Srbija i hrvatska – sporna pitanja

Piše Saša Francisti

 U odnosima Srbije i Hrvatske sve je sporno, nesporno je samo to da se sporna pitanja stalno spominju i da se obe strane spore oko njihovog rešavanja

Učestali susreti srpske i hrvatske političke elite pod geslom „normalizacije odnosa“ i „rešavanje spornih pitanja“ ipak ne donose ozbiljniju normalizaciju, niti ijedno rešenje spornog pitanja. Susreti su obeleženi poljupcima, zagrljajima, rukovanjima, srdačnim osmesima, ocenama da je susret od istorijskog značaja i prekretnica u odnosima dve zemlje, ali u stvarnosti sve je i dalje u okvirima kurtoazije. Bolje rečeno, svi problemi su i dalje na stolu u režimu „status quo“, zaleđenom stanju vrlo sličnom onom iz 1991. godine. U međuvremenu spisak „spornih pitanja“ evoluira i polako poprima sve ozbiljnije dimenzije preteći da jednog dana i sam redosled ulaska pregovarača u dijalog postane „sporno pitanje“.

KADA ĆE PENZIJA? Da je gore navedena teza tačna govori podatak da ekspertske grupe osim beznačajnih tehničkih pitanja nisu rešile ništa u vezi sa pitanjem penzija raseljenih lica koja su ostvarila pravo na penziju u Hrvatskoj. Poslednji sastanak ekspertskih grupa koje su formirane u okviru Regionalnog procesa za rešavanje pitanja izbeglica održan je 24. aprila u Beogradu. Prema rečima Jovana Kablara, predsednika Udruženja penzionera iz Hrvatske sa sedištem u Beogradu, Hrvatska država izbegava da isplati penzije penzionerima koji su za vreme sukoba u Hrvatskoj živeli na prostoru pod zaštitom UN. Radi se o 81 zaostaloj penziji koju čeka 47000 penzionera sa područja Republike Srpske Krajine. Ukupan iznos zaostalih penzija premašuje milijardu evra!

Sporazumom o normalizaciji odnosa iz 1996. i godinu dana kasnije Sporazumom o socijalnom osiguranju (koji je uzgred, ratifikovan u hrvatskom Saboru tek 2003.) stvorena je kakva takva osnova za regulisanje problema penzija, ali nizom diskriminatorskih zakona Hrvatska je anulirala veći deo sporazuma.

Pravna akrobatika kojom je Hrvatska izbegavala da isplati zaslužene penzije, takođe je veoma zanimljiva. Prvi osnov prema Hrvatskom mirovinskom fondu je da penzioner može primati samo jednu penziju, a da su krajiški penzioneri u periodu od septembra 1991. do avgusta 1995. primali penzije iz takozvanog krajiškog „parafonda“, države, koja inače po njihovom mišljenju nije ni postojala. Dakle, nepostojeće penzije, nepostojećeg fonda, nepostojeće države, po Hrvatskom mirovinskom fondu dovoljan su razlog da se izbegne obaveza prema sopstvenim penzionerima. Drugi osnov je Zakon o zastarevanju potraživanja po kojem su penzioneri bili obavezni prijaviti promenu mesta boravku u roku od 6 meseci kako bi im se dostavljale penzije. Treba li napomenuti da se tu radi o 6 meseci po egzodusu Srba posle pogroma i progona pod nazivima „Bljesak“ i „Oluja“? Kada je iz Hrvatske proterano na stotine hiljada Srba i kada nisu postojale gotovo nikakve komunikacije između Srbije i Hrvatske?

Bez obzira na to Hrvatski mirovinski fond postupa protivno čak i zakonima države Hrvatske u kojima između ostalog stoji da penzije i druga neisplaćena davanja ne mogu zastareti, osim ako je korisnik primanja sam izazvao okolnosti zbog kojih je došlo do obustave isplata. Ratne okolnosti, odnosno ratno stanje nije pod nadležnosti penzionera pojedinačno, tako da nema ni zastarelosti.

[restrictedarea]

SREDINOM, ALI MALO VIŠE LEVOM  Hrvatski predsednik Ivo Josipović takođe se često i rado izjašnjava o spornim pitanjima. Međutim, kada on spomene sporna pitanja, za njega se podrazumeva da u stvari ne govori o dugu Hrvatskog mirovinskog fonda građanima srpske nacionalnosti, već o „spornoj“ granici sa Srbijom, kako na kopnu, tako i na vodi.

Granica između Hrvatske i Srbije duga je 252 kilometra. Od toga je 138 kilometara rečna, a 114 kilometara kopnena. Onih 138 kilometara rečne granice je prema mišljenju Hrvata u potpunosti sporno pitanje. Bar prema katastru.

Kako je granično pitanje postalo katastarsko pitanje teško je dokučiti, s obzirom na to da je u svetu prihvaćeno pravilo da granična linija ide sredinom reke. Isto i prema zaključku Badinterove komisije iz 1992. godine prema kojem administrativne granice između bivših republika SFRJ postaju granice država.

Međutim, Hrvatska je tu ubacila katastarske knjige, ni manje ni više nego iz 1878. godine u kojima je Austrougarska odredila granice katastarskih opština. Ma koliko Dunav delovao postojano on u to doba jednostavno nije tekao tu gde i sada. Fizički zakoni za četvrt milenijuma pomerili su tok Dunava za oko 5 kilometara ka Hrvatskoj. Tu na scenu uskače katastar. Prema njemu, Hrvati su ubeđeni da na srpskoj strani Dunava imaju 11.000 hiljada hektara, a Srbija na hrvatskoj samo 900 hektara. Naravno, i Srbija ima svoje katastarske knjige i u njima stoji da Srbija na hrvatskoj strani ima 10.000 hektara, a Hrvatska na srpskoj strani 3.000 hektara.

Kada bi se nekim čudom i povukla tako osmišljena granica bilo bi neophodno podići jedno 50 graničnih prelaza jer bi linija razgraničenja na dvadesetak mesta izlazila na kopno, a zatim se vraćala u vodu.

Bilo bi urnebesno smešno da Hrvati to ne misle ozbiljno, posebno zbog okolnosti da su u 19. veku u Austrougarskoj mnogi veleposednici imali imanja na obe strane reke pa su tako u skladu sa granicama njihovih poseda pravljene i katastarske knjige. Ali, očigledno je svaki izgovor dobar ukoliko se može uštinuti bar malo tuđe teritorije. Samo da se još ne dosete Todorića i njegovih trgovačkih lanaca po Srbiji i površinu njegovih prodajnih objekata proglase tisućljetnom autentičnom hrvatskom teritorijom.

ANEKS „G“ I HRVATSKO ANTI-G ODELO Aneksom G već spominjanog Bečkog sporazuma je, poput penzija, davno trebalo biti rešeno pitanje imovine srpskih firmi i srpskih građana kao i stanarskih prava u Hrvatskoj. Međutim, ni po ovom „spornom pitanju“ sa Hrvatskom nije postignut napredak. Što se njih tiče, Aneks G je samo načelo i neizvodljivo je jednostavno primeniti ono što je u (inače vrlo jasnim i jednostavnim jezikom) aneksu napisano. Zamislite, vratiti otetu i uzurpiranu imovinu i prava je komplikovano i neizvodljivo! Iako je Srbija učinila sve da se taj sporazum realizuje, pa čak i predložila bilateralni ugovor o sprovođenju Aneksa G, Hrvatska se nije pomerila s mesta tvrdeći da nije identifikovana sva imovina koja se potražuje.

Hrvatska je inače 2002. ukinula uredbu iz 1991. kojom je vlasništvo nad srpskom imovinom prenela na državu Hrvatsku.

Inače, procenjena vrednost srpske imovine u Hrvatskoj je oko 1,8 milijardi evra, u taj zbir ulazi više od 400 preduzeća koja su pre raspada SFRJ imala imovinu u Hrvatskoj, što na Jadranu, što u unutrašnjosti . Takođe tu je i 85.000 kuća i stanova Srba iz Hrvatske i građana Srbije. Treba li opet napomenuti da je većina nekretnina privatizovano ili useljeno i da Hrvatska od Srbije potražuje nekretnine u vrednosti od 800 miliona evra?

IZMEĐU DVA DIMA Štefan File nas je ne tako davno posetio i između uobičajenih zahteva, naloga, predloga i uslovljavanja, preneo neuobičajen zahtev EU. I naravno, opet je u pitanju Hrvatska. Ulaskom Hrvatske u EU prestali su da važe trgovinski režimi u okviru CEFTA sporazuma koji je favorizovao trgovinu i robu na području zapadnog Balkana. Taj deo EU kolača zastao je grlu hrvatske duvanske industrije pa su brže-bolje pritisnuli EU i Filea, da pritisnu Srbiju i načelno otvore nekoliko „spornih pitanja“ koja Srbija treba da reši na svoju štetu. Naime, prema CEFTA sporazumu hrvatske cigarete su se u okviru kvota carinile sa 10 odsto, a one van okvira kvota 15 odsto. S obzirom na to da je Hrvatska sada u EU, prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju potpisanom sa EU, Srbija mora da carini hrvatske cigarete stopom od 57,6 odsto. To je prilično zabolelo hrvatske duvandžije. Toliko da se pojavio lično Štefan File sa arogantnim predlogom da se adaptira SSP i bezuslovno prihvati hrvatski zahtev o smanjenju carina na hrvatske cigarete. Bezobrazluk kojim odiše zahtev za adaptacijom SSP ogleda se i u tome da će u tom slučaju ista carinska stopa važiti i za sve ostale članice EU. U svemu tome se još i prećutkuje činjenica da duvanska industrija Srbije zbog raznih necarinskih barijera nije mogla ni da primiriše na hrvatsko tržište (isto se može reći i za ostale grane industrije).

Dakle, i na poslednjem primeru vidimo da se spisak „spornih pitanja“ uredno proširuje, i da je ovo tek početak. U okviru toga vrlo sumnjivo zvuče izjave hrvatskih zvaničnika kako Hrvatska nikada neće stajati Srbiji na putu ka EU, kao što je to Slovenija činila Hrvatskoj. Hoće, i te kako, i to dok nam ne presedne svaka pomisao na članstvo u EU.

Bečki sporazum
Aneksom G Bečkog sporazuma iz 2001. godine utvrđene su osnove za rešavanje problema privatne imovine i stečenih prava koja su postojala na dan 31. decembra 1990. godine. Stečena prava se priznaju, a osobe koja ta prava ne mogu ostvariti restitucijom imaju pravo na naknadu. Kako je penzija takođe stečeno pravo, ima tretman imovine i obuhvaćena je tim aneksom. Inače, prosečne penzije u Hrvatskoj iznose 350 evra, dok penzioneri iz Hrvatske, mahom Srbi, koji sada žive u Srbiji imaju prosek od 200 evra.

[/restrictedarea]