U LAŽI JE KRATKA – PAMET

Piše Stefan Karganović

Beogradski Fond za humanitarno pravo upustio se u vrlo riskantnu avanturu kada je otvorio novi propagandni front sa optužbom protiv države Srbije za navodno zlostavljanje bošnjačkih izbeglica iz Podrinja kojima je 1995. godine pruženo utočište od ratnih dejstava u BiH i mogućnost da se iz Srbije isele u treće zemlje

Postoje „Lekari bez granica“, ali postoji takođe i Bezobrazluk bez granica. Adresa „Lekara bez granica“ je 8, Rue Saint Sabin u Parizu. Adresa Bezobrazluka bez granica je Dečanska 12, Beograd, Srbija.

Beogradski Fond za humanitarno pravo nedavno se upustio u vrlo riskantnu avanturu kada je otvorio novi propagandni front sa optužbom protiv države Srbije za navodno zlostavljanje bošnjačkih izbeglica iz Podrinja kojima je 1995. godine pruženo utočište od ratnih dejstava u BiH i mogućnost da se iz Srbije isele u treće zemlje. Fond, koji je vezan za ime Nataše Kandić, i kojem je sada na čelu Sandra Orlović, ovo pitanje je formalno   pokrenuo na konferenciji za novinare održanoj u Medija centru 12. juna 2013. kada je Orlovićeva predstavila Senada Jusufbegovića, navodnu žrtvu sabirnih centara za izbeglice u selu Šljivovica kod Valjeva i Mitrovom Polju, nedaleko od Aleksinca.

Fond za humanitarno pravo zahteva od Srbije da u mestu Šljivovica podigne spomenik logorašima i podržava pokušaj pojedinaca koji su 1995. i 1996. tu boravili da za navodne patnje dobiju materijalnu nadoknadu od države. Ova inicijativa već je delimično urodila plodom pred Osnovnim sudom u Beogradu koji je, prema izveštaju katarske agencije „Aldžazira“, bivšem izbeglici iz BiH Muji Vatreši dosudio obeštećenje u visini od 5.000 evra. Tu sumu će imati da isplate poreski obveznici Srbije ukoliko pravosnažnost presude bude potvrđena.

 

MUK OD DVE DECENIJE U emisiji od 24. jula 2013, izveštač „Aldžazire“ Marko  Subotić tvrdi da su bošnjačke izbeglice sa ratnog područja u BiH „spas potražili u Srbiji, ali su završili u logoru u Šljivovici…“

Ova konstatacija može da zvuči veoma zloslutno neobaveštenoj javnosti, i bez sumnje to jeste propagandni cilj „Aldžazire“ i Fonda za humanitarno pravo. Međutim, nužno se postavlja nekoliko fundamentalnih pitanja, čak i bez zalaženja u dublju činjeničnu pozadinu. Pre svega, ako se stvarno radi o ozbiljnom narušavanju ljudskih prava, šta objašnjava skoro dvodecenijsko zapostavljanje tih prekršaja od strane Fonda koji je prevashodno zadužen da o tome brine, da bi se stavili na dnevni red – tek sada? Zar dokazi i sećanje „žrtava“ nisu bili mnogo svežiji i ubedljiviji u periodu vremenski bližem događajima?

Drugo, priča o tajnim koncentracionim logorima za Bošnjake u Srbiji raspada se već ako pođemo od činjenica koje ni sami eksponenti tih optužbi ne poriču. Srpske vlasti nisu kidnapovale i dovele iz Bosne osobe koje su boravile u Šljivovici i Mitrovom Polju; one su prešle u Srbiju dobrovoljno, kao ratne izbeglice. U svom obraćanju javnosti u Medija centru Jusufbegović sam navodi da je već 4. avgusta 1995. Međunarodni Crveni krst popisao te izbeglice. Prema tome, njihovo mesto i uslovi boravka od početka nisu predstavljali nikakvu tajnu, a oni su bili posećivani redovno. Ako su okolnosti pod kojima su ih srpske vlasti internirale bile neuslovne, gde su izveštaji Međunarodnog Crvenog krsta koji to potvrđuju?

