Pravda za Pagija

Piše Miodrag Zarković

Bez dokaza osuđen na sedam godina robije, Slavoljub Jović, jedan od najzaslužnijih za otpor severnog dela Kosovske Mitrovice NATO-u i šiptarskoj okupaciji, štrajkuje glađu u zatvorskoj bolnici u Beogradu, jer ne vidi drugi način borbe protiv nepravde kojoj je izložen

Skoro bez ikakve pažnje ovdašnje javnosti, poslednjeg dana jula je u Kraljevu osuđen Slavoljub Jović, 51-godišnji Srbin iz Kosovske Mitrovice, na sedam godina zatvora, a pod optužbom da je lane pucao na vojnike nemačkog KFOR-a i tom prilikom dvojicu ranio.

Jovića je najlakše prepoznati po nadimku Pagi, odnosno po krilatici „Sloboda za Pagija“, koja se u vidu transparenata ili plakata pojavljivala u poslednjih desetak meseci na svim protestima protiv politike zvaničnog Beograda prema Kosovu i Metohiji. U Kosovskoj Mitrovici, natpis „Sloboda za Pagija“ može se pronaći maltene na svakom ćošku. Mitrovica nema nameru da napusti i zaboravi jednog od svojih junaka, jednog od ljudi koji su na svojim plećima izneli najveći teret borbe za odbranu četiri severne opštine Kosova i Metohije.

Mašinski inženjer po struci, zaposlen u mitrovačkoj bolnici, otac troje dece, Jović je bio neka vrsta predvodnika među takozvanim braniocima mosta, tj. ljudima koji su od bombardovanja naovamo bili obavezni u prvim redovima kada god su Šiptari, masovno ili pojedinačno, uz podršku ili prećutnu saglasnost KFOR-a i UNMIK-a, pokušavali da preko čuvenog mosta na Ibru nagrnu u severni deo Kosovske Mitrovice, grada koji je izrastao ne samo u znamenje srpske borbe za slobodu u 21. veku, već i u najjače uporište srpske državnosti na prostoru južne pokrajine.

 

UHAPSILA GA ŽANDARMERIJA Jović je iza rešetaka još od 31. oktobra prošle godine, kada je uhapšen u Kosovskoj Mitrovici. Samo hapšenje je odmah izazvalo brojne protivrečnosti, a najviše u pogledu toga ko je isto i izvršio. Kosovska policijska služba, koja u četiri srpske opštine na severu ima samo delimičnu nadležnost (iz razloga što tamo njene odrede sačinjavaju skoro isključivo pripadnici srpske nacionalnosti, koji u odnosu na Prištinu imaju izvesnu samostalnost, prećutnu, ali obostrano odobrenu), odmah se ogradila od ovog dejstva, pa su agencije i glasila iz Srbije požurili da jave da je Jovića uhapsio EULEKS. I EULEKS je, međutim, munjevito porekao da je imao išta sa hapšenjem, tako da je u vazduhu ostala da visi jedina preostala mogućnost: da su Jovića slobode lišili pripadnici srpskog Ministarstva unutrašnjih poslova, tačnije jedinica Žandarmerije. Ovu mogućnost, koja se i u prištinskoj javnosti radije prećutkivala – jer podrazumeva malopre pomenutu saglasnost privremenih vlasti u Prištini sa zasebnim bezbednosnim stanjem na severu Kosmeta – potvrdio je i deo tamošnje štampe, koji je hapšenje Jovića ocenio kao „najveće kršenje Rezolucije 1244“, sa čim se budalasto saglasio i internet portal iz Beograda „E novine“, glasilo naklonjeno svakom i jednom srpskom neprijatelju ikada.

Jović je iz Kosovske Mitrovice istog jutra sproveden za Kraljevo, gde je saslušan pred Višim sudom koji mu je odredio najpre meru pritvora od 30 dana, kasnije stalno produžavanu, tako da uhapšenik od tada nije video dana slobode. Sudski postupak je u međuvremenu pokrenut, pa i završen proteklog 31. jula, kada je Joviću izrečena spomenuta okrivljujuća presuda, kao i kazna u visini od sedam godina robije, posle čega je on, u znak protivljenja, stupio u štrajk glađu. U trenutku zaključenja ovog broja „Pečata“, Jović se nalazio u zatvorskoj bolnici u Beogradu zbog zdravlja koje mu je narušeno gladovanjem.

 

KOBNE NEJASNOĆE To je sažetak onoga što se događalo oko samog suđenja. Ono što se događalo u sudnici, međutim, nije ništa manje neobično i neobjašnjivo, barem sa strane prava i pravde. Kobne nejasnoće u vezi sa ovim slučajem počinju još kod optužnice, koja Jovića tereti da je 1. juna 2012. godine kod Rudara pucao na nemačke vojnike KFOR-a. Tog dana je, naime, KFOR pokušao da ukloni barikadu postavljenu kod Rudara, naselja u Opštini Zvečan, što su meštani pokušali da spreče. Došlo je do sukoba sa obostranom razmenom vatre, a onda i do srpsko-kosmetske posebnosti. Naime, u bilo kojem drugom ćošku planete da se desi nešto slično, tj. oružani sukob vojnika sa jedne i građana sa druge strane, u najmanju ruku bi se moglo očekivati da se prema oba suprotstavljena tabora zauzme istovetan stav, odnosno da ni jedni, ni drugi ne budu povlašćeni u suočavanju sa odgovornošću. Čak bi se, logično, pre moglo očekivati da se strožije držanje zauzme prema vojnicima, zbog toga što je razumno makar pretpostaviti da su oni ti koji su prekršili ovlašćenja, pošto meštani koji su mesecima pre toga stajali na dotičnoj barikadi nisu pokazivali nikakve nasilne sklonosti, niti ma kakve težnje za izazivanjem nemira i sukoba, a povrh toga, vojska je u ovom slučaju obavljala posao policije, što će reći da nije bila u svom „prirodnom“ okruženju. Sve je to ukazivalo na potrebu za najmanje jednakim odnosom prema sukobljenim stranama.

Pogotovo bi trebalo uzeti u obzir da je petnaestak godina ranije, i to upravo na Kosovu i Metohiji, osvedočeno teroristička OVK uživala načelnu zaštitu zapadnih centara moći, koji su srpske snage bezbednosti neprestano optuživali za prekomernu upotrebu sile – iako je bilo sasvim očigledno da su šiptarski teroristi i te kako želeli i podstrekivali oružane sukobe sa policijom i vojskom.

 

[restrictedarea]

PLANETARNI IZUZETAK Srbi na Kosmetu su, međutim, odavno već planetarni izuzetak. Prema njima niko izgleda nije dužan da pokazuje trunku obzira. U to ime, niko od pripadnika nemačkog KFOR-a koji se tog dana zatekao na Rudaru i dejstvovao vatrom po civilima, nije ni pozvan na bilo kakvu vrstu odgovornosti. Bez kazne, pa i istrage, prošao je čak i čuveni incident koji čistim srećnim spletom okolnosti nije završio sa kobnim posledicama po ljudski život: u opisanim sukobima na barikadi kod Rudara, KFOR je velikom količinom metaka izrešetao obližnju kuću, u kojoj se u tom trenutku nalazio veći broj žena i dece, od kojih, isključivo naklonošću slučaja, niko nije bio povređen.

Nemci su, međutim, odavno već navikli na to da ne snose nikakve posledice zbog onoga što rade po Srbiji. Nije uopšte neophodno zalaziti do Drugog svetskog rata i tadašnjih zverstava nacističkih vojnika; dovoljno je prisetiti se usnimljenog prizora od pre 14 godina, iz juna 1999, kada su srpska vojska i policija posle bombardovanja napuštale Kosovo i Metohiju, a na njihovo mesto pristizao KFOR. U Prizrenu je tih dana nemačka jedinica izrešetala sa preko 200 komada municije putnički automobil sa dva putnika unutra, dva Srbina, od kojih je jedan ostao na mestu mrtav, dok je drugi preminuo na putu za bolnicu, delom i zbog toga što je strani kamerman koji se zatekao na licu mesta – pošto je nastupao sa KFOR-om – odbio da pomogne nesrećnom čoveku, već ga je iz neposredne blizine hladnokrvno snimao, dok je ovaj, raskomadan mecima, molio za pomoć. Slučaj nikada nije ni istraživan, tako da za ovo ubistvo dva Srbina, što je bilo prvo neposredno dejstvovanje nemačkih vojnika još od Drugog svetskog rata, niko nikada nije ni pozivan na odgovornost.

Tako je bilo i ovog puta, kada je, umesto nemačkog KFOR-a ili barem uporedo sa njim, za oružani sukob na barikadi kod Rudara unapred okrivljeno samo okolno stanovništvo. Kao prvookrivljeni je, verovatno zbog ugleda koji uživa među Srbima iz četiri severne opštine, odmah označen Jović, što je i najneposredniji povod za njegovo hapšenje od 31. oktobra prošle godine.

 

UCENA BUNDESTAGA? Nemački zvaničnici nikada nisu tajili koliko zahtevni mogu da budu prema Srbiji (još jedan od običaja koji idu unazad i po stotinak godina). Zato je teško odbaciti glasine da je Bundestag i u slučaju Jovića izričito tražio drakonsku kaznu, i to ne samo zbog Jovićevog značaja za odbranu četiri opštine na severu Kosmeta, već i zarad svojevrsne opomene, kako bi se poslala poruka da će svako ko se usudi da se suprotstavi nemačkim vojnicima proći sa surovom kaznom.

Ono što se sa Jovićem dešavalo u sudskom postupku, samo može da podupre ovakve informacije. Tužilaštvo je na početku suđenja najavilo da će izvesti šest svedoka, koji će potrditi da je Slavoljub Jović spornog dana zaista pucao po vojnicima KFOR-a. Jedan po jedan, pomenuti svedoci jesu se pojavljivali, ali niti u jednom od njihovih svedočenja Jović nije naveden kao počinilac dela koje mu se stavlja na teret. Štaviše, većina svedoka je izuzetno pohvalno opisala Jovića, kao čoveka koji je poznat po jakim živcima u stresnim slučajevima, te da je upravo on u nebrojenim prethodnim prilikama bio taj koji je smirivao strasti i napetosti, i da je on često nalazio način da se postigne dogovor između građana i KFOR-a ili UNMIK-a. Tužilaštvo je onda na kraju izvelo zaštićenog svedoka, ali je tek to davanje izjave bilo protivno dobrim sudskim običajima. Svedok je, naime, već na početku svog obraćanja upitao zbog čega je njemu uopšte dodeljen status zaštićenog, kada on to nije tražio, niti ga želi. Onda je nastavio sa svedočenjem, rekavši da se on spornog dana nalazio na takvom položaju sa kojeg uopšte i nije mogao da vidi šta radi Jović, zbog čega nikako ne može da svedoči da li je Slavoljub Jović pucao na vojnike KFOR-a ili nije, a kamoli da li je bio prinuđen da puca u samoodbrani ili je prvi otvorio vatru i uzrokovao sukob.

I to su bila jedina svedočenja koja je tužilaštvo obezbedilo. Pored ovih živih reči, jedini „dokaz“ koji su uspeli da proizvedu jeste izveštaj nemačkih veštaka, koji su izvršili uviđaj na licu mesta, odnosno na samom poprištu sukoba. U tom izveštaju navedeni su kalibri oružja kojima je dejstvovano po nemačkim vojnicima – među tim kalibrima nema „tetejca“, za koji je tužba tvrdila da je Jović njime pucao po KFOR-u. Tužilaštvo je još jednom zatražilo od Nemaca izveštaj, i ovi su poslali i drugu verziju, ali ni u njoj se ne pominje „tetejac“ kao oružje iz kojeg su spornog dana bili ispaljivani meci ka nemačkim vojnicima.

I to je to. Tu se završava spisak „dokaza“ da je Slavoljub Jović zvani Pagi, iz Kosovske Mitrovice, 1. juna 2012. godine pucao na jedinicu KFOR-a u Rudarima. Nema niti jednog dokaza, a kamoli neoborivog, koji bi potvrdio da je optuženi zaista počinio delo za koje se i tereti.

