У ЛАЖИ ЈЕ КРАТКА – ПАМЕТ

Пише Стефан Каргановић

Београдски Фонд за хуманитарно право упустио се у врло рискантну авантуру када је отворио нови пропагандни фронт са оптужбом против државе Србије за наводно злостављање бошњачких избеглица из Подриња којима је 1995. године пружено уточиште од ратних дејстава у БиХ и могућност да се из Србије иселе у треће земље

Постоје „Лекари без граница“, али постоји такође и Безобразлук без граница. Адреса „Лекара без граница“ је 8, Rue Saint Sabin у Паризу. Адреса Безобразлука без граница је Дечанска 12, Београд, Србија.

Београдски Фонд за хуманитарно право недавно се упустио у врло рискантну авантуру када је отворио нови пропагандни фронт са оптужбом против државе Србије за наводно злостављање бошњачких избеглица из Подриња којима је 1995. године пружено уточиште од ратних дејстава у БиХ и могућност да се из Србије иселе у треће земље. Фонд, који је везан за име Наташе Кандић, и којем је сада на челу Сандра Орловић, ово питање је формално   покренуо на конференцији за новинаре одржаној у Медија центру 12. јуна 2013. када је Орловићева представила Сенада Јусуфбеговића, наводну жртву сабирних центара за избеглице у селу Шљивовица код Ваљева и Митровом Пољу, недалеко од Алексинца.

Фонд за хуманитарно право захтева од Србије да у месту Шљивовица подигне споменик логорашима и подржава покушај појединаца који су 1995. и 1996. ту боравили да за наводне патње добију материјалну надокнаду од државе. Ова иницијатива већ је делимично уродила плодом пред Основним судом у Београду који је, према извештају катарске агенције „Алџазира“, бившем избеглици из БиХ Муји Ватреши досудио обештећење у висини од 5.000 евра. Ту суму ће имати да исплате порески обвезници Србије уколико правоснажност пресуде буде потврђена.

 

МУК ОД ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ У емисији од 24. јула 2013, извештач „Алџазире“ Марко  Суботић тврди да су бошњачке избеглице са ратног подручја у БиХ „спас потражили у Србији, али су завршили у логору у Шљивовици…“

Ова констатација може да звучи веома злослутно необавештеној јавности, и без сумње то јесте пропагандни циљ „Алџазире“ и Фонда за хуманитарно право. Међутим, нужно се поставља неколико фундаменталних питања, чак и без залажења у дубљу чињеничну позадину. Пре свега, ако се стварно ради о озбиљном нарушавању људских права, шта објашњава скоро дводеценијско запостављање тих прекршаја од стране Фонда који је превасходно задужен да о томе брине, да би се ставили на дневни ред – тек сада? Зар докази и сећање „жртава“ нису били много свежији и убедљивији у периоду временски ближем догађајима?

Друго, прича о тајним концентрационим логорима за Бошњаке у Србији распада се већ ако пођемо од чињеница које ни сами експоненти тих оптужби не поричу. Српске власти нису киднаповале и довеле из Босне особе које су боравиле у Шљивовици и Митровом Пољу; оне су прешле у Србију добровољно, као ратне избеглице. У свом обраћању јавности у Медија центру Јусуфбеговић сам наводи да је већ 4. августа 1995. Међународни Црвени крст пописао те избеглице. Према томе, њихово место и услови боравка од почетка нису представљали никакву тајну, а они су били посећивани редовно. Ако су околности под којима су их српске власти интернирале биле неусловне, где су извештаји Међународног Црвеног крста који то потврђују?

Најзад, Фонд за хуманитарно право требало би добро да размисли да терајући лисицу не истера медведа. Чак и врло конзервативна цифра од 600 до 700 бошњачких избеглица из Подриња који су после 11. јула 1995. потражили уточиште у Србији (а расположиви подаци говоре да их је било знатно више) озбиљно угрожава математичку утемељеност сребреничког наратива. Поред тога што сугерише да се одређени број „несталих“ безбедно обрео у Србији и да се одатле иселио у треће земље, то доводи у питање и логику једне од основних теза госпође Кандић и њених једномишљеника из РЕКОМ-а. Ако је Србија агресор у рату у БиХ и ако у коначници стоји иза геноцида у Сребреници, од чега су ове „жртве“ бежале, Србија би била последње место на свету где би такве избеглице тражиле уточиште или „спас“ како се изразио сарадник „Алџазире“ Марко Суботић.

Може ли ико да замисли Јеврејина, коме је пошло за руком да побегне из Аушвица, и који затим из Пољске препливава реку Одру да би потражио „спас“ – у суседној нацистичкој Немачкој?

[restrictedarea]

„ТОПОВСКО МЕСО“ – ПОЛИТИЧКА ВРЕДНОСТ Као што се могло претпоставити, прича о ова два прихватна центра за бошњачке избеглице у Србији 1995. и 1996. године није ни приближно тако једноставна како би Фонд за хуманитарно право, уз помоћ својих инструираних „сведока“, желео да је прикаже.

На првом месту, и овде би Фонд требало да направи пажљиву пропагандну „кост-бенефит“ анализу пре него што пође даље, жеља критичне масе бошњачких заточеника у енклави Сребреница под контролом Алије Изетбеговића да је напусте по сваку цену драматично се  испољила много пре јула 1995. године. У пролеће 1993, у периоду пре успостављања заштићене и „демилитаризоване“ зоне, УНПРОФОР је успешно евакуисао око 15.000 становника Сребренице. Када су сарајевске власти схватиле да неометан наставак тог процеса прети да енклаву испразни, оне су забраниле даљи одлив становништва. Енклава Сребреница без топовског меса –  остала би без икакве политичке вредности.

Од тада, покушаји становништва да преко српске територије побегну, било у зону под контролом Сарајева, било у СР Југославију, представљали су проблем са којим су се локалне власти у Сребреници непрекидно суочавале. Као што се види из наређења од 30. јануара 1995. године Неџада Бектића, Орићевог команданта за безбедност, „у последње вријеме су учестала илегална напуштања з/о (зоне одговорности) 28. дивизије 8. ОГ Сребреница… и одласци у Србију, Црну Гору и Македонију. У циљу спречавања истог одмах приступити и предузимању и провјери мјера према индицираним случајевима.“ (Наређење органа безбедности 28. дивизије, број 13-05-12)

Поред озбиљне природе проблема, из овога се види и то да су учестали покушаји бекства из енклаве према СР Југославији за локалне власти били алармантни најмање седам месеци пре пада Сребренице у јулу 1995.

То потврђује и Шефко Хоџић у својој књизи „Босански ратници“ (Сарајево, 1998) на странама 227 и 228. У белешци за 23/ 2/1995. Хоџић пише: „Истина је: постоје тајни канали преко Дрине којим Бошњаци из Сребренице бјеже у Србију, па даље у Македонију. Посљедње бјекство преко Дрине око 150 Сребреничана четничка средства информисања, као и средства информисања из тзв. Југославије, максимално пропагандно експлоатишу. Јер, ето, муслимани из ‚Алијине државе‘, међу њима чак и понеки борац, спас траже преко – Србије!“ Да, баш тако изгледа, као што је истакао и београдски сарадник „Алџазире“, Марко  Суботић.

За разлику од необјашњивог, скоро дводеценијског кашњења „Алџазире“ и Фонда за хуманитарно право да се позабаве патњом ових избеглица, западна средства обавештавања су им посветила дужну пажњу још у периоду када је то било актуелно. Њихово писање на ову тему биће интересантно јавности, али врло непријатно онима који безобразно покушавају да баце прашину у очи и наметну комплекс кривице за гостопримство које је српска држава указала бошњачким избеглицама.

ШТА ЈЕ ПИСАО „ГАРДИЈАН“ Већ 19. јула 1995, а то је само неколико дана после догађаја у Сребреници, у тексту „Tracking down the missing Muslims“ (У потрази за несталим муслиманима) Џонатан Стил се у лондонском „Гардијану“ осврће на пребеге из Подриња у Србију: „Ухватили смо десетак муслимана када су препливали или прешли преко реке, изјавио ми је официр Војске Југославије док смо стајали на мосту у Малом Зворнику. ‚Носили су цивилну одећу и сматрамо их дезертерима зато што су војно способног годишта‘, додао је. Упитан где се налазе сада, он је неодређен. ‚Послати су у логоре за избеглице у унутрашњости‘, узвратио је, показујући прстом преко брда… Србија није баш пријатељска територија“, додаје Стил, „али бар званично није у рату и нема контролних пунктова. Могуће је да су босански муслимани сматрали да ће тамо бити неприметнији.“

„Манчестер Гардијан“ објавио је 17. јануара 1996. подужи текст о групи бошњачких избеглица из Сребренице и Жепе у логору Шљивовица у Србији који су добили исељење у Ирску:

„Стотине заробљеника босанских муслимана још увек се налазе у два логора у суседној Србији, по речима једне групе мушкараца које је Црвени крст из једног од тих логора, Шљивовице, евакуисао у болницу у Даблину… Група од 24 мушкарца пред Божић је долетела у Ирску. Међутим, око 800  остало је притворено у Шљивовици и Митровом Пољу, и то само три дана пре датума који је по Дејтонском уговору усаглашен за   пуштање свих задржаних особа…Црвени крст у Београду већ неколико недеља преговара са циљем да ови мушкарци буду пуштени и да им се омогући прибежиште у трећим земљама. Представник Црвеног крста је рекао да ће се већина иселити у САД и Аустралију, а да ће један број добити усељење у Италију, Белгију, Шведску, Француску и Ирску… Од краја августа Црвени крст обавља петнаестодневне посете из своје канцеларије у Београду…Тимови Међународног трибунала за ратне злочине из Хага били су у Даблину да разговарају са овим особама и да од њих прикупе доказе.“

Чак и на основу овог приказа, очигледно писаног из угла који је најнеповољнији по Србију, произлази неколико логичних питања и закључака. Зашто би неко радио на томе да „ратним заробљеницима“, чија би најнормалнија прва жеља била да се опет уједине са својим породицама, омогући исељење у Ирску (и друге земље)? И  то у време када је већина индустријских земаља своје границе затварала избеглицама. Да ли су њихове породице биле обавештене о новој дестинацији? Затим, ако су представници Хашког трибунала водили информативне разговоре са Бошњацима пристиглим у Даблин из „српских концентрационих логора“, какав  је био резултат? Какви су свежи докази тада били прикупљени о  наводним тортурама које, уз помоћ монтираних сведока, Фонд за хуманитарно право тек сада драматизује? Да ли су ти докази  резултирали благовременим оптужницама за кршење норми међународног хуманитарног права против неког појединца или установе у Србији? Где су белешке истражитеља МКТБЈ са тих разговора? Као проверени сарадници Трибунала, Наташа Кандић и њен Фонд не би требало да имају потешкоће да их прибаве и прикажу јавности.

БУДНО ОКО ЦРВЕНОГ КРСТА Још индикативнији, у смислу наговештаја да је прича Фонда за хуманитарно право препуна чињеничних рупа је извештај водећег норвешког дневника „VG Nett“ од 20. децембра 1995 –  дакле из периода када је предмет био актуелан, а не са огромним временским закашњењем које сада карактерише пропагандну операцију Фонда Кандићеве и „Алџазире.“ Дописник Јан Кристенсен тврди да је „убијено и сахрањено у масовним гробницама после српског освајања Сребренице ‚само‘ око 1.000 муслимана, не 8.000 до 10.000 како многи верују…А да је чак 3.000 до 3.500 муслимана дезертирало у Србију и сакупљено на једном месту можда звучи мало невероватно. Наравно, намеће се основно питање: какав је то правни процес који би евентуални ратни злочинци добили у Србији? По Аделмо Рисију, представнику у Београду УНХЦР-а (УН Високи комесар за избеглице), у Србији се налази само 799 босанских муслимана и сви имају статус избеглица. „Ми њих третирамо као избеглице и помажемо им да емигрирају у друге земље“, рекао је Риси. Упитан, „Докле сте стигли у том процесу?“ он је одговорио: „Двадесетшесторицу смо недавно послали у Ирску,  а многи су добили визе да следеће недеље путују у друге земље, између осталих у Аустралију“. Упитан да ли УНХЦР има приступ  логорима, одговорио је: „Да, један је код Митровог Поља, а други је код Шљивовице. Али тамо се налази Међународни Црвени крст који организује услове у тим логорима.“

Из овога је јасно да су међународни фактори, бар већ крајем 1995. године, били потпуно свесни постојања ових избегличких логора, да су власти СРЈ активно сарађивале на сређивању евакуације у стране земље по жељи избеглица и да је у логорима био присутан Међународни Црвени крст који је „организовао услове“ на које су се Фонд за хуманитарно право и његови лажни сведоци тек сада сетили да стављају приговоре.

СПОМЕНИК ЗАХВАЛНОСТИ – СРБИЈИ Факти оповргавају све основне тезе које Фонд за хуманитарно право лансира у најновијој клеветничкој кампањи против Србије. Шљивовица и Митрово Поље нису били „концентрациони логори за Бошњаке“, како се лажно приказују, него избеглички центри за особе које су добровољно прешле на српску територију са циљем да напусте ратно подручје и емигрирају у треће земље. Логори у којима су боравили нису били тајни, нити места где се вршила тортура заробљеника, зато што су међународне установе од почетка знале за њих и вршиле су надзор. Најзад, са становишта општег кредибилитета госпође Кандић, утврђивање стварног броја избеглица које су прошле кроз те логоре потенцијално много је опасније од расправе о условима боравка у њима. Шта ако се испостави да су стотине, можда хиљаде жртава геноцида из Поточара прошле кроз те логоре и да сада живе са новим идентитетима у трећим земљама? Госпођа Кандић и њена симпатична наследница зато би паметно поступиле када би са ове теме прешле на неку другу.

Фонд за хуманитарно право износи умесан предлог да се на месту једног од ових логора подигне споменик. Али то би морао бити споменик хуманости српског народа, који је и овом приликом показао исти степен племенитости као пре више од 100 година када је пропустио међународни конвој хуманитарне помоћи Бугарској,  са којом је тада био у рату. За тај нечувени гест у седишту Црвеног крста у Женеви још увек стоји спомен-плоча у част Србији.

Аутор ових редова увек са одобравањем држи на уму користан савет госпође Кандић да би требало да се „суочимо са чињеницама.“ Само, наравно, не са идеолошки филтрираним и обмањујућим „чињеницама“ какве њен Фонд редовно потура необавештеној јавности и које свако, ко је  урадио свој домаћи задатак, без великог труда може да раскринка.

ИЗЈАВЕ БОШЊАКА ДЕМАНТУЈУ ФОНД

Случај је хтео да се у архиви „Историјског пројекта Сребреница“ налази око стотину изјава Бошњака који су 1995. и 1996. прошли кроз ове логоре. Изјаве су прибављене на основу решења Канцеларије Националног савета за сарадњу са МКТБЈ, број 1/0-10/18-07 од 5. фебруара 2008. године, што посредно сугерише да су доступне и Хашком трибуналу. Те изјаве убедљиво демантују верзију Фонда за хуманитарно право и потврђују у овом тексту поменуте наводе из других извора о мотивима и циљевима избеглица из Подриња, које су 1995. године потражиле уточиште у Србији.

Навешћемо укратко само неколико. Есад Авдагић, рођен 5/4/1956. у Клашнику, Општина Вишеград, каже: „Рамо Чардаковић нам је одржао једно краће предавање у смислу да је овај део муслиманске војске у веома тешком положају, никада тежем, па нека свако процени своју ситуацију и ко сме нека се најкраћим путем повлачи према југословенској граници и тамо нека се преда југословенским властима, а ко то не сме да уради нека се крије до даљњега… Оружје су углавном сви оставили ту код Вукољин Стана оним борцима који нису смели да се повлаче из разноразних разлога према Србији, односно Југославији. Ја сам се одлучио на повлачење према Србији и на српску границу сам стигао 1. августа када сам се предао војним властима. Са мном су у повлачењу била и моја два брата Авдагић Ешреф и Авдагић Ениз. Они су овде смештени где се и ја сада налазим.“

Шефик Зејниловић, рођен 15/11/1968. у селу Лука, Општина Сребреница, каже да му је „познато да је Зулановић Ахмо, звани Риџал, из Луке, сам у току зиме 1995. године превезао око 40 лица муслиманске националности у Србију. По доласку у Растиште, муслимани би преко шумара или поштара ангажовали таксисте из Бајине Баште који су их пребацивали даље за Македонију. Више лица по доласку у Македонију су се јавила родбини и пријатељима у Жепи, да су неометано прошли кроз Србију и Македонију, путем радио аматера у Сребреници.“

Мехдин Ибишев, рођен 1/3/1976 у селу Сасе, Општина Сребреница, изјавио је да „када је нападнута Жепа ја сам са осталима кренуо у Црни Поток, ту је било много људи, углавном су то били мушкарци који су се ту сакрили. Већ првих дана неки су сплавовима прелазили Дрину и ишли у Србију. Ту сам упознао Крџић Зуријета, Омеровић Аља и Сулејмановић Екрема, који су ту заједно са мном били око четири месеца. Решили смо и ми да кренемо за Србију 6/10/1995. године, ишли смо низводно Дрином и негде око три километра испред Перућца нашли смо чамац са којим смо прешли Дрину и тај чамац смо потопили. Са собом смо имали једну карту и онда смо кренули према Прибоју, и даље смо хтели за Македонију.“

Селим Југовић, рођен 20/2/1965. у Крушев Долу, Општина Сребреница, каже да је „на планини Игришник тог јутра говорио Чардаковић Рамо, начелник штаба жепске бригаде, и окупљеним јединицама том приликом рекао да је после договора са властима из Сарајева одлучено да народ добровољно напушта Жепу и то правцима према Кладњу у мањим групама, други уколико желе да се предају властима РС у правцу Жепе, и ко жели да иде преко Дрине у СРЈ. Пошто сам ја већ раније био одлучио да пређем Дрину, а затим преко СРЈ у Македонију, а одатле негде на Запад, ја, мој брат Амир и Хасановић Рамо из Сребренице међу првих тридесетак људи пребацили смо се сплавом на другу обалу Дрине, а пре тога ја сам своју пушку оставио поред једне стене у Црном Потоку.“

Да ли би требало још? Подстакнути фалсификатима Фонда госпође Кандић, ми ћемо ускоро све изјаве ставити на нашу интернет презентацију „www.srebrenica-project.com“. Читаоци ће тада имати могућност да их прочитају и донесу сопствени суд.

[/restrictedarea]