Najzad, Fond za humanitarno pravo trebalo bi dobro da razmisli da terajući lisicu ne istera medveda. Čak i vrlo konzervativna cifra od 600 do 700 bošnjačkih izbeglica iz Podrinja koji su posle 11. jula 1995. potražili utočište u Srbiji (a raspoloživi podaci govore da ih je bilo znatno više) ozbiljno ugrožava matematičku utemeljenost srebreničkog narativa. Pored toga što sugeriše da se određeni broj „nestalih“ bezbedno obreo u Srbiji i da se odatle iselio u treće zemlje, to dovodi u pitanje i logiku jedne od osnovnih teza gospođe Kandić i njenih jednomišljenika iz REKOM-a. Ako je Srbija agresor u ratu u BiH i ako u konačnici stoji iza genocida u Srebrenici, od čega su ove „žrtve“ bežale, Srbija bi bila poslednje mesto na svetu gde bi takve izbeglice tražile utočište ili „spas“ kako se izrazio saradnik „Aldžazire“ Marko Subotić.

Može li iko da zamisli Jevrejina, kome je pošlo za rukom da pobegne iz Aušvica, i koji zatim iz Poljske preplivava reku Odru da bi potražio „spas“ – u susednoj nacističkoj Nemačkoj?

[restrictedarea]

„TOPOVSKO MESO“ – POLITIČKA VREDNOST Kao što se moglo pretpostaviti, priča o ova dva prihvatna centra za bošnjačke izbeglice u Srbiji 1995. i 1996. godine nije ni približno tako jednostavna kako bi Fond za humanitarno pravo, uz pomoć svojih instruiranih „svedoka“, želeo da je prikaže.

Na prvom mestu, i ovde bi Fond trebalo da napravi pažljivu propagandnu „kost-benefit“ analizu pre nego što pođe dalje, želja kritične mase bošnjačkih zatočenika u enklavi Srebrenica pod kontrolom Alije Izetbegovića da je napuste po svaku cenu dramatično se  ispoljila mnogo pre jula 1995. godine. U proleće 1993, u periodu pre uspostavljanja zaštićene i „demilitarizovane“ zone, UNPROFOR je uspešno evakuisao oko 15.000 stanovnika Srebrenice. Kada su sarajevske vlasti shvatile da neometan nastavak tog procesa preti da enklavu isprazni, one su zabranile dalji odliv stanovništva. Enklava Srebrenica bez topovskog mesa –  ostala bi bez ikakve političke vrednosti.

Od tada, pokušaji stanovništva da preko srpske teritorije pobegnu, bilo u zonu pod kontrolom Sarajeva, bilo u SR Jugoslaviju, predstavljali su problem sa kojim su se lokalne vlasti u Srebrenici neprekidno suočavale. Kao što se vidi iz naređenja od 30. januara 1995. godine Nedžada Bektića, Orićevog komandanta za bezbednost, „u poslednje vrijeme su učestala ilegalna napuštanja z/o (zone odgovornosti) 28. divizije 8. OG Srebrenica… i odlasci u Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju. U cilju sprečavanja istog odmah pristupiti i preduzimanju i provjeri mjera prema indiciranim slučajevima.“ (Naređenje organa bezbednosti 28. divizije, broj 13-05-12)

Pored ozbiljne prirode problema, iz ovoga se vidi i to da su učestali pokušaji bekstva iz enklave prema SR Jugoslaviji za lokalne vlasti bili alarmantni najmanje sedam meseci pre pada Srebrenice u julu 1995.

To potvrđuje i Šefko Hodžić u svojoj knjizi „Bosanski ratnici“ (Sarajevo, 1998) na stranama 227 i 228. U belešci za 23/ 2/1995. Hodžić piše: „Istina je: postoje tajni kanali preko Drine kojim Bošnjaci iz Srebrenice bježe u Srbiju, pa dalje u Makedoniju. Posljednje bjekstvo preko Drine oko 150 Srebreničana četnička sredstva informisanja, kao i sredstva informisanja iz tzv. Jugoslavije, maksimalno propagandno eksploatišu. Jer, eto, muslimani iz ‚Alijine države‘, među njima čak i poneki borac, spas traže preko – Srbije!“ Da, baš tako izgleda, kao što je istakao i beogradski saradnik „Aldžazire“, Marko  Subotić.

Za razliku od neobjašnjivog, skoro dvodecenijskog kašnjenja „Aldžazire“ i Fonda za humanitarno pravo da se pozabave patnjom ovih izbeglica, zapadna sredstva obaveštavanja su im posvetila dužnu pažnju još u periodu kada je to bilo aktuelno. Njihovo pisanje na ovu temu biće interesantno javnosti, ali vrlo neprijatno onima koji bezobrazno pokušavaju da bace prašinu u oči i nametnu kompleks krivice za gostoprimstvo koje je srpska država ukazala bošnjačkim izbeglicama.

ŠTA JE PISAO „GARDIJAN“ Već 19. jula 1995, a to je samo nekoliko dana posle događaja u Srebrenici, u tekstu „Tracking down the missing Muslims“ (U potrazi za nestalim muslimanima) Džonatan Stil se u londonskom „Gardijanu“ osvrće na prebege iz Podrinja u Srbiju: „Uhvatili smo desetak muslimana kada su preplivali ili prešli preko reke, izjavio mi je oficir Vojske Jugoslavije dok smo stajali na mostu u Malom Zvorniku. ‚Nosili su civilnu odeću i smatramo ih dezerterima zato što su vojno sposobnog godišta‘, dodao je. Upitan gde se nalaze sada, on je neodređen. ‚Poslati su u logore za izbeglice u unutrašnjosti‘, uzvratio je, pokazujući prstom preko brda… Srbija nije baš prijateljska teritorija“, dodaje Stil, „ali bar zvanično nije u ratu i nema kontrolnih punktova. Moguće je da su bosanski muslimani smatrali da će tamo biti neprimetniji.“

„Mančester Gardijan“ objavio je 17. januara 1996. poduži tekst o grupi bošnjačkih izbeglica iz Srebrenice i Žepe u logoru Šljivovica u Srbiji koji su dobili iseljenje u Irsku:

„Stotine zarobljenika bosanskih muslimana još uvek se nalaze u dva logora u susednoj Srbiji, po rečima jedne grupe muškaraca koje je Crveni krst iz jednog od tih logora, Šljivovice, evakuisao u bolnicu u Dablinu… Grupa od 24 muškarca pred Božić je doletela u Irsku. Međutim, oko 800  ostalo je pritvoreno u Šljivovici i Mitrovom Polju, i to samo tri dana pre datuma koji je po Dejtonskom ugovoru usaglašen za   puštanje svih zadržanih osoba…Crveni krst u Beogradu već nekoliko nedelja pregovara sa ciljem da ovi muškarci budu pušteni i da im se omogući pribežište u trećim zemljama. Predstavnik Crvenog krsta je rekao da će se većina iseliti u SAD i Australiju, a da će jedan broj dobiti useljenje u Italiju, Belgiju, Švedsku, Francusku i Irsku… Od kraja avgusta Crveni krst obavlja petnaestodnevne posete iz svoje kancelarije u Beogradu…Timovi Međunarodnog tribunala za ratne zločine iz Haga bili su u Dablinu da razgovaraju sa ovim osobama i da od njih prikupe dokaze.“

Čak i na osnovu ovog prikaza, očigledno pisanog iz ugla koji je najnepovoljniji po Srbiju, proizlazi nekoliko logičnih pitanja i zaključaka. Zašto bi neko radio na tome da „ratnim zarobljenicima“, čija bi najnormalnija prva želja bila da se opet ujedine sa svojim porodicama, omogući iseljenje u Irsku (i druge zemlje)? I  to u vreme kada je većina industrijskih zemalja svoje granice zatvarala izbeglicama. Da li su njihove porodice bile obaveštene o novoj destinaciji? Zatim, ako su predstavnici Haškog tribunala vodili informativne razgovore sa Bošnjacima pristiglim u Dablin iz „srpskih koncentracionih logora“, kakav  je bio rezultat? Kakvi su sveži dokazi tada bili prikupljeni o  navodnim torturama koje, uz pomoć montiranih svedoka, Fond za humanitarno pravo tek sada dramatizuje? Da li su ti dokazi  rezultirali blagovremenim optužnicama za kršenje normi međunarodnog humanitarnog prava protiv nekog pojedinca ili ustanove u Srbiji? Gde su beleške istražitelja MKTBJ sa tih razgovora? Kao provereni saradnici Tribunala, Nataša Kandić i njen Fond ne bi trebalo da imaju poteškoće da ih pribave i prikažu javnosti.

BUDNO OKO CRVENOG KRSTA Još indikativniji, u smislu nagoveštaja da je priča Fonda za humanitarno pravo prepuna činjeničnih rupa je izveštaj vodećeg norveškog dnevnika „VG Nett“ od 20. decembra 1995 –  dakle iz perioda kada je predmet bio aktuelan, a ne sa ogromnim vremenskim zakašnjenjem koje sada karakteriše propagandnu operaciju Fonda Kandićeve i „Aldžazire.“ Dopisnik Jan Kristensen tvrdi da je „ubijeno i sahranjeno u masovnim grobnicama posle srpskog osvajanja Srebrenice ‚samo‘ oko 1.000 muslimana, ne 8.000 do 10.000 kako mnogi veruju…A da je čak 3.000 do 3.500 muslimana dezertiralo u Srbiju i sakupljeno na jednom mestu možda zvuči malo neverovatno. Naravno, nameće se osnovno pitanje: kakav je to pravni proces koji bi eventualni ratni zločinci dobili u Srbiji? Po Adelmo Risiju, predstavniku u Beogradu UNHCR-a (UN Visoki komesar za izbeglice), u Srbiji se nalazi samo 799 bosanskih muslimana i svi imaju status izbeglica. „Mi njih tretiramo kao izbeglice i pomažemo im da emigriraju u druge zemlje“, rekao je Risi. Upitan, „Dokle ste stigli u tom procesu?“ on je odgovorio: „Dvadesetšestoricu smo nedavno poslali u Irsku,  a mnogi su dobili vize da sledeće nedelje putuju u druge zemlje, između ostalih u Australiju“. Upitan da li UNHCR ima pristup  logorima, odgovorio je: „Da, jedan je kod Mitrovog Polja, a drugi je kod Šljivovice. Ali tamo se nalazi Međunarodni Crveni krst koji organizuje uslove u tim logorima.“

Iz ovoga je jasno da su međunarodni faktori, bar već krajem 1995. godine, bili potpuno svesni postojanja ovih izbegličkih logora, da su vlasti SRJ aktivno sarađivale na sređivanju evakuacije u strane zemlje po želji izbeglica i da je u logorima bio prisutan Međunarodni Crveni krst koji je „organizovao uslove“ na koje su se Fond za humanitarno pravo i njegovi lažni svedoci tek sada setili da stavljaju prigovore.

SPOMENIK ZAHVALNOSTI – SRBIJI Fakti opovrgavaju sve osnovne teze koje Fond za humanitarno pravo lansira u najnovijoj klevetničkoj kampanji protiv Srbije. Šljivovica i Mitrovo Polje nisu bili „koncentracioni logori za Bošnjake“, kako se lažno prikazuju, nego izbeglički centri za osobe koje su dobrovoljno prešle na srpsku teritoriju sa ciljem da napuste ratno područje i emigriraju u treće zemlje. Logori u kojima su boravili nisu bili tajni, niti mesta gde se vršila tortura zarobljenika, zato što su međunarodne ustanove od početka znale za njih i vršile su nadzor. Najzad, sa stanovišta opšteg kredibiliteta gospođe Kandić, utvrđivanje stvarnog broja izbeglica koje su prošle kroz te logore potencijalno mnogo je opasnije od rasprave o uslovima boravka u njima. Šta ako se ispostavi da su stotine, možda hiljade žrtava genocida iz Potočara prošle kroz te logore i da sada žive sa novim identitetima u trećim zemljama? Gospođa Kandić i njena simpatična naslednica zato bi pametno postupile kada bi sa ove teme prešle na neku drugu.

Fond za humanitarno pravo iznosi umesan predlog da se na mestu jednog od ovih logora podigne spomenik. Ali to bi morao biti spomenik humanosti srpskog naroda, koji je i ovom prilikom pokazao isti stepen plemenitosti kao pre više od 100 godina kada je propustio međunarodni konvoj humanitarne pomoći Bugarskoj,  sa kojom je tada bio u ratu. Za taj nečuveni gest u sedištu Crvenog krsta u Ženevi još uvek stoji spomen-ploča u čast Srbiji.

Autor ovih redova uvek sa odobravanjem drži na umu koristan savet gospođe Kandić da bi trebalo da se „suočimo sa činjenicama.“ Samo, naravno, ne sa ideološki filtriranim i obmanjujućim „činjenicama“ kakve njen Fond redovno potura neobaveštenoj javnosti i koje svako, ko je  uradio svoj domaći zadatak, bez velikog truda može da raskrinka.

IZJAVE BOŠNJAKA DEMANTUJU FOND

Slučaj je hteo da se u arhivi „Istorijskog projekta Srebrenica“ nalazi oko stotinu izjava Bošnjaka koji su 1995. i 1996. prošli kroz ove logore. Izjave su pribavljene na osnovu rešenja Kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa MKTBJ, broj 1/0-10/18-07 od 5. februara 2008. godine, što posredno sugeriše da su dostupne i Haškom tribunalu. Te izjave ubedljivo demantuju verziju Fonda za humanitarno pravo i potvrđuju u ovom tekstu pomenute navode iz drugih izvora o motivima i ciljevima izbeglica iz Podrinja, koje su 1995. godine potražile utočište u Srbiji.

Navešćemo ukratko samo nekoliko. Esad Avdagić, rođen 5/4/1956. u Klašniku, Opština Višegrad, kaže: „Ramo Čardaković nam je održao jedno kraće predavanje u smislu da je ovaj deo muslimanske vojske u veoma teškom položaju, nikada težem, pa neka svako proceni svoju situaciju i ko sme neka se najkraćim putem povlači prema jugoslovenskoj granici i tamo neka se preda jugoslovenskim vlastima, a ko to ne sme da uradi neka se krije do daljnjega… Oružje su uglavnom svi ostavili tu kod Vukoljin Stana onim borcima koji nisu smeli da se povlače iz raznoraznih razloga prema Srbiji, odnosno Jugoslaviji. Ja sam se odlučio na povlačenje prema Srbiji i na srpsku granicu sam stigao 1. avgusta kada sam se predao vojnim vlastima. Sa mnom su u povlačenju bila i moja dva brata Avdagić Ešref i Avdagić Eniz. Oni su ovde smešteni gde se i ja sada nalazim.“

Šefik Zejnilović, rođen 15/11/1968. u selu Luka, Opština Srebrenica, kaže da mu je „poznato da je Zulanović Ahmo, zvani Ridžal, iz Luke, sam u toku zime 1995. godine prevezao oko 40 lica muslimanske nacionalnosti u Srbiju. Po dolasku u Rastište, muslimani bi preko šumara ili poštara angažovali taksiste iz Bajine Bašte koji su ih prebacivali dalje za Makedoniju. Više lica po dolasku u Makedoniju su se javila rodbini i prijateljima u Žepi, da su neometano prošli kroz Srbiju i Makedoniju, putem radio amatera u Srebrenici.“

Mehdin Ibišev, rođen 1/3/1976 u selu Sase, Opština Srebrenica, izjavio je da „kada je napadnuta Žepa ja sam sa ostalima krenuo u Crni Potok, tu je bilo mnogo ljudi, uglavnom su to bili muškarci koji su se tu sakrili. Već prvih dana neki su splavovima prelazili Drinu i išli u Srbiju. Tu sam upoznao Krdžić Zurijeta, Omerović Alja i Sulejmanović Ekrema, koji su tu zajedno sa mnom bili oko četiri meseca. Rešili smo i mi da krenemo za Srbiju 6/10/1995. godine, išli smo nizvodno Drinom i negde oko tri kilometra ispred Perućca našli smo čamac sa kojim smo prešli Drinu i taj čamac smo potopili. Sa sobom smo imali jednu kartu i onda smo krenuli prema Priboju, i dalje smo hteli za Makedoniju.“

Selim Jugović, rođen 20/2/1965. u Krušev Dolu, Opština Srebrenica, kaže da je „na planini Igrišnik tog jutra govorio Čardaković Ramo, načelnik štaba žepske brigade, i okupljenim jedinicama tom prilikom rekao da je posle dogovora sa vlastima iz Sarajeva odlučeno da narod dobrovoljno napušta Žepu i to pravcima prema Kladnju u manjim grupama, drugi ukoliko žele da se predaju vlastima RS u pravcu Žepe, i ko želi da ide preko Drine u SRJ. Pošto sam ja već ranije bio odlučio da pređem Drinu, a zatim preko SRJ u Makedoniju, a odatle negde na Zapad, ja, moj brat Amir i Hasanović Ramo iz Srebrenice među prvih tridesetak ljudi prebacili smo se splavom na drugu obalu Drine, a pre toga ja sam svoju pušku ostavio pored jedne stene u Crnom Potoku.“

Da li bi trebalo još? Podstaknuti falsifikatima Fonda gospođe Kandić, mi ćemo uskoro sve izjave staviti na našu internet prezentaciju „www.srebrenica-project.com“. Čitaoci će tada imati mogućnost da ih pročitaju i donesu sopstveni sud.

[/restrictedarea]