Шта све значиш у Србији кад си странац

Пише Миодраг Зарковић

Држављани западних земаља у нашој јавности одавно уживају повлашћен положај грађана вишег реда, што се у овим врелим летњим данима потврдило једном вешћу из Гуче

Има томе скоро тридесет година како је Горан Милић, у то време дописник тадашње „Телевизије Београд“ из Сједињених Америчких Држава, у једном од својих јављања из Вашингтона изрекао оцену коју је касније често понављао. Парафразирано, оцена је гласила овако:

„Више није вест ако у неком граду у Јужној Америци погине 200 рудара, већ је вест ако један Американац поломи ногу.“

За оне који се не сећају или можда нису ни знали, Горан Милић је један од оних хрватских кадрова који се лепо окористио о Србију и Београд у доба заједничке државе Југославије (поред завидне, дописничке плате, уживао је и све остале погодности телевизијског новинара у време када је постојала једна једина телевизија, са укупно два канала), али зато, када су темељи СФРЈ почели да се љуљају, часа није часио већ се брже боље ставио на располагање странцима, учествујући одонда до данас у неколиким медијским подухватима који су васкрсавали регион у свом његовом противсрпском светлу. И, наравно, никакав опипљивији траг у новинарству није оставио за све то време. Због тога ће цитирана оцена – која, истини за вољу, можда и није изворно његова, пошто су многи амерички новинари такође дошли до истог закључка, а мало је тешко поверовати да су га чули баш од Горана Милића – остати можда и његов најпознатији допринос. У нашем јавном простору, Горан Милић је први појаснио „реалност“ онога што називамо Нови светски поредак, а у којем живот и здравље Западњака, првенствено Американаца и Британаца, напросто вреде више него живот и здравље осталих људи на планети.

Протеклих дана имали смо прилике да видимо како изгледа искуствена примена наведене закономерности, по којој физичка повреда јединке првог реда заслужује већу пажњу него све муке и несреће небројених јединки другог реда. У ноћи између суботе и недеље, 10. на 11. август, извесни британски држављанин Кристофер Х. пао је са моста у Лучанима у реку Бјелицу, док се враћао са „Сабора трубача“ у Гучи. Кристофер је том приликом задобио теже повреде главе, па га је Хитна помоћ најпре спровела у Чачак, а одатле је сместа упућен у крагујевачки Клинички центар, где је подвргнут одговарајућем лечењу. На срећу, живот му није био у опасности, иако се, у тренутку закључења овог броја „Печата“, још нагађало о озбиљности повреда и о трајним последицама које ће оне можда оставити.

У овој вести, српска гласила су масовно препознала нешто ванредно значајно. У то име, скоро да није било телевизијске или радио-станице, или дневног листа, који о несрећи Енглеза Кристофера нису известили своју публику. Обавештење о Кристоферовом паду са моста била је једна од ударних вести у недељу и понедељак, ако не по обиму (углавном је преузимана изворна, агенцијска вест) и по положају у оквиру информативних блокова, а оно по учесталости. Ко год је у та два дана макар и мало пажње посветио телевизији или дневној штампи, сва је прилика да је био подробно обавештен да је, ето, један Енглез доживео тежу незгоду на повратку из Гуче.

Слика коју овакво извештавање шаље о медијској сцени у Србији, заиста је језива, зато што је уџбенички у складу са оним што је Горан Милић изрекао још осамдесетих – уз једну битну разлику, наравно: он је причао о стању медија у Америци, а ово са несрећним Кристофером дешава се у Србији и овдашњим гласилима. То што је Американцима битнија нога једног њиховог земљака него живот стотина странаца, говори о њиховом себичлуку и егоцентричности, али, искрено говорећи, Американци (и Западњаци уопште) свакако нису први народ у историји који пати од себичлука и егоцентризма. То што је српским гласилима битнија несрећа једног енглеског туристе, него милијарду других, горућих питања која нам потресају државу и друштво, говори о изгледа потпуном раскиду овдашње јавности од било какве сопствености.

Поређења ради, и теоретски и практично је немогуће да се нешто слично деси у Великој Британији, па да тамошња гласила цео дан брује о каквом српском туристи који се, далеко било, стровалио са пута и теже повредио. Али, овде се не ради ни о пукој узајамности, мада ни она није без значаја. Не морамо да се поредимо са Британијом, да бисмо сагледали необјашњиву понизност и снисходљивост српских медија: вероватно у свету не постоји сличан пример, да вест о несрећи – чак не ни кобној, срећом – једног страног туристе, добије националну покривеност. Можемо, на пример, да се запитамо и да ли би овакву покривеност добила вест о несрећи руског или кинеског држављанина; одговор знамо: таквих несрећа је неминовно било, али нити једна од њих није нашла пут до најгледанијих информативних емисија и најчитанијих дневних новина.

Најважније поређење, оно које одсликава сву беду оваквог односа гласила према људима различитог порекла, јесте следеће: када је последњи пут неко од угрожених Срба са Косова и Метохије био оволико помињан у српским медијима? Или неко од оних стотина хиљада мученика протераних из Крајине пре 18 година, рецимо, неко ко је покушао да се врати својој кући, па заглавио робију? Или неко од десетина хиљада Срба из Словеније којима су приликом распада државе отете некретнине које су уредно биле у њиховом власништву?

Када је било ко из Бањалуке или било где другде из Републике Српске, или сама Република Српска, наишла на оволику бригу и пажњу српских медија, на колику је наишао Енглез Кристофер?!

Поређењима нема краја, а свако и једно говори о колективној залуђености српске јавности Западом. Српско становништво се, врло смишљено, већ више од десет година убеђује да је мање вредно у односу на Британце, Американце, Немце или Французе (случај Татон). У таквој друштвеној клими, оно питање странаца на министарским местима малтене губи на значају. Не само због тога што долазак странаца не би ништа променио у самој влади (као да је она до сада па водила српску политику и радила на остваривању српских циљева?!), већ и због тога што су Западњаци овде одавно грађани вишег реда, а то је опасније од министровања ма ког Строс-Кана.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *