страст, која је Сотону, са небеса – оборила у Ад перисподњи… ?! На жалост, коликогод да је наука и техника узнапредовала, дијагностика и терапија ове, најопакије болести, – није ?! И, преостаје Жива Реч, и драгоцена, православна светоотачка емпирија, скоро непозната `Западу` ?! Трудољубље је врлина, а богословље, остаје и даље, највиши и најфинији вид науке ?!

    • Ono sto je cinjenica, Zapadni teoreticari vide spas u nekom “novom citanju” Marksa, Sta to oni pronalze u njemu, nije mi jasno. Al ako im iskustvo Istocne Evrope ne znaci nista, onda nek kusaju sami. Na zapadu Marks postaje “zvezda”, mogu samo da kazem, moj slovenski Istok, je srecom, prevazisao tu fazu ili bolje reci preboleo tu bolest, iscelio se. Hoce da lece bolesti grubog kapitalizma lekovima koje ima marksizam. Crno im se pise. 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *