Zbog čega su Srbi najbolji legionari

SA REPORTEROM „PEČATA“ ŠAJKAČA I SRPSKA ZASTAVA PRVI PUT UŠLE NA POLIGON U KAMPU LEGIJE STRANACA

Tekst i fotografije Milan Timotić

Slavna francuska Legija stranaca je i ove, kao i svih ranijih godina – od 1880. , otkada se u Parizu, povodom obeležavanja Pada Bastilje 14. jula, održava vojna parada, dobila najveći aplauz: stotine hiljada posmatrača, na čelu sa francuskim predsednikom Fransoa Olandom, oduševljeno je pozdravilo legionare u defileu.

Reporter „Pečata“ je zahvaljujući činjenici da je imao specijalnu dozvolu da prisustvuje pripremama svih rodova francuske vojske, u koje inače spada i Legija stranaca, najviše vremena proveo u mestu Satori (50 kilometara od Pariza), na poligonu gde su se legionari spremali za veliki defile. Poručnik Legije stranaca Filip Šup, čovek zadužen za kontakte sa predstavnicima medija, bio je oduševljen što reporter iz Srbije ( jedini) želi da poseti baš njegovu jedinicu.

On je lično autora ove reportaže poveo među legionare, a crna šajkača na reporterovoj glavi i zastava Srbije na reveru i leđima reporterskog prsluka bili su ne samo iznenađenje poručniku Šupu nego i prvi znak prepoznavanja prilikom dolaska do grupe vojnika koji su se odmarali posle vežbi. Začuli su se najpre povici „Srbija, Srbija“, a onda nekoliko momaka okružilo reportera, uz postavljanje pitanja – ako nosiš šajkaču, mora da si iz Srbije!  Na potvrdan odgovor, zadovoljni, konstatovali su da u kamp Satori „nikada ranije nije ušao Srbin civil, niti je viđena šajkača i srpska zastava“.

[restrictedarea]

Razume se, ti momci su bili legionari poreklom iz Srbije, a prvi koji je prišao reporteru bio je Saša Stepić iz Kraljeva, koji se predstavio rekavši da je padobranac i da gotovo nije verovao svojim očima da na poligonu vidi šajkaču. Iako nije bilo mnogo vremena između dve vežbe, reporter je uspeo da zabeleži neobičnu priču mladog Kraljevčanina, koji već petu godinu ratuje za Legiju stranaca.

„U Pariz sam došao 2007. uz pomoć Jugoslava Petrušića koji mi je ponudio posao u Africi . Međutim, zbog ličnih problema, Petrušić nije bio u mogućnosti da to odradi do kraja, tako da sam 2009. rešio da pokušam sa Legijom stranaca“, počinje svoju životnu priču Srbin Saša Stepić, vojnik Legije stranaca iz Kraljeva.

Dok se s nostalgijom seća Srbije, on priča da se pred polazak u Francusku bavio poslovima obezbeđenja i profesionalno trenirao kik boks.

„Sa pokojim mečom, kada mi je vreme dozvoljavalo da se pripremim za borbu, u Parizu sam takođe radio na obezbeđenju noćnih klubova i ponekad boksovao za pare . Mogu da kažem da po dolasku u Legiju i nisam imao nekih većih poteškoća, jer sam dobro znao šta me čeka. Čitavog života bio sam aktivni sportista tako da mi fizička tortura u vojnoj obuci i nije tako teško pala. Jedino mi je bilo teško što tokom prva četiri meseca nisam imao nikakav kontakt sa mojom porodicom u Kraljevu, jer nam je vojnim pravilima poziv kući bio strogo zabranjen. A želeo sam tek da im kažem da je sa mnom sve u redu, priseća se Saša.

Ulazak u Legiju za ovog Srbina, kako sam kaže, bio je relativno lak, ali posle tog početka trebalo je izboriti se sa mnogobrojnim, pre svega psihičkim preprekama.

„Najpre smo bili podvrgnuti rigoroznim medicinskim pregledima, a potom psiho i fizičkim testovima prilikom kojih se ostaje oko dve nedelje na razgovorima i posmatranju da bi se utvrdilo da li sam ,dobar materijal“ za borca Legije stranaca. U toj vojnoj formaciji, sa više od 8.000 vojnika, postoji šest jedinica, ali ja priznajem samo moju – padobransku, sa bazom na Korzici i u gradu Kalvi, kao i pešadijsku jedinicu koja se nalazi na kontinentu – navodi Stepić.

On kaže da su legionari „ jedan drugom sve“, bez obzira koje su boje kože i odakle dolaze.

„U većini slučajeva život pojedincu spasava onaj u koga se čovek najmanje nada. Sa vojnom reformom u Evropskoj uniji i svim ostalim pratećim glupostima, Legija više nije onako krvoločna i surova kakva je nekad bila, ali smo na sreću ipak zadržali dosta  starih načina održavanja obuke, discipline i kažnjavanja. Činjenica je da nas samo gvozdena disciplina spasava i održava u životu tokom ratovanja, kaže Saša.“

Ovaj Srbin jako dobro uočava razliku između regularne francuske vojske i Legije stranaca.

„Kada vidim nered i haos u francuskoj vojsci, imam samo jednu želju – da neko od njih dođe na određeno vreme kod nas. Svi francuski vojnici savršeno dobro poznaju zakon, ali ga zloupotrebljavaju u misijama. Na primer, u trećem danu misije i akcije u Maliju ove godine imali su jednog mrtvog i nekoliko povređenih. Sutradan smo dobili informaciju da imaju oko 40 ljudi sa padom i slomom morala , da imaju košmare zbog njihovih mrtvih saboraca . Mi smo se svi na tu foru smejali, a za nekoliko sati smo dobili naređenje da pola naše jedinice preuzme njihov deo misije! Naravno, odradili smo ono za šta oni nisu imali ono nešto u gaćama, međutim, oni su 14. jula, povodom Dana Bastilje, bili predstavljeni kao oslobodioci Malija. I to je, kao, normalno, jer niko ne može da kaže da je u Maliju bilo 1.500 debilnih Francuza, a da je glavni posao odradilo 180 stranaca. Moja jedinica je izvela borbeni skok u Maliju posle 34 godine pauze, dakle prvi put posle 1979. godine, kada su francuska vojska i Legija izvele desant na Kolveziju. Ali, naravno da ni to nisu pomenuli povodom francuskog praznika 14. jula, nego smo mi posle vojne parade imali dosta razgovora, gde nam je bilo objašnjeno da svi znaju koliko vredimo, ali da to ne sme da se kaže,“ konstatuje Stepić.

A onda naš sagovornik otkriva i svoja najtananija razmišljanja i emocije.

„Neka im bude, ja se nigde nisam borio srcem za Francusku, odrađujem profesionalno moj ugovor. Ratujem bez ikakve mržnje prema neprijatelju, radim maksimalno korektno ono za šta sam plaćen, pa iako oni ne mogu da kažu istinu, mi znamo ko šta radi u Francuskoj i koga šalju na najgora mesta kada niko drugi ne prihvata poziv. Što se tiče činova, možeš da ostaneš legionar (vojnik) do kraja ugovora, a isto tako i podoficir sa nepunih pet godina ako ocene da si dobar. Padobranska plata kada smo u bazi je 2.000 evra, ostala vojska ima 700 evra manje jer nemaju taj padobranski dodatak. Najmanji podoficirski čin ima oko 2.300 evra, dok oficiri počinju sa nekih 3.000 evra. U misijama su plate duplo veće, a pritekne i još pokoja stotina evra više,“ ispričao je Saša Stepić.

On je dodao da su mnogi legionari u Francusku doveli i svoje porodice iz Srbije.

„Nije da to kažem zato što sam Srbin, ali najbolju reputaciju u Legiji stranaca imaju Srbi i Hrvati. Da li zato što nas ima malo, tek, skoro svaki od nas je primer u svojoj četi. Činjenica je da Rusa i Ukrajinaca ima najviše, ali oni stalno prave probleme, pa to, valjda, nas dovodi na vrh. Sa druge strane, ne dozvoljavam da neko iz Srbije ko se provuče na svim testovima, i ko zbog naše reputacije dođe u Legiju, ovde počne da pravi sranja koja će uprljati našu poziciju. Dogodilo se da se nekoliko njih osramotilo i moralo da se vrati. Onaj ko ne zna da poštuje ono što ostali poštuju, ko ispoljava ulične manire i ne zna šta je hijerarhija, a pri tom je došao samo zbog para bez ikakvog avanturističkog duha, taj u kratkom roku postaje dezerter jer se mi postaramo da mu svaki dan bude pakao i objasnimo mu da ovo nije mesto za njega. Često me naši momci, koje mi zovemo generacija „soni plejstejšn“ pitaju kako je tamo, i kažu da bi voleli da dođu. Ja im tada obavezno kažem da je to mesto za jake i tvrde momke, na šta oni uvek odgovaraju – spremiću se! Ne znaju oni da se psiha ne sprema tokom nekoliko nedelja ili meseci, a naročito ne u video klubovima gde se igraju ratne igrice sa džojsticima.

Najpoznatiji srpski legionari

Među mnogo znanih i neznanih Srba legionara posebno se ističu srpski kralj Petar Prvi Karađorđević, Novica Lukić, potporučnik Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini (poginuo kao major Legije stranaca u Tunisu 1957), Sreten Žujović Crni, učesnik NOB-a i prvi savezni ministar finansija u FNRJ (ratovao u Legiji stranaca od 1914. do 1919. u Francuskoj protiv Nemaca), Milorad Ulemek Legija (ratovao pod zastavom Legije od 1986. do 1992. u Čadu, Liberiji, Bejrutu, Francuskoj Gvajani i Iraku).

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *