Реаговање: Има времена за тезе. Утврдимо, најпре чињенице!

Пише Зоран Гаврић

После објављивања текста под насловом „Декан моћнији од министра“ („Печат“, 279/2013, стр. 68-69), у бројевима који су уследили, као реаговање на тај текст, и то као одјек оних који на овај или онај начин показују оно interesse у сâмој ствари, објављени су текстови „Одлуку је донео Сенат, а не декан“ („Печат“, 280/2013, стр. 68-69) и „Извртање чињеница и замена теза“ („Печат“, 281/2013, стр. 68-69). На овај или онај начин, и у једном и другом реаговању, иако не изричито, а оно свакако довољно разговетно и лако докучиво, прозвано је и име и презиме моје маленкости, као и имена и презимена остале двојице чланова Изборне комисије за писање извештаја за избор ванредног професора Звонка Петковића у звање редовног професора Факултета примењених уметности Универзитета уметности у Београду. То прозивање, довољно јасно да одјекује, јер је јавно, са собом је донело и шумове, које ће „мајстори певачи“, верујем, морати да опозову и врате их испод својих дијафрагми. Текст који је пред читаоцем пишем у своје име, не и у име осталих прозваних, а оно ипак у убеђењу да их, познајући њихову честитост, нећу разочарати тврдњама које овде износим.

*

Конкурс за избор ванредног професора Звонка Петковића у звање редовног професора (а не: „конкурс за избор редовног професора за ужу уметничку област (…)“, „Печат“, 281/2013, стр. 68) расписао је Факултет примењених уметности Универзитета у уметности у Београду (а не: „расписан је од стране бившег декана“, „Печат“, 281/2013, стр. 68-69), 31. 08. 2011. године, и то: на предлог Одсека ентеријера и намештаја, чији су чланови: арх. инг. Владимир Костић, редовни професор, арх. Данило Стојановић, редовни професор, арх. Ранко Бочина, редовни професор, арх. Александар Мијатовић, ванредни професор, арх. Милан Новаковић, ванредни професор, арх. Тања Манојловић, ванредни професор, арх. инг. Драган Манојловић, ванредни професор, арх. Тијана Секулић, доцент, и арх. Зоран Булајић, редовни професор. Изборно веће Факултета, на седници од августа месеца, 2011. године, изабрало је Комисију за писање извештаја по том конкурсу, у саставу: проф. др Мирослав Тимотијевић (редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду), арх. инг. Владимир Костић (редовни професор Факултета примењених уметности Универзитета уметности у Београду) и моја маленкост.

Чланови ове комисије су, на основу документације коју је приложио кандидат Звонко Петковић, заједничким напорима написали извештај, којим су Изборном већу Факултета једногласно предложили овог кандидата за избор у звање редовног професора. Свој извештај је Комисија, неколико дана пре истека рока, прописаног условима конкурса, предала правној служби Факултета. Правна служба Факултета је иза тога, већ по слову Закона, овај извештај ставила на увид јавности. На адресу ове Комисије није упућен ниједан приговор на њен извештај. Иза тога је, већ по процедури избора у звање редовног професора, овај извештај морао бити достављен свим редовним професорима Факултета примењених уметности, будући да у тело Изборног већа за избор у звање редовног професора, по дефиницији, улазе само сви редовни професори Факултета.

