Заборављени класик српске модерне

Пише Дејан Ђорић 

Сретен Стојановић, уметник чија су дела изложена у Галерији РТС-а, аутор је модерног израза којим је свакако надрастао социјалистички реализам, иако никада није напустио класичну форму

Међу најбољим изложбама које се тренутно могу видети у Београду је ретроспектива радова Сретена Стојановића. Биће отворена до 6. септембра.

Стојановић је рођен у Приједору 1898 (умро у Београду 1960. године), а живот и рад су му обележени драмом. Сарадник „Младе Босне“, због атентата на надвојводу Фердинанда као гимназијалац је ухапшен и заједно са Костом Хакманом, другом и касније познатим сликаром, послат на робију. Вешт цртач и дрворезбар, у затвору је открио свој уметнички дар. По изласку, уметнички се школовао у Бечу, али и у Паризу, у радионици једног од најзначајнијих вајара двадесетог века Антоана Бурдела који га је усмерио ка модерној скулптури. Боравио је у Фиренци, Минхену, Берлину, Лондону и излагао радове на париским салонима. Познавао је Максима Горког, а по повратку у земљу постао је професор Уметничке академије. Писао је ликовне критике и есеје, објављивао их у „Уметничком прегледу“, најугледнијем међуратном часопису, а своје студијске чланке сабрао је 1952. у књизи „О уметности и уметницима“. Био је професор вајарства, ректор Ликовне академије и члан САНУ.

Сретен Стојановић је вајар модерног израза којим је надрастао социјалистички реализам, мада никада није напустио класичну форму. Његове су скулптуре херојске и драматичне, у њима долази до израза унутрашња снага балканског човека, барбарогенија – крв и душа човека са сурових балканских планина, како је сам говорио. На изложби су представљени и његови сликарски радови, и мада је био добар цртач и премда су поједине слике ликовно вредне, нису на висини његовог вајарског дела. Бавећи се највише класичном тематиком портрета и бисте у гипсу, мермеру, бронзи и дрвету, као и споменичком скулптуром, слично Милу Милуновићу и Петру Лубарди трагао је за што снажнијим изразом. Његова дела најчешће нису цизелирана већ разбарушена и кипте од унутрашње енергије. Блиски су му гуслари, античке хероине, борци и Карађорђе, коме је подигао споменик од четири метра.

Реч је о једном од последњих наших вајара старог кова, целовите визије, који је умео да се спусти и до највеће тишине и мира у приказивању карактера личности. Такав општи замах и сигурност данас се ретко срећу, па изложба потпуно открива једног од заборављених класика српске модерне.