Повампирени Брионски пленум

Пише МИЛОРАД ВУЧЕЛИЋ

Да је „Печат“ био у праву када је у први план ставио проблеме Космета и укидање Устава из 1963, а у вези са политичком ликвидацијом Ранковића, јасно је показала реакција Хелсиншког одбора 

У претходном броју „Печата“ објавили смо први део извештаја Српске службе државне безбедности о стању на Косову и Метохији 1962. године – „О непријатељском деловању и негативним појавама на Космету“. У овом броју објављујемо и други део тог извештаја који  недвосмислено говори да је та  Служба на чијем је челу, додуше тада неформално, био Александар Ранковић знала за шиптарско непријатељско  деловање и да је, легалним средствима бранећи државу, умела и знала да са тим проблемом изађе на крај. Сменом Ранковића на Брионском пленуму СКЈ 1966. и  систематским уништавањем државне безбедности и других политичких структура Србије почео је процес несметаног шиптарског (а и војвођанског) сепаратизма који је октроисан Брионским Уставом Југославије из 1974. године, а успешно и легално заустављен у току владавине Слободана Милошевића и новим Уставом Србије. Наставак ове приче, од НАТО агресије 1999. до наших дана, свима је познат.

 

БРОЗОВ ПРОЦЕС У центру пажње нашег интересовања било је, поред типичног монтираног Брозовог процеса политичке ликвидације једног од најистакнутијих српских партизана српских руководилаца, и косовско питање. Све друго је било само узгред поменуто и за ову прилику далеко мање важно. Уследили су бројни  озбиљни коментари који су проблематизовали и разна друга питања у вези са Александром Ранковићем, о чему ће бити прилике да  исцрпније пишемо неком другом приликом.

Колико је „Печат“ био у праву када је у први план ставио проблеме Космета и укидање југословенског Устава из 1963, а у вези са политичком ликвидацијом Ранковића, кристално јасно се могло видети по реакцији Хелсиншког одбора за људска права Соње Бисерко и неколико организација цивилног друштва које су готово од речи до речи поновили партијске закључке Брозовог Брионског пленума. По њима  је „Ранковић смењен због противљења реформским процесима у економији, друштву и политичком систему Југославије, а његове конзервативне концепције биле су супротстављене демократском развоју југословенског федерализма и биле су окренуте тежњи да се задржи принцип догматског централизма ослоњеног на совјетски модел.

Најновији повратак политици коју симболизује Александар Ранковић, после свега, сведочи о нивелисању прошлости као последице дезинтегрисаности српског друштва, што неминовно води у сукобе са другим и у поновну изолацију“.

Да не знамо ко је ово писао помислили би да су се Јосип Броз, Стева Крајачић, Вели Дева, Фадиљ Хоџа, Владимир Бакарић, Петар Стамболић, Добривоје Видић, Милош Минић и Едвард Кардељ на тренутак подигли из гроба и написали и потписали ово саопштење. Нема ничега што показује колико смо у праву што смо овој теми и сада и раније посветили велику пажњу и што смо то урадили како смо урадили. Нема и не може бити бољег доказа колико смо у праву.

 

СЛУЧАЈ ПЕРКОВИЋ Пажњу изазива, када је већ реч о „удбашима“, случај Јосипа Перковића кога од Хрватске потражује Немачка због наводног учешћа у ликвидацији хрватског проусташког емигранта Ђурековића. Хрватски државни врх „грчевито не да Перковића“ и налази се пред обуставом додељивања новца из европских фондова мада је пуноправна чланица ЕУ. У бројним насловима новина тај се проблем сажима у питање „Перковић или Европа“?

На трагу ових информација можемо само да замислимо како би  у Србији био брзометно склепан и изручен свако кога би гонила нека ЕУ држава. Овде данас по налогу Владимира Вукчевића и Бруна Векарића, тих несменљивих ликова и знамења наших најсрамнијих времена, легитимишу и држе под сумњом све бивше државне функционере Републике Српске.

Када је већ реч о гробовима и мртвима више је него ужасавајуће што се воде читаве медијске анкете о томе где би требало, када умре, сахранити  живу Јованку Броз! Сугерисани резултат тих јавних кампања је да би било најбоље сахранити је поред њеног мужа Јосипа Броза. Да ли је одиста могуће да никоме не пада на памет да Кућа цвећа на Дедињу никако није породична гробница Брозових? Или јесте. А ако јесте, по којем је основу то постала, и  хоће ли онда сви из те фамилије бивати сахрањивани у тој гробници, и како ће, и ко  плаћати закуп гробног места или гробарину? Да ли неко уопште помиње тако омиљени појам реституције када је Кућа цвећа у питању?

Заслужује ли и то пажњу наше јавности, бар у оној мери у којој је пажњу изазвала скорашња Дачићева посета Ранковићевом гробу на тридесетогодишњицу његове сахране, а која, како је општепознато, баш као и било шта друго, Дачића ни на шта не обавезује. Како то да је горепоменутим Хелсиншким и тобоже невладиним организацијама промакла својевремена посета жутог шефа БИА Саше Вукадиновића споменику Дражи Михаиловићу? Да ли је она утицала „на сукобе са другима“ и да ли је била последица „дезинтегрисаности српског друштва“ или је довољна гаранција за све супротно била та што је Вукадиновић био жути кадар?

Како сада стоје ствари у српским медијима најбоље је да се мртви Срби са делом и именом и презименом уопште не помињу, како је то и било до пре двадесетак година. На то опомињу и дешавања са иницијативом за рехабилитацију Милована Ђиласа и предлогом да нека улица у Београду добије његово име. То бива повод да у једном страном дневном листу који излази у Србији, која га обилато иначе и финансира, осване насловна страна на којој се поставља питање: Да ли је Милован Ђилас партизански злочинац или апостол демократије?