На седници Изборног већа (од 20. марта месеца 2012. године), на чијем дневном реду је био и извештај ове Комисије и, на основу њега, изјашњавање Изборног већа о њеном (Комисијином) предлогу њему (Изборном већу) да Звонка Петковића изабере у звање редовног професора, члановима Изборног већа није допуштено њихово право и обавеза да се тајним гласањем изјасне о предлогу Комисије. То право и та обавеза ускраћени су им позивањем на „један допис“, који је стигао на адресу Факултета примењених уметности и, који, по тумачењу тадашњег правника Факултета и арх. Зорана Булајића, озбиљно доводи у питање не само рад чланова Комисије, него и њихов интегритет. На тој истој седници, чланови Изборног већа су могли сазнати тек толико: да је тај допис упућен на адресу Изборног већа Факултета примењених уметности и да у потпису стоји име и презиме арх. Александра Ајзинберга. Чланови Изборног већа, на тој истој седници, нису могли сазнати да: на адресу Комисије за писање извештаја о избору Звонка Петковића у звање редовног професора није упућен не само ниједан приговор, него ни ниједан допис који би на овај или онај начин имао посла са дотичним конкурсом. Захтев чланова Изборног већа да одмах ту, на тој седници, буду упознати са садржајем тога дописа, његови (тога дописа) тумачи су, од којих је један морао држати тај допис у својим рукама, одбацили, градећи се да његовим тобожњим архивирањем штите, између осталог, и интегритет чланова Комисије. Члановима те Комисије пак тај допис, који је тобоже ударио по њиховом интегритету, никада није стављен на увид. Чланови Изборног већа, тако се дâ закључити, ту на истој тој седници, нису разумели да је помињање тог дописа тек на седници Изборног већа уопште грубо кршење процедуре, али ни то, и то пре свега, да ту процедуру не руши допис арх. Александра Ајзинберга, него они који тај допис инструментализују. Није тешко, дакле, разумети да су најпре чланови Изборног већа имали обавезу и право да се изјасне о извештају Комисије и њеном предлогу, а да би они о сваком допису типа онога пристиглог, са потписом арх. Александра Ајзинберга, могли и морали да се изјашњавају тек по завршетку гласања на основу извештаја Комисије. На тој седници од стране Изборног већа ниједном члану Комисије, а ни Комисији као целини није стављена ниједна примедба. Ова „прва“ Комисија је дезавуисана тако што ће на једној од каснијих седница бити изабрана „друга“ Комисија, у саставу: арх. Данило Стојановић, редовни професор Факултета примењених уметности, дипл. вајар Драгољуб Димитријевић, редовни професор Факултета примењених уметности, и арх. инг. Александар Радојевић, редовни професор у пензији Архитектонског факултета Универзитета у Београду.

Ствари сад стоје овако. Мој текст је овде, на страницама недељника „Печат“ (282/2013). То је чињеница као „предмет опажања, посматрања и утврђивања“. У том тексту ја предочавам нешто што се, како тврдим, догодило, тврдећи при том и то да су то чињенице. Моје тврдње су лако проверљиве. Њихова провера може да изађе на двоје. Прођу ли проверу, ја износим истину о томе шта је било: Не прођу ли проверу, ја лажем о томе шта је било.

Са друге стране, опет, текст под насловом „Извртање чињеница и замена теза“ („Печат“, 281/2013, стр. 68-69) такође је чињеница. И у том тексту се предочава нешто што се, како то његов аутор тврди, догодило, при чему и он тврди да се то догодило. Погледајмо, онда, само оне делове тог текста, који се непосредно дотичу моје маленкости. Дакле, тамо, после изношења чињенице која је већ назначена у првом пасусу мога текста, стоји: „Комисија за писање извештаја о кандидатима по наведеном конкурсу, именована од стране Изборног већа факултета, на који се, као кандидат, јавио и (подвукао З. Г.) Звонко Петковић није благовремено доставила извештај Изборном већу факултета, као ни до истека изборног периода, односно истека радног односа Звонка Петковића, па је његов радни однос, по свим правилима, истекао 28. 12. 2011. године.“ Овај став, очигледно, износи две тврдње. По првој, несувислој колико год се то може, Комисији за писање извештаја била је остављена могућност располагања још-мало-па лошом бесконачношћу, по којој је њој на вољу да ли ће свој извештај да преда у прописаном року, „до истека изборног периода“ или до „истека радног односа“ несрећног кандидата, који, Боже ме опрости, као и сваки човек, заједно са мном, не познаје бесконачност. По другој, оној која остаје кад се, разуме се, одбаци екстензија, Комисија свој извештај једноставно и просто „није благовремено доставила“. По тој другој тврдњи о нечињењу чланова Комисије, које се именује као „неблаговремено подношење извештаја Комисије“ (стр. 69), ова је једини кривац за Голготу – тако то можемо назвати – професора Звонка Петковића.

И ове тврдње су лако проверљиве. И не само то: оне се већ овде могу ставити на проверу. У њој је од помоћи, као на длану, онај други текст, чији се аутор, како сам каже, јавио „истине ради“ јер „осећа(м) обавезу да објасни(м) читав случај“ („Печат“, 280/2013, стр. 68-69, нав. м. на стр. 68). Ту обавезу он, како опет сам каже, може да испуни, јер је „пратио“ „читав случај“. А онда: „На самом почетку морам да нагласим да је, на Петковићеву жалост, први конкурс поништен јер је, иако је он том приликом изнео неколико, најблаже речено, дискутабилних података, комисија показала недопустиву пристрасност.“ Већ одавде није тешко разумети да је, дакле, арх. Александар Ајзинберг, само пратећи случај (ма шта то значило), имао у рукама извештај Комисије, али га нису имали чланови Изборног већа, а међу њима ни арх. Зоран Булајић. Уз то, док арх. Зоран Булајић тврди да се на „конкурс (…) јавио и Звонко Петковић“, арх. Александар Ајзинберг тврди нешто друго: „Своју пристрасност (комисија) показала је тиме што другог кандидата, проф. Биљану Совиљ и радове које је она поднела, у свом извештају уопште није поменула“ (стр. 69). И док арх. Зоран Булајић тврди да је, Изборно веће Факултета примењених уметности „именовало нову комисију за писање извештаја, која је за избор у звање редовног професора предложила кандидата Звонка Петковића“ („Печат“, 281/2013, стр. 69), дотле арх. Александар Ајзинберг тврди да је „због очигледно нерегуларних третмана другог кандидата (проф. Биљана Совиљ) конкурс (…) поништен, а један члан комисије (подвукао З. Г.)“ („Печат“, 280/2013, стр. 69).

Разуме се, после свега, да је арх. Зоран Булајић, износећи своје тврдње, најблаже говорећи, ударио по интегритету чланова оне „прве“ Комисије за писање извештаја о избору ванредног професора Звонка Петковића у звање редовног професора. Те ударце терминологија права назива одговарајућим именом, које може и сме бити изговорено тек када се утврди шта се то догодило. Пред обавезом да то утврди стоје, пре свих чланови Изборног већа за избор у звање редовног професора Факултета примењених уметности. Они то могу да учине једноставном провером тога шта је било, упоређујући тврдње аутора оних текстова и тврдње које сам ја овде изнео. Тим пре што су, пре него што је „прва“ комисија били дезавуисана, пропустили прилику да утврде чињеничко стање, и тиме спрече сва даља упетљавања. Покаже ли та провера да је њихов колега, ванредни професор Звонко Петковић могућа жртва било каквих и било чијих нечасних радњи, њихова је, нека ми буде допуштено да то кажем, морална обавеза да од чланова Сената Универзитета уметности у Београду затраже ново изјашњавање, овога пута на основу њиховог извештаја, изнад којег ће стајати: „Истина је довољно добра.“ Нико од нас, који држимо предавања или наставу на Факултету примењених уметности, то је моје уверење, није вредан ни тога да предаје неко знање и нека сазнања, која су као и увек недовољна, ни тога да наставља рад претходника уколико промашује у очувању властитог достојанства и не препознаје властиту обавезу да, пре свега, пред онима којима предаје и држи наставу увек изнова показује своју моралну чврстину.

Аутор је редовни професор Факултета примењених уметности Универзитета уметности у Београду


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.