Поруке  Светске књиге чињеница 

Пише Зоран Милошевић

Политичком понашању муслимана посвећено је интересовање низа западних аутора који су овој теми посветили значајне књиге, чије би се објављивање, не тако давно, сматрало „политички некоректним“

На Западу је објављено неколико важних књига о политичком понашању муслимана, што је доскоро било незамисливо и третирано као „политички некоректно“. До јавности је, потом, „случајно“ доспела и „Светска књига чињеница“, намењена агентима и сарадницима ЦИА у којој постоји посебан одељак о овој теми. Но, кренимо редом.

У академској заједници од 1964. је формиран предмет „Политичко понашање грађана“, који се изучава и на неким нашим факултетима. Политичко понашање муслимана није проучавано ван задате западне матрице грађанског, мада се оно очигледно не уклапа у овај образац (нема класне свести, тенденција ка демократији итд). Уочене су и неке посебне чињенице. Многи аутори су одавно оптуживали муслимане за кетманство, тј. вероломство и недржање обећања. Сам појам кетманства (Такије), како наводе Раде Божовић и Војислав Симић, у „Речнику ислама“, у исламској теологији означава „ослобађање верника од религиозних обавеза, односно од изјашњавања онда када овоме прети некаква опасност или штета“. Такво политичко понашање заговарао је и Алија Изетбеговић у својој „Исламској декларацији“, где је  написао „да би муслимани требало да се прилагођавају док су у мањини и да чим постану већина треба да наметну шеријатске законе“.

[restrictedarea]

Но, док је кетманство било одлика муслимана на Балкану, Запад се није много узрујавао. Када је број муслимана достигао значајније цифре на њиховој територији, почели су да осећају и њихову политику и „културно-верску несаломивост“. Резултати проучавања нису увек дочекивани са одобравањем, а они који су разоткривали до краја политичко понашање добијали су различите вредносне и политичке квалификације, најчешће да су плод „теорије завере“.

Сличну судбину доживела је и књига 66-годишњег професора историје и социологије Универзитета из Бремена Гунара Хајсона, „Синовија и светска доминација: улога тероризма у узлету и паду нације“ (2003). Изазвала је бурну реакцију у научним круговима. Теза Хајсона је да муслимани имају шансу да освоје Европу јер 30 европских нација стари, а муслимани су све млађи, при чему је важна популација од 15 до 29 година (борбени узраст). У овом делу становништва професор Хајсон види носиоца промена, а он није на страни Европљана – хришћана.

На другој страни света, у САД-у, објављена је књига доктора (протестантске) теологије Питера Хемонда „Ропство, тероризам и ислам: историјски корени и савремена опасност“. Аутор сматра (у чему није усамљен) да ислам није религија, већ свеопшти, тотално разрађени систем живота, који у себи садржи религију, право, политички и социјални систем, као и војни аспект. „Историја показује“, пише Хемонд, „да исламизација државе почиње када се појави значајнији број муслимана и када они почну да захтевају своја политичка права и привилегије“. „По правилу“, продужава аутор, „док број муслимана у некој држави не прелази два одсто они ће се понашати, независно од државе, као и већина, односно као мирољубива мањина и неће угрожавати друге вере и народе“. Но, када њихов број достигне 2,5 одсто становника муслимани почињу да се баве прозелитизмом међу маргиналним слојевима, националним мањинама и међу затвореницима. Када број муслимана достигне пет одсто они почињу да се боре за утицај на социјалну и културну сферу, сразмерно уделу у становништву. Када број муслимана у некој држави достигне 10 одсто, они почињу да прибегавају незаконитим методама у реализацији својих циљева, истиче Хемонд. На пример, у Паризу видимо паљење барова, а када државна власт реагује моментално се организују побуне и следе претње, како немуслиманском становништву, тако и државним институцијама, како је то било и у Амстердаму током протеста против објављивања карикатуре пророка Мухамеда или о критички интонираним филмовима према муслиманима. Када муслимани достигну 20 одсто у структури становништва староседеоци и немуслимани суочиће се са шеријатским патролама и полицијом, паљењем хришћанских храмова и синагога. Када број муслимана достигне 40 одсто становништва, почињу да нашироко тероришу немуслимански део становника, наводи Хемонд.

Са овим се, што је посебно интересантно, слажу и извори америчке ЦИА, која је 2007. за своје агенте и сараднике припремила „Светску књигу чињеница“. У књизи се, када је реч о муслиманима, потврђују ставови Хемонда. Муслимани имају различите стилове политичког понашања, а они су условљени бројношћу. Када их има око један одсто они ће се понашати као мирољубива мањина. У овој фази они пишу хвалоспеве о себи и популаришу ислам преко чланака, радио и ТВ емисија, Интернета, односно филмова, како би створили о себи позитивне стереотипе међу становницима државе у коју су се доселили. Таква пракса је регистрована у САД-у, Аустралији, Канади, Кини, Италији и Норвешкој, где се број муслимана креће од један до 1,8 одсто становника.

Када овај број пређе пет одсто они траже посебну (халал) храну и ако не добију тражено почињу да остварују део претњи (Француска, Филипини, Шведска, Швајцарска, Холандија и Тринидад и Тобаго). У овој фази муслимани траже да сами управљају својим заједницама по закону Шеријата. Када број муслимана достигне 10 одсто они почињу да примењују незаконите, насилне методе да би показали своје незадовољство, како се то десило у Паризу и Лондону. Са оваквим понашањем суочавају се и Индија, Израел, Кенија и Русија.

Када муслимани достигну 20 одсто у структури становништва они започињу оружане борбе, формирају борбене јединице џихада, крећу да убијањем зауставе највеће критичаре и противнике, да застраше остале немуслимане и натерају их на исељавање или исламизацију (Србија, посебно Космет, БиХ), а такође почињу да пале цркве и синагоге (Етиопија, где има 32, 8 муслимана). И када проверени методи доведу до циља, да држава буде скоро 100 одсто исламска, она постаје „Дар-ал-ислам“ (дом, земља ислама). Тада, како верују муслимани, наступа потпуни мир, а медресе посебне образовне институције, док Куран постаје јединствени оријентир за свеколики живот муслимана.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.