Uprkos tome, sudija Milan Davidović, koji je predsedavao sudskim većem u ovom postupku, ovako je obrazložio osuđujuću presudu:

„Na osnovu izveštaja koji je stigao iz Nemačke i na osnovu izjave svedoka koji je tačno opisao i potvrdio kako i u kojem položaju pucate na nemački KFOR, osuđujem vas na sedam godina zatvora.“

 

PRVI MEĐU JEDNAKIMA Da bi se shvatilo zašto je Jović toliko bitan, vredi vratiti se u Kosovsku Mitrovicu, koja se leta 1999. godine oduprla potpunom potpadanju Kosova i Metohije pod okupatorsku vlast, tako što je najezda raspomamljenih hordi OVK terorista koji su iz cele pokrajine proterivali srpsko stanovništvo zaustavljena na čuvenom mostu preko Ibra, koji razdvaja južni i veći, šiptarski deo grada, od manjeg i severnog, koji se nalazi u srpskim rukama. Šiptari su tada, najpre u manjim, a onda sve brojnijim skupinama, nadirali preko mosta, ali nisu uspeli da slome otpor na brzinu organizovanih Srba, muškaraca rešenih da odbrane svoja ognjišta i svoje porodice. Tih branilaca, kasnije prozvanih „braniocima mosta“, bilo je više desetina, i svima njima – kao i onima koji su u takvim uslovima uspeli da organizuju funkcionisanje grada, između ostalog i prihvat izbeglica iz južnijih delova Kosova i Metohije – pripadaju ravnopravne zasluge za to što je Kosovska Mitrovica ostala brana preko koje je odbranjen ceo sever pokrajine.

Sami Mitrovčani, ipak, uglavnom izdvajaju Pagija kao nekoga ko je dao možda i odlučujući doprinos ovom neočekivanom uspehu. Za njega će većina njegovih sugrađana, u šta je „Pečat“ imao prilike nebrojeno puta da se uveri, reći da je bio „prvi među jednakima“ u toj svojevrsnoj odbrani severnog dela Mitrovice.

Ako ni zbog čega drugog, a onda zbog toga Jović sigurno nije zaslužio da ga u rano jutro hapse maskirani pripadnici službe bezbednosti države kojoj je on učinio neizmernu uslugu tako što ju je deceniju i po branio bukvalno sopstvenim telom. Kao što nije nikako zaslužio ni suđenje u kojem su njegova ljudska i građanska prava grubo pogažena. Nažalost, upravo to dobija još od oktobra, kada je uhapšen i sproveden u Kraljevo, pa sve do dana današnjeg, kada se, ponovo stavljajući sopstveno zdravlje kao ulog u borbi za ličnu i zajedničku pravdu, odlučio da štrajkuje glađu zbog štete koja mu je naneta.

Iživljavanje UNMIK specijalaca

Za 51 godinu, Slavoljub Jović nikada nije imao problema sa zakonom, niti se našao na udaru bilo kakve službe bezbednosti, osim u jednom slučaju: godine 2002. uhapsila ga je specijalna jedinica UNMIK policije, i to na način koji bi u svakoj drugoj državi odmah podigao celu javnost na noge.

Prema rečima očevidaca, Jovića je tada nasred ulice saletelo 15 do 20 specijalaca, koji su se divljački bacili na njega i, uprkos tome što on nije ni stigao da pruži otpor, svirepo ga pretukli. Zbog iživljavanja nad Jovićem koje su posmatrali pred svojim očima, mnogi građani Mitrovice koji su se tu zatekli skočili su svom sugrađaninu u pomoć, tako da je izbila opšta tuča. Slavoljuba su, međutim, specijalci uspeli da odvedu, a kasnije, kada su ga pregledali francuski lekari, ustanovili su da je čovek surovo izmlaćen i da je bio očigledna žrtva prekomerne upotrebe sile. Naime, u izveštaj sa pregleda lekari su upisali da je Jović po prijemu imao 20 hematoma po telu, koje mu je sve bilo „išarano“ modricama i podlivima, te da mu je naprsla lobanja, kao i da su mu slomljena dva rebra i palac. Treba li reći da za to policijsko iživljavanje niko nije odgovarao.

Optužba pod kojom je Jović tada uhapšen govorila je da je on godinu dana ranije sprečavao organe reda u vršenju dužnosti, a što se odnosilo na jedan sukob na mostu iz 2001. godine, kada je skupina Šiptara pokušala da pređe iz južnog u sverni, srpski deo grada. Tom prilikom su im se suprotstavili takozvani branioci mosta, tj. ljudi meštani severnog dela koji su preuzeli na sebe obavezu da sprečavaju upravo ovakve, nasilne upade Šiptara iz južnog dela grada. U sukob se ubrzo umešao i KFOR, čija je jedinica dejstvovala i protiv Srba i protiv Šiptara. Jedino je Slavoljub Jović, međutim, bio uhapšen zbog tih nereda, i to na opisan, nemilosrdan način.

Jović je tom prilikom proveo u UNMIK-ovom pritvoru osam meseci.

Nepravda najviše boli

Najglasnije se u javnosti, povodom Pagijevog slučaja, oglašavao njegov rođeni brat Nebojša Jović, koji je sa Slavoljubom prošao silna iskušenja i na samom mostu, a prolazi i ova sadašnja.

„Strašno mi je što se u ostatku Srbije, izvan ove četiri opštine na severu Kosmeta, uopšte i ne spominje Slavoljubov slučaj“, kaže za „Pečat“ Nebojša Jović. „Kao da niko ne haje za čoveka kome je uskraćeno pravo na pošteno suđenje. Znate, mi ne tražimo da postupak bude prekinut i da Slavoljub bude odmah oslobođen. Mi, njegova porodica i prijatelji, samo tražimo da Slavoljub pred zakonom bude u jednakom položaju kao i nemački vojnici koji su tog dana pucali po kući punoj žena i dece, što je čisto ubistvo u pokušaju, i to masovno ubistvo. Strašno je i što mi Srbi sa Kosmeta godinama tražimo od naše države da uhapsi zločince, šiptarske teroriste koji su vadili ljudske organe na živo da bi njima onda trgovali, ali nam je iz Beograda uvek odgovarano da naša policija nema pristup pokrajini. A onda se odjednom ispostavi da pristupa ipak može da bude, ali kada se hapsi Srbin koji sve ovo vreme samo brani svoj grad. Velika je to nepravda, koja mnogo boli. Zbog te nepravde je Slavoljubovoj najmlađoj ćerki, koja je još maloletna, pozlilo u sudnici kada je čitana presuda koja nas je sve šokirala, jer smo, na osnovu toga što tužilaštvo nije iznelo niti jedan dokaz, zaista očekivali oslobađajuću presudu. I našoj sestri je takođe pozlilo. Mnogo boli to što nam naša država radi.“

[/restrictedarea]

5 komentara

  1. Srpska vlado i pravdo, dokle cete gmizati. Sram vas bilo. Ovo se ne moze ni citati, a kamoli doziveti.

  2. Za Pagija i za osudjene za “ubistvo” Brisa Tatona pravde nema, zato se Vučić ovih dana iz petnih žila zalaže da pošalje na robiju navodne krivce za atentat na Vuka Draškovića. Ako su krivi mesto im je u zatvoru, ali radi se o klasičnom vidu političkog pritiska na sudstvo i skretanja pogleda javnosti na “povlašćene” slučajeve.

  3. Bruka … Osuditi nevinog Pagija , osuditi zato što je Srbin sa KiM_a.Najbolje bi bilo da nas sve pohapsite i tako ćete imlementirati sporazum bez problema.Ako mislite da će sklanjanjem dvojice poznatih i zaslužnih građana severnog dela olakšati implemetaciju varate se svi smo mi sa severa Pagi i Zvoko , onda redom hapsite. Na čas da vam služi.

  4. Ovo je znak nemoci vladajuih u Srbiji. Toliko se ponivati ???? za neko prazno obecanje.

    Ovim postupkom je jasno stavljeno do znanja Srbima sa severa KiM da ukoliko se ne predaju dae ih maceha Srbija suditi.

    Pa od neke macehe bi se bolje prlazilo.. bruka i sramota.

    Hvati s se svi digli na noge da odbrane ubicu, kji e u Vukovaru puao u dva ranjna vojnika JNA, a “Srbi” ?????? svoj junake a ne kukavice osudjuju.

  5. Naci cu ja Pagija,jer titoisticka supp.vec su se otopila,sada ce sudski feces da izade navidelo

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *