Проф. др Радивоје Керовић: Дух самопрезира

Разговарала Биљана Живковић

Проблемом самобитности српска мисао се није довољно бавила. У једној расправи навео сам тридесетак појмова који по мом разумијевању могу да уђу у поље значења појма самобитности. Тако црте самобитности, рецимо, именују појмови самониклости, самоодређења, слободе, идентитета, самосвојности, властитости, јединствености, животности, урођености, самостојности, суштаствености, индивидуалности, самоутемељености, личносности, достојанства… Самобитност се испољава и потврђује како у човјековом личном тако и у националном битисању. И једно и друго су облици испољавања самобитности и самопотврђивања човјека и народа, кроз име, властито лично и народно, језик и писмо, вјеру, идентитет и интегритет, достојанство, слободу, традицију и историју, духовно и мисаоно искуство, етос. Филозофију самобитности тек треба развити и изградити. Чини ми се да би она пружила основ за још дубље виђење човјека и његовог свијета. Наша самобитност, као пресјек савременог духовног стања и околности српског народа, по мом расуђивању у дубокој је кризи – каже у разговору за „Печат“ др Радивоје Керовић, професор историје филозофије и филозофске антропологије Филозофског факултета у Бањој Луци.

У којем периоду наше историје смо као народ испоштовали постулате самобитности?

Плашим се да нисмо никада. Може бити да смо на корак до тога, уз неколико исправљања, били средином 14. вијека за вријеме цара Душана, тог највећег, најбољег и најспособијег српског владара. Тада је много шта било другачије. У новијој историји, пак, немјерљиво смо дужни вожду Карађорђу Петровићу, са којим се по много чему, посебно по родољубљу, чистоћи националног опредјељења и визији српства тешко да може ико поредити. Али, да бисмо испоштовали постулате самобитности које имате у виду, морали бисмо да знамо за њих и да их признајемо за путовође живљења и мишљења. Тако српско национално питање тек треба ријешити да бисмо могли да испоштујемо постулате самобитности, а опет, без њиховог поштовања то питање се не може ријешити. То је наша невоља.

Својевремено сте организовали научни скуп посвећен Србистици. Чиме сте били мотивисани да уприличите такав скуп?

Научни скуп „Језик, ум и самобитност“ је организовало Филозофско друштво Републике Српске у сарадњи са Универзитетом у Бањој Луци. Као организатор и филозоф желио сам да увучем и филозофе у расправљање о србистичким и националним питањима, с једне стране, те да филозофи, филолози, психијатри и теолози заједно окупљени око битних питања језика, ума и самобитности сучеле своја размишљања и ставове, с друге стране. Неки су овај скуп доживјели као значајан допринос србистичкој теми и проблему. Чини ми се да су учесници били задовољни организацијом, а филозофи изненађени шароликошћу друштва. Приређен је и вредан зборник научних радова.

Колико су представници српске интелектуалне елите свесни чињенице да сви народи имају своје националне филологије, а да је ми немамо?

Када говоримо о елити, онда треба имати у виду да савремени појам елите у колоквијалној употреби не означава најбоље, већ најистакнутије и најутицајније људе који доносе одређене одлуке, или чије се идеје слиједе. Тако је случај и са интелектуалном елитом. Чињенице да сви народи имају своје националне филологије и да се држе здравог националног обрасца, а да је ми немамо, свјесни су првенствено представници србистичке мисли и идеје. Они представници тзв. елите који су етаблирани и на нашу српску несрећу још утицајни, из области филолошко-лингвистичких наука, сигурно добро знају за тај случај, али га непринципијелно не желе прихватити као разлог за промјену својих стратешких опредјељења. Тиме су они у ствари судионици у расрбљивању и разбаштињењу српског народа, језика и културе. О катастрофалним и несагледивим посљедицама таквог одсуства националне филологије по самосвијест и самобитност нашег народа, они сигурно неће ни да размишљају. Овог проблема су свјесни и самосвјесни српски интелектуалци изван круга филолошке науке, а по свему судећи и бројни паметни људи изван науке.

Када је разбијена велика Југославија ништа није учињено да се однос према српском језику врати у нормално стање. Зашто?

Тада је била прилика да се на том пољу нешто уради. Међутим, као што знамо, није, јер док је Југославија разбијана, а Словенци и Хрвати стварали своје националне и скоро етнички чисте државе, дотле су Срби на челу са Милошевићем стварали Савезну Републику Југославију. Дакле, опет Југославију! И без обзира на све потешкоће кроз које је пролазио српски народ задњих деценија, то је ипак проблем схватања загађеног крајње нездравим и противсрпским идејама комунизма и југословенства, којима су трајно били задахнути српски властодршци и утицајни чиниоци. Национална филологија је за њих још увијек неприхватљива. Зато ништа није учињено по том питању. Указивање на стварне потешкоће кроз које је пролазио, а и данас пролази, српски народ, само је јефтин изговор и маскирање кривице.

[restrictedarea]

Да ли је отимање српског језика, и преиначавање у бошњачки, хрватски, црногорски, јединствена појава у свету?Енглески се говори, сем у Британији, и у САД, Канади, Аустралији и никоме није пало на памет да језик преиначи у амерички, канадски…

Нема сумње да је то нечувена појава да се једном старом, култивисаном и демократском народу, као што је српски, на најнижи и најподлији могући начин отима његов матерњи језик, да се безочно присваја од стране других и вјештачки преименује у неке непостојеће инстант језике попут бошњачког, хрватског, црногорског. Ти језици у ствари представљају искварене верзије српског језика. Како је то са језичке и филолошке тачке гледишта нелогично и неприродно, показали су на научан начин истакнути српски филолози и лингвисти, и не само они. Али, овдје се наука у потпуности занемарује и обезврјеђује и иза ових активности стоје сасвим изваннаучни интереси. Ради се националним интересима хрватског и муслиманског народа који отимањем, присвајањем и преименовањем српског језика у хрватски, односно бошњачки или босански желе ојачати и изградити сопствени национални идентитет. А тог идентитета нема, као што је свима познато, без националног језика и његовог имена. Да само име језика или народа није од битне важности, онда не би било ни потребе за преименовањем српског језика у хрватски, бошњачки или црногорски. Овдје је јединствен случај, и ту сте у праву, што то раде народи који су српског етничког поријекла и стабла, који су издали и превјерили. То њих боли и никада неће моћи прикрити пред собом чињеницу да су само Срби народ, а остали мјешавине, како је то духовито запазио један наш народни мудрац. Ипак ништа од овога не би било могуће да су се Срби у посљедњи вијек и по своје историје на правилан начин поставили према својим пребјезима и превјереницима, с једне стране. С друге стране, морамо бити дубоко свјесни, нису против нас само савремени међународни центри моћи са својим империјалним економским, геополитичким, војним и културно-цивилизацијским интересима, већ и Ватикан као стари, заклети непријатељ, српског народа и православља. Тај непријатељ са својим империјалним геополитичким интересима и претензијама, подупрт папистичком идеологијом, о којој је писао један од најумнијих србиста и родољуба нашег времена, рано преминули писац Предраг Р. Драгић Кијук, сарађивао је и са исламистима још од крсташких ратова на послу сламања и уништавања српског народа. Никада не треба заборавити да су главни ментори мржње према српском народу и геноцидних ратова против њега заправо у Ватикану. Без тог центра моћи и непријатеља нашег народа не би нам се ни дешавало то што нам се дешава. А то што нико не преименује енглески језик у канадски или аустралијски, рецимо, свједочанство је о дволичности европског свијета, који у односу према Србима не поштује она иста начела којих се иначе придржава у својим међусобним односима. Постоје предвиђања која је изнио у својој књизи Смрт језика енглески лингвиста Дејвид Кристал, да ће енглески језик у догледно вријеме пасти тек на пето мјесто по популарности у свијету.

САНУ има став да се данас на просторима бивше СФРЈ говори српски, хрватски, бошњачки … Чије то интересе штите највеће српске културне установе и институције?

Заиста не знам да ли има таквих апсурдних случајева непријатељског понашања неке националне институције према сопственом народу, а које не би било санкционисано и проглашено велеиздајничким. Како смо ми по много чему јединствени у свијету, убијеђен сам да смо и по томе. Најлакше је одговорити да такво понашање штити интересе оних истих налогодаваца и центара моћи који раде на уништењу српског народа и затирању српског имена и сјемена са лица земље, на првом мјесту Ватикана. Да САНУ не воде људи нездравог комунистичко-југословенског и мондијалистичког духа, лично раскоријењени и без националне самосвијести и самопоштовања, инструисани са стране, поткупљиви и дресирани за мишљење по одређеним штетним и наопаким обрасцима, ова институција не би заузимала такав став. Тај став не карактерише само дух самопорицања, о којем пише Мило Ломпар, већ још више дух самопрезира и самомржње, који иза афирмације општег човјекољубља маскира мржњу према достојанству духовне личности у човјеку и љубави према властитом народу и култури. Могли бисмо рећи да такав став у стварносном и тренутном смислу није мјеродаван ни тачан, али с обзиром на околности и активне процесе, крајње је штетан и може бити погубан, пошто се тиме, тобоже научно, легитимишу противсрпска настојања и пројекти разградње српског језика и националног бића. Овај случај убједљиво показује да се не рјешава све на логичко – епистемолошкој равни филологије и на јасним основама здраве науке, већ да се ту наука смишљено злоупотребљава за остварење политичких и геополитичких интереса. Неки научници српске мисли и опредјељења дубоко гријеше када помишљају како је свеједно како ће муслимани, Хрвати и Црногорци називати српски језик, када ми сви знамо да је то само преименовани српски језик и његова варијанта. Мисле да се проблем рјешава тиме што ће се пустити да они називају тај наш језик каквим хоће именима, а нама то не смета, јер ћемо ми његовати свој српски језик. То је наопако и опортуно схватање. Рекао бих помало и самоубилачко и перверзно. Па како се можемо саглашавати с тим да ти наши непријатељи безочно присвајају плодове српског језичког и духовног бића, искуства и ума, рјечничког блага, развијане и грађене миленијумским постојањем српског језика и народа на разуђеним просторима трију континената, да им приљепљују своја имена и њима граде идентитет властитог народа? Ко има право да отуђује и парче властитог духовног бића српског народа? Мислим, нико! Зато ставу САНУ насупрот, треба бранити тезу да се на просторима бивше СФРЈ говори само српски језик, који Хрвати називају хрватским, муслимани бошњачким и босанским, Македонци – македонским итд.

Када је, по вашем мишљењу, почело разбијање српског националног бића и одузимање делова српског народа и преливање у друге народе? Зашто нам се то дешава?

Оба питања изискују понирање у дубине прошлости. Прво бих рекао да још немамо написану интегралну историју српског народа, како бисмо имали потпуни увид. Новија истраживања далеке српске прошлости која захваљујемо аутохтонистички оријентисаним истраживачима, а и бројни антички извори, указују да су српски народ и језик немјерљиво старији на историјској позорници свијета од онога што заступа званична историјска наука. Разбијање српског народа и преливање у друге народе, није скорашња појава. Мијешање и претапање народа дешава се од давнина, па ни ми нисмо изузетак. Чини ми се да је разбијање српског националног бића и његово претапање у друге народе на балканским просторима, интензивирано одмах послије расцјепа цркава. Утицај Ватикана и Римокатоличке цркве увијек је био присутан и штетан на српским балканским просторима. Тај утицај је увијек био непријатељски према постојању, самобитности, снази, државотворним, културолошким и духовним настојањима балканских Срба, свагда управљен против српске слободе и достојанства. То сваки Србин треба да има у виду. Потом се, доласком Турске на наше просторе, тај утицај помијешао са исламским империјалним и религиозним утицајем. Али, најскорије разбијање српског националног бића и претапање Срба у друге народе, које непријатељски чиниоци настоје да окончају у наше вријеме, најорганизованије и најефектније је спровођено аустроугарским настојањима и утицајем у 19. вијеку. Од тада, преко идеја илирства, југословенства, комунизма и слично, током тог цијелог периода до данас, свеобухватним и разрађеним механизмима притисака, условљавања, силе, геноцида, ратова, психолошко-пропагандних, религиозних и медијских активности, српски народ је био константно изложен затирању. Бомбардовање српских земаља осиромашеним уранијумом у задњим ратовима само потврђује да се није одустало од давнашњих планова о истребљењу српског народа. Зашто нам се то дешава? Изгледа да постоје, осим оних површинских и свима препознатљивих, веома дубоки и далеки разлози за тај рат против нас. Ја о томе имам неко своје мишљење, које још није посве разрађено и уобличено. Можда зато што смо другачији, бољи?

Да ли може да се каже да озбиљне геостратешке промене на нашим просторима имају повезаности са језичким гибањима?

Нема сумње да су дешавања на језичком пољу тијесно повезана са дешавањима на политичком и другим пољима јавног и међународног живота. Све је то синхронизовано и добро осмишљено у водећим центрима моћи тако да, рецимо, дешавања на језичком пољу бивају праћена дешавањима на подручју међуцрквених односа, да разарање српског језика тече паралелно са радом на унијаћењу Срба и раздорима унутар цркве, преко истакнутих епископа римских ђака и ватиканских агената у самом епископату Српске православне цркве, који не поштују ни Бога, ни канонски поредак цркве, ни вјерујући народ, ни освећену светосавску традицију српског народа и вјере. Они се заклањају иза високих диплома, епископских риза и знања језика, понашају се нелегитимно и незаконито као портпароли моћних политичких групација и тајних служби, на шта их нико није бирао, обесвећују институцију саборског одлучивања и договарања, осиони су и према вјерујућем народу који би требало духовно да поучавају и воде, а издали су и предачку светосавску вјеру и предање и искуство православне цркве, отачаствени завјет и великог учитеља и богослова Јустина Поповића. Те људе који су протјерали владику Артемија, који неподобне владике помјерају и смјењују као да су фигуре на шаховској табли, треба по сваку цијену ставити на стуб срама и онемогућити исто тако као и академике који раде против српског народа, а уживају његове почасти и материјалну подршку. И једни и други су издали и издају двије народне светиње, хришћанску православну светосавску вјеру и матерњи српски језик и име. А ако све почиње од језика, онда то значи да почиње од исконског народа који говори исконским језиком, који је битијно и првобитним завјетом обавезан да његује и развија властиту самосвијест, достојанство и национално биће.

Стиче се утисак да се ћирилица и српски језик боље чувају у Републици Српској и да је она, у много чему, постала здраво језгро српства!

То може тако да изгледа, јер имамо на одређеним факултетима катедре за српски језик и књижевност, српски језик се изучава у бројним другим програмима, акти званичних институција су писани ћирилицом, многе публикације се штампају ћирилицом и она се на одређени начин његује. Ипак, не сматрам да има разлога за самозадовољство, како стога што је самосвијест нашег народа некако посредна и поводљива, ако тако могу рећи, па се онда из неког пркоса држи ћириличног писма зато што га други не воле и угрожавају, а иначе не би, тако и стога што се остала два народа својски труде да умање, замагле и пониште све што је српско и што подсјећа на присуство Срба на овим просторима. Ћирилица је писмо којим се Срби с разлогом легитимишу као самосвојан народ у најбољем смислу ријечи. Уз то, она је и изворно српско писмо, старије од латиничног писма, а вијековном црквеном употребом је и благословено и освећено писмо. Кад је ријеч о дијелу српства у РС, онда треба имати у виду да је тај народ заиста у цјелини српски оријентисан и интимно управљен према Србији. Званични Београд никада не би смио из било којих разлога да отежава положај тог народа и Републике Српске као међународно признатог државно-правног ентитета у БиХ. А у више махова је то чинио у посљедњих двадесетак година. Сви Срби стално треба да имају на уму да на овим просторима једино српско национално питање није ријешено. Срби у РС су, опет, дужни да његују и унаприједе оно што је српско вођство на челу са Радованом Караџићом, борбом српског народа који је узео оружје у руке да брани свој опстанак, достојанство и права, уз подршку Србије, постигло у претходним дешавањима на подручју бивше Југославије и БиХ.

Да ли је одбацивањем дела нашег народа који се одрекао православља или њиховим отуђењем, започео наш суноврат? Француза има различитих вера, Немаца, Шпанаца …

Нема никакве сумње да би ми као народ данас стајали неупоредиво боље да није било тих превјеравања, отуђивања и одбацивања. Убијеђен сам да би у том случају били моћан народ. То што Нијемаца, Француза или неких других народа има различитих вјера па се они ипак не дијеле по вјерским шавовима дотле да би разградили национално биће, условљено је бројним околностима. Прво, културно-цивилизацијским, друго, тиме што је њихова вјера површинска и другачија, слабо укоријењена и профанизована, а треће, из њихових међусобних трвења одсутан је погубни утицај неког страног непријатељског чиниоца, какав је пратио српски народ кроз дуги период његове хришћанске историје. Уз то треба имати на уму особену природу религиозног феномена, који се у профаним круговима најчешће површно схвата. Зато се онда умањује и његов утицај. Ако се присјетимо да је вјера ствар духа, којим ми дишемо и који дише гдје хоће, и да је она као „основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“, како ће је дефинисати св. Павле, у ствари само било нашег бића, наших интимних људских убјеђења и самосвијести, онда ће нам постати јаснији тај погубни утицај превјеравања, одрицања и отуђивања. Дугорочно посматрано све је то имало далекосежан и пресудан утицај на самосвијест и понашање људи, њихов осјећај идентитета и припадности, достојанство и етос. Овдје желим подвући и то, ако сте на то мислили, да је тобожње „одбацивање“ дијела нашег народа који је превјерио од стране оних који су остали вјерни у вјери, у ствари сасвим природна реакција вјерних, а осјећај сопствене „кривице“ због тог наводног одбацивања братске крви, подметнути и самонаметнути осјећај. Наиме, од онога ко је једном превјерио и издао, ко се сам отуђио, не треба очекивати повратак и извињење. Психолошки он мора да се удаљава од изворне припадности и утврђује у новом идентитету, који тек треба да изгради. Преображај је болан и неповратан, а тамо гдје се очекује повратак, он би морао бити комплетан. Дакле, онима који су отишли не треба узалуд пружати руку нити их сажаљевати, јер тиме само појачавамо њихову мржњу према нама и подсвјесни комплекс кривице у њима.

Зашто је и у Србији, али и у осталим околним српским земљама табу-тема – да постоје Срби муслиманске вероисповести и Срби католици? То је истина. Коме она смета и зашто се истина крије, или у неким новонасталим државицама – фалсификује?

Већ у самим питањима сте установили да постоји табу-тема, да постоје Срби исламске и католичке вјере, да су околне земље српске, не само Србија, и да та истина смета многима, па се зато маскира, забашурује и прећуткује. За саме Србе је у наше вријеме много штошта табу-тема. Наметнути и самонаметнути осјећај кривице и одговорности кроз периоде владавине противсрпске југословенске и комунистичке идеологије, која је и сама била примарно усмјерена против Срба и њиховог националног самоосјећања, самосвијести и поноса, изазвао је код нашег народа појаву страха и бриге да некога не повриједе историјском истином, те једну врсту правдања и снисходљивости према непријатељским народима насталим из српског корпуса које прелази у садомазохизам. То понашање је штетно и нездраво за самопоуздање и самосвијест српског народа. Муслиманима и Хрватима као преобраћеницима та истина смета због обликовања новог идентитета и разликовања од српског, па је они настоје замаскирати, прикрити и фалсификовати по сваку цијену заметањем трагова властите конверзије, издајства и злочина над српским народом. Иначе дубину и значење те промјене која се са њима десила примањем исламске и римокатоличке вјере изгледа да слабо ко разумијева, па је чак и неки врло умни и истакнути србистички мислиоци умањују. Они не могу да схвате да су ти наши некадашњи крвни рођаци постали, упркос доказаном српском етничком поријеклу, крвни непријатељи српског народа, који су се једном засвагда одродили од својих здравих отачаствених коријена и изродили у људе и народе посве супротног националног самоосјећања и профила свијести. Једна од битних црта њиховог националног идентитета и карактера је убилачка мржња према Србима, која има за циљ искорјењивање свега српског. Отуда српски народ, због свог основног људског и националног права на опстанак, слободан и достојанствен живот, треба и да их третира као непријатеље од којих се може заштитити једино потпуним разграничењем. У неким „новонасталим државицама“ ова истина се маскира, прикрива и прећуткује управо зато што она открива пут у нови идентитет, указује на ново издајство и одрођавање.

Ви се као филозоф, чија је специјалност историја филозофије и филозофска антропологија, веома залажете за очување српског језика и самобитности – шта обично кажете својим студентима?

Филозофија је по свом појму, универзална, његује универзални приступ и бави се универзалним темама. Али као филозофија човјека она обавезује и на промишљање природе и значења националних језика, идентитета, достојанства, облика културе, личности у људском индивидуалном и колективном постојању у свијету. Неку врсту филозофије самобитности, а поготово српске националне самобитности, ми још немамо. То је једна од кључних тема која мене заокупља задњих неколико година и њој је посвећена моја нова књига на којој радим. На моју иницијативу увели смо својевремено на студију филозофије предмет Српска филозофска мисао, који је само један корак ка озбиљнијем бављењу и истраживању српске мисаоне баштине. На том смо пољу недовољно организовани и посвећени и ми у РС и Бањој Луци, а чини ми се исто тако код Вас у Србији. Често им скрећем пажњу на то да је филозофија нешто што се живи, што прожима наш лични живот и чему морамо бити посвећени, с једне стране, те да она у себи носи одређени етос који обавезује на истинољубиво и морално понашање филозофе по позиву, с друге стране. Тиме што нас она учи мислити на изворан начин, она нас спонтано води ка спознаји и усвајању истинских вриједности човјековог личног и националног битисања у свијету.

[/restrictedarea]