Serb koji se popeo na tetralno pozorište

Priča o Joakimu Vujiću

Piše Raško V. Jovanović

Pre dva veka prikazana je prva svetovna predstava na srpskom jeziku i iako je ovaj podvig Joakima Vujića izveden izvan matice zemlje, predstavljao je kulturni događaj prvorazrednog nacionalnoga značaja

Ovo je celome rodu našemu poznato da nitko od Serbalja do mene nije se popeo na teatralnoe pozorišče pak da je na našem serbskom jeziku kakvo teatralnoe predsatavlenije djejstvovao“, napisao je Joakim Vujić sa ponosom i ogromnim samopouzdanjem, proglasivši se za oca srpskoga treatra, što je neosporna istina koja se zasniva na neoborivoj činjenici da je on prvu svetovnu građansku i javnu predstavu priredio 24. avgusta 1813. godine u Pešti, u pozorištu zvanom „Rondela“, u kojem je tada izvodila predstave „Druga mađarska pozorišna družina“. Za prvu predstavu odabrao je komad Augusta Kocebua „Papagaj“, koji je sam preveo i posrbio, nazvavši ga „Kreštalica, jedno javno pozorište u tri dejstvija“. Uspeh predstave bio je veliki, sala prepuna i prihod zadovoljavajući (više od 610 forinata). Bio je to značajan kulturni događaj, posebno za Srbe, kojih je tada u Pešti bilo mnogo, oko 10.000, i to pretežno mladih – ponajviše đaka i studenata, kojih je najvećma i bilo među okupljenim gledaocima. Predstava „Kreštalica“ primljena je sa velikim oduševljenjem, koje je imalo kulminaciju kada su gledaoci završnu pesmu pevali zajedno sa glumcima. Potom su prikazane još dve predstave, što znači da je „Kreštalica“ izvedena ukupno tri puta. O tom događaju izvestile su „Novine serbske iz carstvujuščega grada Viene“ u broju 12, od 28. avgusta 1813. i ovo:

„S velikom radostiju soobštavamo čitateljem našim da je 12/24-ga sodružestvo jedno učenika gimnazije peštanske veselu igru g. Joakimom Vujićem s nemeckago prevedenu pod imenom ‘Kreštalica’ u Pešti u Madžarskom pozorištu serpski predstavilo. Sodružestvo je igru ovu s osobitom radostiju i velikim vosklicanijem prisustvujušti ovde mnogočisleni zritelja, tako dalo da je cela skupština veče ovo veselo i zadovoljno provela (…) O, da bi igra ova predteča i predskazanije bilo, da će se vkus Serbalja i čuvstvovanija milog roda našeg oblagoroditi; čuvstvovanija kojima opštej polzi da žertvuje i so tim i vnutrenje i vnješne dostojanstvo i cenu svoju podigne i ukrepi!“

ASOCIJACIJA NA VLASTITI ŽIVOT Dabome, moramo se upitati zašto je Vujić odabrao komad „Papagaj“ Augusta Kocebua? Nema sumnje da je August fon Kocebu bio najomiljeniji Vujićev pisac, pa je zato i preveo, odnosno posrbio osam njegovih dramskih dela. Nemački dramatičar August fon Kocebu studirao je prava u Vajmaru i Jeni. Došao je 1781. godine u Rusiju, gde je kao državni činovnik uspeo da dobije plemićku titulu. Vratio se 1803. godine u Nemačku, u Vajmar. Od 1813. bio je ruski generalni konzul u Kenigzbergu, a od 1817. predstavnik ruskog Ministarstva spoljnih poslova. Delovao je kao špijun za račun ruske vlade. Reakcionar i protivnik slobodne misli, navukao je mržnju naprednih krugova, pa ga je 1819. godine jedan student ubio zato što se u svojim člancima podsmevao idealima nemačkih patriota – romantičara. Pored stihova i istorijskih studija napisao je 211 pozorišnih komada, pretežno sladunjavo sentimentalnih drama ili veselih igara. Najveću popularnost imala je sentimentalna drama „Mržnja prema ljudima i pokajanje“, potom „Sin ljubavi“, „Siromaštvo i velikodušnost“, „Dva Klingsberga“, „Nemački malograđani“ i dr. U naklonjenosti prema stvaralaštvu ovog nemačkoga pisca Joakim Vujić nije bio usamljen, jer je svakako gledao više predstava njegovih dela. Sa svojim mnogobrojnim dramskim ostvarenjima Kocebu je vladao nemačkim i ostalim evropskim pozornicama veoma dugo. Samo u bečkom Burgteatru njegove drame izvođene su u razdoblju od 1790. do 1867. ukupno 3.244 puta, a u Berlinu, tokom jednog veka (1786-1885) – 3.244 puta! U svojoj „Istoriji nove srpske književnosti“ Jovan Skerlić navodi da je na repertoarima srpskih diletantskih pozorišnih družina, naročito dvadesetih godina 19. veka, najviše predstavljani pisac bio August Kocebu. Prema tome, nije se čuditi što je Vujić za prvu srpsku pozorišnu predstavu na profesionalnoj pozornici odabrao Kocebua: u njegovom teatru on ne traži životnu verodostojnost na sceni, već teatarsku, koja bi gledaoca trebalo da pouči i zabavi, što „Kreštalica“ i te kako omogućuje. Jer, u ovom komadu obrađuje se, na prikazu sukoba dobra i zla, više moralnih tema, pored ostalih raspravlja se o odnosu mladih prema starima, o položaju i pravima žena, kao i o poštenju – vrhunskoj vrlini. Ima i još jedan razlog koji je Vujića naveo da se opredeli za ovo Kocebuovo delo. Kako je uočio Božidar Kovaček, izgleda da ga je ono privuklo i zbog toga što mu je sama dramska radnja, zbog nesumnjivih sličnosti, izazvala asocijacije na njegov vlastiti život. „Ako i nije te analogije video odmah, u toku prevođenja trudio se da ih što više istakne. Glavnoj ličnosti drame dao je svoje ime, a heroini ime svoje žene Pelagije. Radnju je iz nekakvog hanzeatskog grada preneo u Trst, gde je dugo živeo u krugu bogate srpske kolonije“, zaključuje Kovaček.

[restrictedarea]

Kako se razvija dramska radnja u Kocebuovom „Papagaju“? Ledi Amalija Betford, bogata i mlada udovica iz Engleske, uživa što je slobodna, i neće tu slobodu da žrtvuje sve dok ne nađe sebi muža sasvim po svojoj volji. Ona čeka, gleda i bira. Ima jedan mladi rasipnik preko puta njene kuće, Ludvig Vesterland, koji joj se udvara, ali mu ona zatvara prozor pred nosom. Taj je rasipnik suviše lakomislen i pokvaren toliko da neće ni da čuje, ni da vidi svog oca, starog Ričarda Vesterlanda koji je osiromašio i došao iz daleka da vidi sina. Inače, stari Ričard ima dva sina: starijeg. Đorđa, koga je oterao od sebe, te je ovaj otišao u Indiju, preko sveta, da se zlopati tamo i, mlađeg, Ludviga, kojem je sve činio i za kojim je bio lud. Međutim, dolazi Đorđe iz Indije, sa silnim blagom, ali pretrpi brodolom i jedva se spase on sâm, a sa njim i njegov sluga Ksuri i njihov jedan papagaj koga obojica veoma vole. Đorđe i Ksuri, gologlavi, razbarušeni i mokri, tražeći utočište zakucaće slučajno na Ludvigova vrata. To je prilika da Đorđe upozna karakter svoga brata, ali i da se mali Indijac Ksuri pokaže plemenitiji i civilizovaniji od Hajnriha, Ludvigovog sluge, koji je rđav kao i njegov gospodar. Đorđe će, naravno, naći i svog oca, i to baš kada on onesvešćen leži na jednoj klupi, pred tuđim pragom i ovaj će mu se potom požaliti na neblagodarnog sina i izraziti svoje kajanje što je starijeg sina oterao od kuće. Đorđe mu se onda predstavi, otac padne u nesvest i ceo prizor postaje konvencionalno dirljiv. Kad bogata udovica Amalija Betford dozna za sve to od Ksurija, kojem je Đorđe naložio da proda papagaja za trinaest talira koliko je stari Ričard ostao dužan da plati za prevoz lađom kojom je doputovao do sina Ludviga, ali i pošto se, slušajući papagaja koji je neprestano ponavljao: „Moli se, Đorđe, budi hrabar, moli se za svog oca!“, kako ga je Đorđe naučio još u Indiji, uverila da je Đorđe pošten i plemenit onako kako ona zamišlja da bi čovek trebalo da bude, rešila da pođe za njega, te mu se zato i sama ponudila, i to odmah, s prozora, ekscentrično, engleski, i time usrećila i Đorđa i celu porodicu!

ILIRSKO-SERBSKI SPISATELJ Vujić je u svojoj posrbi Kocebuovog „Papagaja“, Đorđa nazvao Joakimom i zamenio njegovo rodno mesto Bajom, očevidno na sebe misleći. Amaliju je nazvao Pelagijom, po svojoj ženi. Kad se ima u vidu da je Joakimov otac postradao kao i Đorđev, te i da je Joakim imao brata kao i Đorđe, to se može zaključiti da je i Joakim sâm, lično, imao u svom porodičnom životu nešto nalik što je proživeo Đorđe (i Joakim je putovao po dalekom svetu), i da je njemu i njegovoj porodici ženidba njegova Pelagijom bila nalik na ono što je Đorđu bila srećna ženidba Amalijom. Na taj način, Vujić je prikazao vlastitu sudbinu na prvoj svetovnoj građanskoj i javnoj predstavi na srpskom jeziku.

No, pozabavimo se malo i pitanjem kojim se srpskim jezikom na ovoj predstavi govorilo? Kako ispravno konstatuje Svetislav Šumarević, o Vujićevom jeziku može se reći da ga on naziva srpskim, ali ga piše po slaveno-serbskom, a napisano najčešće potpisuje kao „ilirsko-serbski spisatelj“. Ovakva trojaka mešavina bila je daleko od čistog narodnog jezika, koji je Vuk Karadžić uvodio u književost. Vujić mu je zato bio ljuti protivnik, ali ga Vuk nije smatrao ni za ozbiljnog, a još manje za opasnog. Pravopis Vujićev, takođe, bio je mešavina crkvenog i ruskog pisanja. Međutim, nije samo Vuk nipodaštavao Vujića. Naročito su ga docnije, 1833. godine, napadali u „Letopisu Matice srpske“ i sa podsmehom, kako ukazuje Pavle Popović, „govorili o negovim ‘hudim i žalostnim spisanijama’, nego i o tome što je on ‘po gradovi i varošima teatre igrao’, Joakim ovako odgovara svojim protivnicima: „Za ovo njegovo (on sâm o sebi piše u trećem licu) opščepolezno djelo trebalo bi mi svi da mu blagodarimo što je on pervi u celome narodu našemu serbskome bio koi e teatr srbski otvorio“. Najzad, Joakim Vujić je istakao da je „samo svoja djela igrao, i to na primjeru počivšago G. Voltera“, koji je u svojim komadima „sam u svojoj personi djejstvovao“.

Ko je sve glumio u predstavi „Kreštalice“ 24. avgusta 1813. godine u Pešti?

Imena izvođača te predstave Vujić je naveo u „predisloviju“, štampanom izdanju svog prevoda „Kreštalice“: „G. Pelagija Žeravička, jedna bogata udovica; to je bila Gospodična Ekaterina Davidovič; Kata, žena službenica (koja je malo gluha), bila je Gospoža Julijana Balog; Starac Boško Pavič, bivšij trgovac bio je G. Stefan Dilber; Joakim, njegov stariji sin; bio je Jeremij Stojadinovič; Mihail, njegov ljubimec, mlađi sin; bio je G. Toma Fehir; Keur, jedan služni Arapin; bio je G. Petar Trifič; Petar, služitelj, bio je G. Stefan Balog; Jedan stari ribar, bio sam ja, spisatelj.“ Može se prihvatiti mišljenje Alojza Ujesa, koji je posebno izučavao pozorišno delovanje Joakima Vujića, da su izvođački ansambl prve teatarske predstave na srpskom jeziku sačinjavali profesionalci i amateri, odnosno da je u pitanju jedan poluprofesionalni sastav. Time de opovrgava informacija „Novina serbskih“ prema kojoj je predstavu izvelo jedno sodružestvo učenika peštanske Gimnazije. Naime, neosporno je da su u ovoj predstavi glumili dvoje profesionalnih glumaca Mađarskog pozorišnog društva – Ištvan Balog i njegova sestra Julijana Balog, a na sceni se pojavio i Toma Feher, šef tehničkoga sektora Mađarskog pozorišta. Ostali izvođači, sa Joakimom Vujićem, inače učiteljem po profesiji, bili su amateri. Za njih se pretpostavlja da su bili đaci preparandije, kako se tada nazivala škola u kojoj su se obrazovali učitelji.

PRVORAZREDNI NACIONALNI ZNAČAJ Ištvan Balog, mađarski glumac i reditelj, svoju scensku delatnost počeo je 1811. godine u Pešti. Pretežno je glumio komične i karakterne uloge. Napisao je dramu „Crni Đorđe ili Osvajanje Beograda od Turaka“, prikazanu u peštanskom pozorištu „Rondela“ 1812. godine. Posle četvrte predstave izvođenje tog dela zabranjeno je odlukom koju je potpisao lično austrijski car Franc I, 1814. godine. Ali, mađarske putujuće družine, među njima i jedna koju je vodio Balog, prikazivale su ovu dramu u manjim mađarskim mestima, kao i na vlasteoskim dvorovima. Njegova sestra Julijana Balog neće se dugo zadržati na pozorišnoj sceni, jer će se ubrzo udati i posvetiti porodici. Treći profesionalac koji je u ovoj prilici, pored toga što je bio scenograf, nastupio i kao glumac, Toma Fehir, bio je šef Tehničkog sektora Mađarskog pozorišta. Vodeći glumci među amaterima okupljenim na ovoj predstavi svakako su bili Stefan Dilber i Jeftimije Stojadinović: prvi je nastupio u ulozi starca Boška Pavića, a drugi kao Joakim. Obojica se, kako izgleda, potom nisu bavila pozorištem. Stefan Dilber živeo je u Kikindi, u Vranjevu, u Banatu (danas deo Novog Bečeja) i ponovo u Kikindi, gde je bio zvanični inženjer Velikokikindskog dištrikta. Jeftimije Stojadinović bio je učitelj u Budimu, Pešti, Vršcu i Temišvaru.

Prva svetovna, građanska i javna predstava na srpskom jeziku – izvođenje „Kreštalice“ Augusta Kocebua – realizovana je izvan Srbije u kojoj su tada bile vrlo nepovoljne prilike. Godine 1813. slomljen je Prvi srpski ustanak. S vojskom od više desetine hiljada ljudi Turci su sa tri strane napali na ustaničku Srbiju. Iako je na mnogim mestima srpska vojska pružila snažan otpor, naročito kod Negotina i na Zasavici, poraz je bio neizbežan. Uz stravičan teror turske jedinice posle tri meseca ofanzive ušle su u Beograd i time je Prvi srpski ustanak bio ugušen. Više od 100.000 raje, ustaničkih vojnika i komandanata, sa Karađorđem na čelu, prebegli su u Austriju, izmičući ispred Turaka. Dok je u Srbiji bila takva situacija, u Pešti se prikazuje, istina na mađarskom, Balogova drama „Crni Đorđe ili Osvajanje Beograda od Turaka“ o velikom ustaničkom podvigu 1806. godine, kada je oslobođen Beograd. I Joakim Vujić, te sudbinske 1813. godine, pošto je izveo prvu srpsku svetovnu, građansku i javnu predstavu, prevodi taj Balogov tekst, u nameri da ga štampa i izvodi na pozorišnoj sceni. I počinje da se suočava sa austrijskim vlastima opsedajući ih ne bi li dobio pozitivno mišljenje cenzora i potrebne dozvole od nadležnih vlasti. Zbog svega toga je prva srpska pozorišna predstava, realizovana u normalnim teatarskim uslovima, iako izvan matice zemlje, kulturni događaj prvorazrednog nacionalnoga značaja. Upravo taj događaj, pokazalo se, bio je predskazanje, što je izveštač „Novina serbskih“ i poželeo, pišući o predstavi „Kreštalice“. Jer, nije potrajalo dugo i Joakim Vujić pojaviće se 1835. godine u Kragujevcu, tadašnjoj prestonici Srbije, da ustanovi i vodi prvo srpsko nacionalno pozorište – Knjažesko-serbski teatar.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *